Kako bez stranog kapitala

Piše: Živan Lazić

Dovoljno upućena u politički marketing, Armanijeva se za napis u "Fajnešel tajmsu" (pročitaj OVDE) odlučila u vreme rasprave o evropskom budžetu, kada su u prvom planu "netoplatiše", države koje u zajedničku briselsku kasu više uplaćuju nego što iz nje zahvataju.

Naravno da je Nemačka sa 14,5 milijardi dosadašnje godišnje podrške vodeća, ali tu su i Holandija, Austrija, Danska ili Švedska, čija je podrška po glavi stanovnika i veća. Nije mali doprinos ni Francuske, Italije ili Finske.

Sa druge strane su netoprimaoci, Poljska sa 12, Grčka sa 6,2, Mađarska sa 5,2, Portugalija sa 4,6 milijardi evra, slede Češka, Slovačka, Španija, Rumunija, Bugarska. Tako stvari izgedaju posmatrajući uskobudžetski.

Međutim, evroposlanica se odlučila za drugačiji pristup. Saglasno nikad aktuelnijoj priči o migracijama, Armanijeva je ustvrdila da je polovina doktora nauka iz Rumunije otišla u inostranstvo, daleko najviše u zemlje Evropske unije, što je našeg suseda obezglavilo u mnogim naučnim disiplinama, još više u brojnim istraživanjima iz primenjene nauke.

Ceni da, u proseku, cena školovanja doktora nauka rumunsku državu košta oko 150.000 evra, dok je šteta usled izostanka radnog doprinosa visokoobrazovanog emigranta mnogostruko veća. Zapadna, neuporedivo bogatija Evropa voli da prilikom dogovaranja o načinu punjenja EU budžeta ističe doprinos pojedinih država, ali, istovremeno se, uočava Armanijeva, izostavlja podatak da je profit zapadnoevropskih kompanija od ulaganja na istok kontinenta mnogo veći.

U tekstu se precizira da je za period 2010-2018. godine zarada od ulaganja bila 4,7 odsto BDP Poljske, 7,2 odsto BDP Mađarske, odnosno 5,4 i 6,2 odsto u slučaju Slovačke i Češke.

Zaboravljene koristi

Reč je o takozvanoj "Višegradskoj četvorci", zemljama za koje se u ekonomskim teorijama govori kao primerima država razvijenih na osnovu stranih direktnih investicija i gotovo stoodstotnog oslanjanja na razvijeniji deo Kontinenta. Armanijeva, pak, ističe da nijedna od ove četiri srednjevropske države, a još manje Rumunija ili Bugarska, iz Brisela po osnovu podrške agraru i neodovoljno razvijenim regionima ne dobija ni trećinu onoga što zapadnoevropske kompanije zarade ulaganjem u četiri države, u kojima je nedostatak (domaćeg) kapitala obeležio celo tranzicijsko razdoblje.

Članak je podstakao brojne rasprave. Levičari ističu "pohlepu kapitala" i kada ulaže kod rođaka, na istok kontinenta. Nacionalisti, pak, ukazuju da je prevelika dominacija stranih ulaganja dovela do gubitka mogućnosti nacionalnoj političkoj eliti da upravlja ekonomskom budućnosti države, a od ove nemoći do bitnog ograničavanja državne političke orijentacije nema ni pola koraka.

Ima još mnogo uglova iz kojih se mogu izricati kritičke opaske na račun "zapadnoevropskog kapitala", međutim, sporno je što se u drugi plan stavljaju, zapravo prikrivaju, koristi koje su nerazvijene države Evrope, sve odreda potekle iz bivšeg Istočnog bloka, stekle baš zahvaljujući ulaganjima od, istina dalekih, rođaka sa zapada kontinenta.

Češka plata od 1.280 evra

Tako je, primera radi, tokom perioda 1995 - 2018 godine bruto-nacionalni dohodak u Mađarskoj sa 35 dostigao 140, dok je u Poljskoj rast još izraženiji, sa 65 na 510 milijardi evra. Slovačka je dostigla BDP od 18.000 evra po glavi stanovnika, u Češkoj je i preko 23.000 evra.

Rumunija je dostigla dvanaest, Bugarska nepunih devet hiljada evra po glavi stanovnika. Istovremeno, sve četiri srednjeevropske države su poznate po gotovo punoj zaposlenosti i godinama privlače inostranu radnu snagu, pa čak i iz Srbije.

Istina, izvesno vreme, desetak godina, plate su bile relativno niske, država je niskim porezima podsticala ulaganja, pa se smatralo da investitori dolaze zbog malih troškova, time i uvećane zarade. Međutim, već petnaestak godina neto zarade kontinuirano rastu, pa je sada prosek u Mađarskoj oko 770, u Slovačkoj 860, Poljskoj čak 950 evra.

Sa 1.280 evra prosečne zarade, Česi se osećaju kao da su izašli iz kruga bivših članica Istočnog bloka.

Suficit u razmeni sa Nemačkom

Kao ekonomije manjih država, sve četiri su uveliko oslonjene na izvoz, daleko najviše u ostale države Unije, prvenstveno u Nemačku. Tokom dužeg perioda, izvoz je dostizao 75 odsto nacionalnog BDP, ali u poslednje vreme, zahvaljujući rastu plata i povećanju potrošnje, rast se zasniva i na potražnji sa domaćeg tržišta.

Ipak, još oko 65 odsto robe ide inokupcu, od čega tri četvrtine u Uniju. Berlin kao naručilac 29-35 odsto izvoza je daleko najveći pojedinačni partner.

