Pandemija ujedinila Evropu

To je trenutni epilog iznenadnog udara na zdravlje ljudi i medicinske sisteme, što je u osnovi pandemije. Međutim, ukoliko evropski državnici i političari ne preduzmu odgovarajuće mere, privremene posledice bi se odužile i praktično, postale trajan izvor nevolja.

Kako bi se što brže i efikasnije primenile mere sanacije i restauracije, posebno u zemljama juga Evrope, od ranije u krizi i siromašnijim, trebalo bi čim pre obezbediti novac. Države Mediterana, oslonjene na turizam, oštrije od drugih su i pogođene epidemijom.

Teško da same mogu finansirati brži oporavak. Potrebna im je pomoć bogatijih država severa. Tako je, ispostavlja se, pandemija još više aktuelizovala ranije otvoreno pitanje finansiranja i međusobne solidarnosti unutar Evropske unije, a možda, zašto da ne, i Evrope u celini.

Većina za pomoć

Na odgovor nije se dugo čekalo. Već prvih dana krize u Evropskom parlamentu se iskristalisalo mišljenje da pomoć kreditima neće biti dovoljna, posebno u državama ekstremno pogođene samom epidemijom, poput Italije i Španije, odnosno, Grčke, Portugalije, Hrvatske i Kipra, drastično skresanom turističkom potrošnjom.

Očito, moraće biti i nepovratnih davanja, direktno iz budžeta Unije ili iz specijalno oformljenog fonda. U Strazburu su procenili da će vanredne mere koštati dve hiljade milijardi evra, dok je italijanski premijer Đuzepe Konte realnije predložio formiranje upola manjeg fonda.

U međuvremenu, Evropska centralna banka je odredila 750 milijardi za dalji otkup obveznica, dok je odobrenih 540 milijardi kredita već razdeljeno na pomoć državama 240. kompanijama 200, radnicima 100 milijardi. Bankari iz Frankfurta pokušavaju i da iznađu osnov za odobrenje još najmanje 350 milijardi pozajmica.

Davanja i pozajmice

Ipak, čini se da je pre nedelju dana stigla prava, dugo iščekivana vest. Francuski premijer Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel su dogovorili i Uniji predložili osnivanje fonda od 500 miliona evra iz koga bi se sredstva, poput budžetskih, nepovratno izdvajala za potrebe najugroženijih država, regija, gradova.

Nisu, dakle, u pitanju pozajmice, već davanje gotovog novca. Fond bi bio pri budžetu Evropske unije, a ključno je pitanje kako prikupiti novac, posebno sada kada će i najbogatije države beležiti budžetske minuse, i to ne samo ove godine.

Uz to, po Ustavu EU, državama je zabranjeno da se zadužuju kao članice Unije, što otežava mogućnost pribavljanja zajedničkog novca.

Države kao garant

Stoga su Makron i Merkelova smislili kako da zaobiđu prepreku. Države će biti samo garant Evropskoj komisiji pri iznalaženju pozajmice privatnog kapitala na finansijskom tržištu.

Jemstvo je potrebno da bi Komisija pri izlasku na finansijsko tržište imala najviši status, AAA. Rok otplate je dvadeset godina, vratiće se iz zajedničke kase Unije.

Biće, dakle, to pomoć bogatijih siromašnijim državama unije, s obzirom da se budžet puni saglasno ekonomskoj snazi države. Nemačka, primera radi, puni 29,5 odsto briselske kase, mada čini tek 19 odsto stanovništva Unije.

Istovremeno se izbegava izdavanje takozvanih evroobveznica, čije emitovanje bogatiji sever godinama izbegava smatrajućih ih previše pogodnim za manipulaciju u rukama često neodgovornih vlada južnih država. Do sada, međusobna pomoć unutar EU se zasnivala na korišćenju budžeta (koji bogati mnogo izdašnije pune) i kreditima ECB, sada se formira nov fond, istina pri budžetu Unije, odakle će se novac nepovratno izdvajati pandemijom najviše pogođenim za potrebe obnove.

