Pomažući seljaku, država puni kasu osiguravajuće kuće

Piše: Živan Lazić

Poslednjih sezona su učestalile vremenske nepogode, poljoprivrednici to najbolje znaju. Zadesilo ih je sve, od mraza, preko olujnih vetrova i previše vode do dugih i žestokih suša.

Običan posmatrač bi pomislio da je za svakog paora najbolja zaštita od neugodnih iznenađenja osiguranje useva, kao što je praksa u razvijenom i svetu sa naprednom poljoprivredom. Međutim, sitni seljaci u Srbiji jedva da, uprkos visokim državnim subvencijama, osiguravaju osam, devet odsto površina pod usevima.

Osiguran tek svaki deseti hektar

Stvar je još gora kada je reč o stočnom blagu, teško da je osigurana svaka dvadeseta domaća životinja.

U pogledu strukture osiguranja, više od 90 odsto odnosi se na štetu od grada, s obzirom da je na našim prostorima decenijama padanje zaleđenih grudvica bio daleko najveći uzrok štete nad usevima. Neuporedivo manje osiguranja odnosi se na štetu od suše, mraza, velikih voda.

Novo iznenađenje po slučajnog posmatrača je saznanje da država Srbija subvencioniše osiguravanje u poljoprivredi, a udeo državne podrške može dostići i 70 odsto visine premije. Ipak, ni tolika pomoć nije dovoljna da se zaštita od nepogode uobičaji među paorima.

Subvencija bez efekta

Kada se pogleda statistika, vidi se da vlasnici velikih imanja, takozvani tajkuni, poprilično osiguravaju površine, pa i stoku. Jednostavno, obim eventualne štete na ovolikim gazdinstvima je izrazito visok i bio bi prevelik čak i za gazde.

Tu mora, ako se zadesi nedaća, da uskoči osigurivajuća kuća. Međutim, sitni poljoprivednici se retko odlučuju za uplatu premije uprkos obilnom državnom podsticaju. Tako ispada da država, i mimo sopstvene namere, podtiče upravo one kojima je pomoć možda i najmanje potrebna.

Zapravo, useve osiguravaju uglavnom jedino oni mali paori koji rade, za seljačke prilike, visokoprofitne useve, povrtari u lejama pod krovom, voćari, uzgajivači specifičnih useva. Može se satima šetati selima, teško će se naći ratar ili povrtar koji osigurava parcele na otvorenom.

Logično je upitati se otkud toliko ignorisanje osiguravanja od strane velike većine seljaka? Odgovor nije teško uočiti i nalazi se u pravnoj poziciji procenitelja štete.

Po osnovu nasleđa iz socijalističkih vremena, procenitelj nije samostalno pravno lice već je segment osiguravajuće kuće. Dakle, deo je kompanije iz čijih fondova bi trebalo isplatiti obeštećenje.

U sukobu interesa

Već na prvi pogled vidi se da je procenitelj u sukobu interesa, odnosno kada valja odrediti visinu štete dvoumi se između profesionalne obaveze tačne procene i interesa da umanjenom procenom snizi odliv novca iz sopstvene firme i tako uveća dobit, u krajnjem i sopstvenu zaradu.

Ovakva pozicija procenitelja štete je uočljivo i kontinuirano zloupotrebljivana tokom jednopartijskog perioda, a radi poboljšanja rezultata nekadašnjih društvenih kombinata. Jednostavno, u slučaju nepogode njima se, na pritisak jedine i vladajuće partije, isplaćivala šteta u punom iznosu, čak i ako su uplaćivali premiju koja predviđa nadoknadu tek polovinu vrednosti učinjene štete.

Naravno da, kada je reč o seljacima, ne samo da se nisu radile ovakve mahinacije, već su procenitelji zakidali pri oceni štete, počevši od prvog koraka, kasnog izlaženja na mesto događanja.

Ideološki pristup

Cilj ovakvih i sličnih manipulacija je bio da se društvena svojina učini nadmoćnom u odnosu na privatnu i izraz je ideološki oblikovanog pristupa poljoprivedi.

No, po nekoj inerciji pozicija procenitelja kao segmenta osigurivača zadržala se do današnjih dana, tri decenije od početka tranzicije i novih društvenih odnosa. Naravno da se stoga zadržao i stari, ideološki pristup pocenitelja štete, pogotovu kada su u pitanju sitniji poljoprivednici.

Država jeste odlučila da subvencioniše osiguranje seljaka. Međutim, upravo zbog pristasnog rada procenitelja, dobrim delom uslovljenog njihovom pravnom pozicijom, državna subvencija osiguranja je manjim delom pomoć seljaku, većim delom se preliva u fondove osiguranja. Praktično, postaje prihod osiguravajuće kuće.

Stoga se u Srbiji sitniji paori ne upuštaju u osiguravanje useva; računica pokazuje da im se ne isplati. Istina, time ostaju nezaštićeni od elementarnih nepogoda, sami protiv prirode.

Neophodna nezavisnost

Odlučujući korak mora da učini država.

Subvencija osiguranja bila bi pravi vid podrške seljaku samo ako bi se promenila pravna pozicija procenitelja, odnosno, ako bi se procenjivači štete izdvojili iz osiguravajućih kompanija i poslovali kao samostalna firma.

Tada bi i odnos sa poljoprivednicima bio mnogo poslovniji, zasnovan na rezultatima rada i koristi koje osiguranje useva pruža seljacima, a ne na privilegovanoj i nadmoćnoj poziciji.