Smrt gurua neoliberalizma Pola Vokera - niko ne peva

Bukvalno razaraju ekonomije mnogih, najviše manje razvijenih država u Latinskoj Americi, Evropi i Africi... Moglo bi se reći da je promenio svakodnevni život stotinama miliona običnih ljudi. Siromašnima ponajviše, gotovo da ih je vratio vek unazad.

Piše: Živan Lazić

Na najprestižniju funkciju postavio ga je Džimi Karter, neuverljivi predsednik SAD, kada je predizborne 1979. godine inflacija u najmoćnijoj zemlji postala dvocifrena. Uprkos protivljenju stručnih saradnika, Bela kuća je poželela da na najodgovornijoj finansijskoj poziciji vidi ne samo novo lice, već i zagovornika korenitih promena, preciznije totalnog zaokreta monetarne politike.

Naredne sezone, Džimi je uverljivo poražen od Ronalda Regana i vratio se na farmu banana. Voker je, međutim, ostao i ispunio obećanje.

Građani nekadašnje Jugoslavije dobro su ga zapamtili. Tek nekoliko meseci nakon što je stupio na novu dužnost, Voker je u Sava centru prisustvovao redovnoj Skupštini Međunarodnog monetarnog fonda. Bilo je to vreme takozvane Druge naftne krize, kada je cena "crnog zlata" sa 14-15 za kratko vreme narasla na 45 dolara za barel.

Inflacija u SAD, daleko najvećem potrošaču goriva je divljala. Voker je bukvalno napustio Skupštinu, vratio se u Njujork i osnovnu kamatnu stopu na državne obveznice sa 1,25 bukvalno preko noći podigao na pet odsto. Kasnije je nastavio podizanje, na sedamnaest, pa i dvadeset odsto, bez obzira što je američka policija jurila, a pravosuđe kažnjavalo, pozajmljivače novca po kamati većoj od deset odsto; smatrani su zelenašima.

Beskrajno uvećanje kamate

Reakcija je bila kakvu je guverner i predviđao. Ulagači iz celog sveta su navalili na američke hartije od vrednosti, dolari su pohrlili ns Vol strit. Naravno, da nešto skromnije američke firme nisu mogle izdržati otplatu tolikih kamata, usledio je period masovnih bankrota, više stotina hiljada građana je ostalo bez posla.

Dva meseca nakon što je seo u priželjkivanu fotelju, Voker je prošao uobičajeno propitivanje kongresmena. Bez okolišanja je rekao da "ako hoćete da savladate inflaciju, životni standard američkih građana mora biti niži". Uostalom, otvorenost je ostala njegova osobina do kraja života, kao što je i najgrublje stvari umeo reći na zanimljiv, bezmalo šarmantan način.

Ostatak sveta je sa zakašnjenjem shvatio dubinu promena. Kasno se setio Vokerove preteće rečenice da je neophodna "kontrolisana dezintegracija svetske ekonomije". Zapravo, novi guverner je uspeo da promenom monetarne politike izmeni i američku ekonomsku politiku za 180 stepeni. Do tada SAD su imale stalan suficit u razmeni sa inostranstvom.

U osnovi to je bila posledica i činjenice da je iz Drugog svetskog rata izašla kao jedina država sa suficitom. Podsetimo, prvih poratnih godina polovina vrednosti ukupne svetske proizvodnje ostvarivana je u SAD. Kasnije se iznos suficita smanjivao, ali je osetni višak u inorazmeni ostalo američko obeležje. Ogroman izvoz je izazivao rast cena na domaćem tržištu i sa izrazito visokim zaradama zaposlenih, dobrim delom je inicirao inflaciju.

Politika dugovanja

Voker je zamislio da ubuduće SAD budu u minusu i kada je reč o budžetu i kada je reč o razmeni sa inostranstvom. Vrtoglavi rast kamata na državnim obveznicama bio je prvi korak u ostvarivanju plana. Naglo uvećana potražnja za dolarima je povećala vrednost američkoj valuti.

Sa druge strane, opale su vrednosti valuta evropskih država, i najjačih poput Zapadne Nemačke, Francuske, Holandije ili Velike Britanije. Sa slabijom valutom, uz obavezu da naftu plaćaju sve skupljim dolarom, evropske države su počele da privredno posustaju. Smanjivale su privrednu aktivnost, na prvom mestu uvoz. Cena njihovih proizvoda je rasla.

