Kada kupci iščeznu

Život je stao, tražnja nafte je prepolovljena, višak ponude se uvećava iz dana u dan. U takvoj situaciji mnogo je lakše uočiti mračne namere ponuđača nafte, dakle bogatijih, time i moćnijih država i kompanija.

Ponuda, ogoljena odsustvom kupaca, jasno je iskazivala sliku sveta umnogome oblikovanu interesima vlasnika i finansijera osnovnog energenta. Postalo je jasno da je tržište odavno prebukirano.

Visoka cena se godinama održavala kartelisanjem prodavaca. Drastičan pad potražnje bio je toliko brz i neočekivan da ponuđači nisu stigli ni da se saberu.

Već mesec dana od kraha cena, nafta je toliko pojeftinila da se na američkom tržištu 21. aprila dogodio raritetan slučaj u celoj istoriji upotrebe nafte, od 1849. godine. Da bi prodao "crno zlato", prodavac je kupcu morao doplatiti dvadesetak dolara po barelu.

Kada fjučersima ističe rok

Odmah recimo, u pitanju je za berzansko trgovanje prava sitnica, 2.000 tona američke nafte TVI i niko se tu nije, za naftaške prilike, obogatio. I nije prodavana nafta u fizičkom obliku, trgovalo se hartijama od vrednosti.

Dakle, vlasnik nafte je prodavao majski fjučers, odnosno papir po kome je u maju morao preuzeti i lagerovati naftu. Kako nije u pitanju "naftaš", već berzanski igrač, uplašio se s obzirom da je rok prodaje majskih fjučersa isticao upravo u utorak, 21. aprila. Cena nafte je u međuvremenu pala, dok je, zbog manjka skladišta za sve veću količinu neprodate nafte, narasla cena lagerovanja.

Vlasnik fjučersa se odlučio da novcem uz naftu podstakne kupca i rastosilja se neugodne situacije. Mada je vest o događaju plasirana kao kuriozitet, zapravo odslikava sve strane trgovanja naftom, inače ne baš ugodne za berzanska nadmudrivanja. Cifre dobro ilustruju problem.

Prošle godine se, u proseku, dnevno nudilo na prodaju oko 101 milion barela. Dve godine ranije dnevni obrt je iznosio 98, a pre šest sezona samo 87 miliona. Tokom ovog perioda cena nafte je oscilovala između 92 i 58 dolara za barel, uz podsećanja da je tokom 2016. bila manja kriza i cena je spala na oko 40 dolara.

Obamina obznana

Najveći prodavci su Saudijska Arabija i Rusija sa dnevnom ponudom od po 11 miliona barela, najveći kupac Kina sa osam miliona barela pretprošle i čak deset miliona dnevno tokom prošle sezone.

Dugo su Sjedinjene Američke Države bile najveći kupac sa deset do dvanaest miliona barela, samo od Saudijske Arabije su kupovili po osam miliona, čak četiri petine njene ponude. Veliki kupci su još Japan sa 5,8, Indija 4,3, Nemačka 2,85 miliona barela...

No, prethodni američki predsednik SAD Barak Obama je ulazeći u poslednju godinu drugog mandata slavodobitno obznanio da su SAD uspele da sopstvenu proizvodnju podignu do nivoa potrošnje. Naravno, američke kompanije su nastavile da kupuju, ali su, posle decenija i decenija, počele i da prodaju naftu na svetskom tržištu.

Preskupo krakiranje

Brzo se ispostavilo da je u pitanju nafta dobijena iz naftnih škriljaca ekološki spornom metodom krakiranja kojom se uvećavaju rizici zagađivanja podzemnih voda i trusnosti područja. Kako su ekološki pokreti sa druge strane Atlantika prilično slabi, naftni lobi je brzo preklopio blage prigovore ekologista.

Međutim, prava pretnja novom načinu dobijanja nafte je cena postupka. Pokazalo se da je visoka, 45 do 50 dolara po barelu. Kada je tokom 2016. godine cena nafte spuštena na 40 dolara za barel, mnoge, pre svega manje kompanije specijalizovane za vađenje nafte krakiranjem našle su se pred bankrotom.

No, u pomoć su, na politički mig, priskočili investitori sa Vol Strita. Uložili su u škriljačne kompanije očekujući dobitak na duži rok.

Cene u naredne tri sezone jesu primetno skočile, ali ne onoliko koliko su ulagači očekivali i mnoge naftaške kompanije usmerene na preradu škriljaca su se našle pred bankrotom i pre naleta koronavirusa. Pošast je samo drastično ubrzala kolaps i potpuno ogolila stvari.

Put u brodolom

Osnovni problem je izuzetno visoka cena primenjene metode vađenja nafte. Toliko da je teško načuditi se da su se naftne kompanije uopšte upustile u tolko rizičan biznis.

Na posao koji se retko kada ne okončava krahom može da ih usmeri samo veliki autoritet ili snažna moć. Proizvodna cena nafte Saudijske Arabije se procenjuje na 9,5 dolara i smatra se najnižom u celom svetu, dok se proizvodna cena ruske nafte, zavisno od nalazišta, kreće od 16 do 20 dolara po barelu.

U duelu sa dva najveća konkurenta i proizvodnom cenom od 45 dolara po barelu svaki novi ponuđač nafte je, pre ili kasnije, sigurni gubitnik. Virus je samo ubrzao stvar i krah učinio pravim brodolomom.

Ostaje, međutim, ključno pitanje. Zašto su se naftne kompanije upustile u unapred izgubljenu utakmicu?