Novi, deveti bankrot Argentine: Dug dostigao 320 milijardi dolara, lešinarski fondovi trljaju ruke

Novi predsednik Alberto Fernandez, izabran u decembru, zatekao je 320 milijardi dolara duga. Za uredno vraćanje neobično visokih kamata i prispelih rata glavice, godišnje bi bilo potrebno 45 milijardi, čak 12,5 odsto nacionalnog bruto- dohodka.

Prazna globalna priča

Nema zemlje koja bi izdržala toliko opterećenje, pa ne iznenađuje da Argentinci od februara ne plaćaju ni kamate. Toliko zaduženje nije nastalo odjednom, niti je moglo nastati samo kao posledica slabijih pokazatelja ekonomije druge po veličini države Latinske Amerike.

Čini se da se slučaj "zemlje gaučosa" može preciznije naznačiti kao "mrcvarenje dugo dve decenije", objašnjenje se najmanje može zasnivati na tvrnji da "je reč o lenjom narodu", kako se olako proširilo po globalnim tabloidima.

Veća je uloga loših i korupciji sklonih pojedinih vladajućih garnitura. Važna su i tumačenja obligacionih ugovora Okružnog suda u Njujorku, gradu u kome su locirane banke preko kojih se emituje gro državnih obveznica zemalja iz celog sveta, posebno južnoameričkih.

Zarada od 1.600 odsto

Posle isforsiranih i od MMF delom nametnutih reformi, Argentina se još 2001. godine našla u situaciji nemogućnosti vraćanja kredita ukupne vrednosti 132 milijardi.

Najavljen je bankrot, a posle dugih razgovora sa poveriocima i dogovora prvo 2005, potom i 2010. godine, zajmodavci su pristali da oproste oko 70 odsto duga i reprofilišu preostala potraživanja.

Međutim, sa zbirno sedam odsto potraživanja, nekoliko hedž fondova, pre svega Eliot u vlasništvu Pola Singera, nisu pristali na reprogram i poveli su sudski spor. Ni Eliot fond, ni Singer nisu inicijalni kreditori, dug u nominalnom iznosu od 520 miliona dolara su otkupili na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti za samo 49 miliona.

Posle niza ročišta i silnih lobiranja, sudija Tomas Giraesa 2012. godine presuđuje da fondovi imaju pravo naplatiti potraživanja u celosti, što je u slučaju Singera iznosilo 800 miliona dolara, sa kamatama. Viša instanca je potvrdila presudu, dve godine kasnije i Vrhovni sud, kada je na čelu Argentine bila levičarka omražena u vladajućim krugovima SAD Kristina Kiršner.

Lešinarski fondovi

Nije nevolja samo isplata fondovima u svetu nazvanim lešinarskim, već i ugovorne odredbe po kojima bi i oni koji su ranije oprostili 70 odsto duga sada mogli tražiti isplatu u celosti. Bila bi to golema svota, uvećana za kamate.

Takođe, prestala je mogućnost da Argentina uredno isplaćuje rate preostalog duga. Banka Njujorka, preko koje su emitovane obveznice, obavezna je da uplate Argentine ostalim poveriocima preusmerava na hedž fondove.

Kiršnerova nije pristala da isplaćuje lešinarske fondove, dok je Argentina izgubila pristup zaduživanju na finansijskim berzama. Suština spora je presuda sudije Gilaese kojom se odstupa od decenijama uobičajene sudske prakse da se u ovakvim slučajevima ide na oprost dela potraživaja i reprogram preostalog duga.

Pravna praksa je pošla od načela da su potraživanja od kompanija neuporedivo većeg rizika u odnosu na potraživanja od države, koje, zahvaljujući raznovrsnoj imovini i, što je najvažnije, poreskim monopolom, mogu beskrajno da vraćaju rate. Države ne propadaju.

Presuda sudije Gilaesa

U slučaju, pak, nesolventnosti kompanija, proglasi se bankrot, poverioci tada samo podele malo novca na računu i imovinu, koja je, obično, minimalne vrednosti u odnosu na vrednost proizvodnje ili duga. Kreditori banaka mogu lako da izgube ako ne vode dovoljno računa o klijentima, dok finansijeri država obilato zarađuju i kada oproste veći deo potrživanja, jedino se rok povraćaja uloženog produži.