Privatni kapital iz SAD počeo je da investicije iz SAD preusmerava tamo gde je radna snaga najjeftinija ili gde su cene sirovinama niske. Novom ekonomskom politikom se, istina, omogućava da se više profita iz svetske trgovine nađe kod prodavaca iz ostatka sveta, ali ista ta zarada, privučena ekstrakamatama, odlazila je na američko tržište. To je cena koju je Volker osmislio zarad američkog prihvatanja da SAD neprekidnom kupovinom podstiče (i) svetsku ekonomiju.

Od dve do dvadeset dve milijade

Treba se podsetiti da je tokom decenije pre krupnog monetarnog zaokreta novac bio jeftin, dva odsto godišnje. Države, posebno manje razvijene, su obilato zajmile i uredno vraćale pozajmice. No, rast cena berzi inicirao je i uvećanje bankarskih kamata, a kako su zajmovi bili nominovani u dolarima, dugovi su postajali sve veći i kada klijent nije uzimao ni cent novog zaduženja.

Bio je to konopac oko vrata za veće dužnike. Prva je bankrotirala Poljska, potom Meksiko, pa redom stotinak država.

Vratimo se na naše terene. Jugoslavija je 1970. godine bila dužna oko dve milijarde dolara, ali potreba za novim tehnologijama i novim izumima je prinudila domaće firme da pozajmljuju za investicije, pa je 1976. dug narastao na šest, 1979. na osam i po milijardi. Posle promene američke monetarne politike, naglo je uvećavna vrednost duga, nominovanog u dolarima - 1984. na 18,5, 1989. na 21,98 milijardi.

Sa druge strane, evropske privrede su smanjile uvoz, pa i Nemačka i Italija, inače, uz nekadašnji Sovjetski Savez, najvažniji trgovački partneri SFR Jugoslavije, pa su i snižene uvozne cene.

Finalne robe za devizna tržišta

Još je bilo gore što je vrednost marke i lire u odnosu na dolar brzo padala. Sa druge strane, cena nafte je rasla u dolarima, pri čemu je još i vrednost dolara stalno uvećavana.

Kako su u to vreme uvedene sankcije Iraku zbog napada na Iran, ostali su nenaplaćeni brojni radovi naših firmi u bliskoistočnoj državi, a i mi smo morali naći novog isporučioca nafte. U nevreme, kada su cene rasle i nafti i dolaru.

Ujedno je drastično opao i uvoz brojnih nesvrstanih i država istočnog bloka kojima je iz Jugoslavije često isporučivana tehnološka roba. Drugim rečima, Jugoslavija, kojoj je nedostatak finalnih roba za devizna tržišta oduvek bio slaba tačka, sve teže je dolazila do deviza, posebno dolara. Aprila 1982. godine zagrebačka Privredna banka, jedna od boljih tadašnjih finansijskih institucija, nije uspela da vrati dospelu kreditnu ratu, manjkalo je petnaestak miliona.

Prvi dolazak MMF-a u Beograd

Bio je to bankrot države. Domaćoj javnosti problemi su predstavljeni u iskrivljenoj verziji. U inostarnstvu se pisalo precizno, o bankrotu države čija banka nije mogla vratiti pozajmicu.

Po prvi put u SFR Jugoslaviju došla je delegacija Monetarnog fonda, nametnuti su uslovi koji su obuhvatali i slobodan ulazak stranog kapitala, olakšano otpuštanje zaposlenih, podsticanje privatnog vlasništva. Ipak, i pored uputstava dug je rastao do 22 milijarde krajem 1989. godine.

Mada je za desetak godina agonije SFR Jugoslavija na kamate i prispele rate otplatila preko 17 milijardi dolara, nije se izvukla iz omče dužničke zamke. Ekonomska kriza brzo je prerasla u političku, zapravo dramu celog jugoslovenskog društva.

Dan sa proslavu

Smrt Pola Volera, monetarnog gurua onoga što se danas naziva neoliberalizam, prilika je da se podsetimo na posledice njegove politike širom globusa, pa i na balkanske (ne)prilike.

Kada je pre četiri i po godine umrla Margaret Tačer, najistaknutiji politički lider neoliberalizma, navijači Liverpula, prekarijat nastao kao posledica njene orijentacije su objavili da je to "Dan za proslavu" i na stadionu su pevali poznatu pesmu "Ding dong - veštica je mrtva" iz filma "Čarobnjak iz Oza".

Uloga Pola Vokera u nametanju nove svetske ekonomske konstelacije je ravna, ako ne i veća, od role nekadašnje britanske premijerke. Ipak, ovoga puta navijači, a ni gotovo iščezao svet rada, nisu reagovali; veštac je umro, niko ne peva.