Istovremeno, sve četiri države iz Nemačke uvoze daleko manje nego što izvoze, upravo iz ovog bilansa i grade spoljnotrgovački suficit. Tako, primera radi, Poljska izvozi robe i usluga u vrednosti od oko 360, od čega se u Uniju realizuje preko 275 milijardi evra. Varšava put moćnog suseda pošalje svaki treći šleper, istovremeno samo osam odsto poljskog uvoza je iz Nemačke.

Što se tiče SAD i Rusije, samo po tri odsto izvoza, cirka deset milijardi evra u robi, usmereno je u svaku od ovih svetskih velesila.

Kredit za bebe

"Višegradska četvorka" je poznata i po uočljivom rastu ekonomije i nakon krize nastale 2008. godine. Istina, još uvek su niska poreska opterećenja ulaganja, pa država budžetske prihode nadoknađuje visokim oporezivanjem potrošnje.

Stoga je PDV u Mađarskoj 25 odsto, a visok je i u preostalim državama. Mnogo ozbiljniji je problem odlaska najobrazovanijih, dok je prvo desetleće tranzicije Poljsku, izrazito agrarnu državu, masovno napuštao i zanatlijski sloj.

Ali, pokretljivost radne snage je posledica opšte globalizacije, posebno izražene u zemljama sa viškom mladih na biroima rada što je slučaj u Poljskoj, Rumuniji, Mađarskoj i naročito Bugarskoj, sa malo kvalitetnih radnih mesta. Odlaze visokoobrazovani i to je pitanje koje rešavaju vlade ovih država.

Nije lako, ali su posledice manje nego što emigracija najobrazovanijih ostavlja u Hrvatskoj, Srbiji ili Grčkoj, zemljama sa nešto drugačije koncipiranim ekonomijama.

Sve četiri države pokušavaju da istovremeno reše demografski i migracioni problem. Tako u Mađarskoj mlada porodica može od države da podigne kredit u iznosu 32.000 evra koji, u slučaju da ima najmanje troje dece, ne mora da vraća.

Šta je bila alternativa

Daleko da i unutar "Višegradskih zemalja" nema poteškoća, ali oslonac na strane investicije se u ovom slučaju pokazao uspešnim. Delom i usled geografske lociranosti blizu najsnažnijih evropskih država, a sa tradicionalnom povezanošću ekonomija i stanovništva sa Zapadnoevropljanima, četiri države krupnim koracima su krenule napred.

Pri tome, nisu okrenula leđa partnerima iz drugih regiona. Tako je Mađarska jedna od prvih destinacija na koje se orijentisao kineski kapital. Kao i pri svakom ulaganju, tako i investicije u zemlje "Višegradske grupe" počivaju na profitu. Oplodnja je san svakog kapitala, i rođačkog. Izuzetaka jedva da ima.

Kada se kritikuje oslonac "Višegradske grupe" na strani kapital, valja imati u vidu šta su bile alternative. Zaostale i napaćene države bivšeg istočnog bloka teško da su zarađivale dovoljno i za samo održavanje života, budžetski minus se kontinuirano uvećavao, iz godine u godinu.

Domaćeg kapitala nije bilo nigde, za razliku od Srbije, čak ni u slamaricama. Uvoz svežeg novca je bio nužan, orijentacija na kompanije snažnih suseda i rođaka prirodna i logična.

Danas je druga priča

Pojedini kritičari smatraju da je bolje bilo osloniti se na kineski kapital. Treba, međutim, podsetiti se da je izvoz kapitala iz najmnogoljudnije zemlje novijeg datuma.

Dugo su iz Kine stizali samo jeftini proizvodi, u početku skromnog kvaliteta i niske cene. Vezivati se za takve proizvođače i finansijere teško da bi dalo slične, pogotovo ne krupnije, rezultate.

Danas su se prilike izmenile i ima ekonomskog rezona što se ne mali broj država u Aziji i Africi oslanja na finansijere iz Kine, baš kao što se i centralnoevropske države više otvaraju za biznismene iz Pekinga. Osloncem na strani kapital, "Višegradska četvorka" je podigla i tehnološki nivo industrije, pri čemu je razvoj preduzeća umnogome vezan za nosioce tehnologije.

Strah od povlačenja kapitala

Naravno da izrazit oslonac na strani kapital ima i drugu stranu medalje. Gro najprofitabilnijih lokalnih fabrika, pivare, mlekare, cementare, banke, dopalo je u tuđe ruke.

Time se i profit izmešta u inostranstvo, umanjujući mogućnost zarade domaćim preduzetnicima. Istovremeno je i snažno uvećana zaduženost, u Poljskoj sa 1.850 na 7.500, u Mađarskoj sa 3.800 na 11.300 dolara po stanovniku. Za evropske prilike to je skroman nivo zaduženosti, ali u slučaju "Višegradske četvorke" sve zavisi koliko uspešno je uložen posuđeni kapital.

U svakom slučaju, možda je najneugodnija posledica razvoja na stranom novcu je strah od iznenadnog povlačenja kapitala u sklopu krize na finansijskim tržištima. U tom smislu, neophodno je da dužnik ima ekonomsku, i ne samo ekonomsku, politiku usklađenu sa zemljama iz koje potiče uloženi npvac.

Ulaskom u Evropsku uniju, sve četiri države su u velikoj meri obezbedile potrebnu saglasnost. Samo zaista snažna kriza, kakve se, treba i to reći, povremenu javljaju, može eventualno dovesti do tolikih promena da se strani kapital tako reći preko noći povuče i dovede do teških posledica.