Jeftinije pozajmljivanje

Osim direktne pomoći, zadužene zemlje dobijaju i na činjenici da će kamata pri zaduživanju Evropske komisije biti mnogo, višestruko, niža nego u slučaju da svaka prezadužena država ponaosob uzima pozajmicu. Istovremeno, usled jasne pomoći bogatijih, i siromašnije države EU postižu mnogo povoljnije uslove pri podizanju kredita.

Italija, čiji dug se približava 160 odsto BDP, iskoristila je već prvu vest o zajedničkom dugu i samostalno pozajmila čak 22,3 milijarde evra, uglavnom zarad isplate pristižućih rata starih kredita. Zahvaljujući čvrstoj najavi evrounijskog dogovora i nastavku otkupa obveznica od strane ECB, uspela ja postići da plati samo 1,6 odsto kamate godišnje.

Da nije bilo vesti o gotovo postignutom dogovoru, teško da bi na Apeninima dobili i milion evra ispod okamaćenja od četiri i po odsto, možda i višeg.  

Osnov je evropski budžet

Merkelova, i ranije povremeno sklona zajedništvu i solidarnosti, atipičan potez je objasnila rečima da su "nađena neobična rešenja za sanaciju atipičnih posledica i potreba". Demohriščani u Evropskom parlamentu, tradicionalno uzdržani kada je reč o unutrašnjem zajedništvu, nisu imali previše primedbi.

Dodali su da dogovor, preciznije vraćanje kredita, podrazumeva da sve članice, posebno bogatije, povećaju izdvajanja u zajedničku kasu, te da bi i napismeno trebalo potvrditi da je reč o jednokratnoj praksi, a ne o načinu pomoći koji se planira ustaliti.

Predsednica Evropske komisije Urlika fon der Lajden, žena koja je prva sagledala dubinu krize, pozdravila je "rešenje u čijoj je osnovi evropski budžet". Zapravo, preovladalo je razumevanje da je pomoć siromašnijem jugu dobrodošla i severu. Ni bogate države ne mogu ovako duboku krizu da reše bez radne snage i potrošnje juga.

"Četvorka škrtica"

Preostaje da predlog dve najsnažnije države EU prihvate i ostalih dvadeset i pet članica. Smatra se da će biti teže ubediti "četvorku škrtica", Holandiju, Austriju, Dansku i Švedsku, međutim, čini se da bi i ove države mogle prihvatiti dogovor.

Svakako im je jasno da ća teret vanrednih troškova nešto više opteretiti poreske obveznike bogatijih nego siromašnijih država; takva je praksa u Uniji. Sa druge strane nisu uvedene evroobveznice.

Novi fond je zapravo jednokratno veće proširenje budžeta EU, po čijim pravilima će se otplaćivati rate. To bi moralo biti prihvatljivo svim članicama. Ako, pak, ne bude onda je upitna politička saglasnost u Evropskoj uniji.

Bregzit ojačao Evropu

Izvesna uzdržanost je uočljiva kod pojedinih država sa istoka Evrope, pre svih Poljske, Litvanije i Estonije. Navikle su na prevelike dotacije iz Brisela i sada se plaše da im se kolač ne smanji.

Ipak, morale bi novu situaciju sagledavati i kroz "ekonomske naočari". Tada bi bilo jasno da i njihov razvoj zavisi od potrošnje unutar Evropske unije, te da će, ako sever i jug ne obnove potražnju, biti teško da održe nivo izvoza, što je glavni oslonac napretka bivših članica socijalističkog bloka.

Pandemija je nanela mngo nevolja, međutim, očigledno je i uticala da se, posle decenija nesporazuma, počne graditi čvršće zajedništvo unutar Evropske unije. Pri tome postalo je jasno da je Brezgit, sa stanovništa evrounijske solidarnosti, pozitivan momenat.

Velika Britanija je bila i ostala tvrd protivnik solidarnosti i, da je ostala članicom EU, teško da bi, čak i u nevolji kakva je pandemija, došlo do novog koraka u postizanju evrounijskog zajedništva.