Istovremeno, bankari se koriste i kamatama kao načinom zaštite od veće rizičnosti pojedinih plasmana. Tako je pri zajmljenju Agentini prinos bio i po četiri puta veći negi pri zajmljenu, primera radi, SAD ili drugom pouzdanijem klijentu. Zapravo, putem uvećanih kamata dovoljno se zaradi da se, u slučaju potrebe može oprostiti deo potraživanja.

Upravo ovi momenti su decenijama bili uvažavani u pravnoj praksi i presude sudova, i američkih, redovno su insistirale na reprogramu sa oprostom. Odluka sudije Gilaesa je drastičan otklon od dosadašnje prakse i signal svim zemljama dužnicima da što manje zajme, pogotovo da izbegavaju devizna zaduženja za pokrivanje troškova u domaćoj valuti.

Rekordna emisija obveznica

Krišnerova je, uprkos teškoj situaciji i praktično blokadi u saradnji sa SAD, vodila relativno uspešnu politiku. Glavna primedba opozicije bila je što, radi pokrivanja gubitaka regionalnih vlada, štampa pezose proizvodeći manju inflaciju, pa je kamata na kredite u domaćoj valuti viša nego na dolarske. Ovaj prigovor važi samo ako kurs pezosa ostaje isti.

No, hajka opozicije je planski osmišljena i podržana globalnim medijima. Propaganda je bila ogromna i vešta. Na samom kraju 2015. godine dolazi do smene i na čelo države dolazi miljenik SAD i svetskih liberalističkih krugova Maurisio Makri.

Već 16. aprila 2016. Argentina se vraća na finansijsko tržište i u toku samo jednog dana emituje obveznica različitih ročnosti u visini 16,6 milijardi dolara, od kojih tri četvrtine prihoda odlaze na isplate hedž fondovima, ostatak na pokrivanje dugova provincija nominovanih u pezosu. Do kraja godine obveznicama pozajmljuje još 30 milijardi dolara.

Kamata kao mamac

Ogromno interesovanje bankara se objašnjava kao uspeh nove politike, pri čemu se zaobilazi podatak da su kamate na argentinske obveznice, zavisno od ročnosti, bile između 6,5 i 8,2 odsto, dok su kamate na američke hartije od vrednosti iznosile od 0,9 do 2,6 odsto, što je i bio glavni mamac za ulagače.

No, ekonomske prilike u svetu se usložnjavaju, dolar jača, dok agrarni usevi, čiji je Argentina veliki izvoznik, imaju rekordno nisku cenu na svetskim berzama. Nije bilo lako vraćati dugove, pa Argentina zajmi sve više, a pezos pada sve brže.

Stiglo se da je dug države dostigao 320 milijardi, dok je za dolar umesto nekadašnjih deset sada potrebno izdvojiti četrdeset i četiri pezosa.

Beskrajan niz reprograma

Napokon, Makri gubi na izborima, na čelo države dolazi Fernander, šef kabineta u vreme Kristine Kiršner. Već na startu nailazi na golem dug.

Od sudbine predloga da se ide na oprost i reprogram zavisi budućnost ne samo nove vlasti i građana Argentine, već i brojnih zemalja sa većim deviznim zaduženjima. Rast kamata na svetskim tržištima i pre pandemije je najavljivao krizu, globalna pošast je stvar ubrzala i sada će mnoge zemlje biti prinuđene da traže reprogram dugova sa oprostom.

Njihova budućnost zavisiće od dogovora sa kreditorima, još i više od sudskih odluka u eventualnim sporovima. Biće jako neugodno ako se bude sudilo prema shvatanjima sudije Tomasa Gilaese, odnosno ako se pozicija kreditora olakšava i oslobađa odgovornosti za plasman novca državamu.

Po novoj praksi, kreditor se destimuliše da pomaže dužniku izaći iz krize. Eventualni oprost biće minimalan, tek toliko da se dužnik održava na vodi.

Praktično, postiže se situacija u kojoj dužnik stalno ide iz jednog u novi reprogram. I tako beskrajno, katastrofalno za već prezadužene, obično i nerazvijene države.