Male elektrane idealne za tajkune - profit ogroman, a poslovni rizik minimalan

Piše: Živan Lazić

Tokom druge polovine prošle godine, u južnom Banatu je pušteno nekoliko parkova vetrogeneratora, proizvođača struje ukupne snage 305 megavata. Do nove godine očekuje se da u Srbiji proradi još parkova, zbirne snage 170 megavata, čije turbine, okrećući se na aerostrujanja, stvaraju električnu energiju. "Zelena struja" postaje naša svakodnevica.

Cena "zelene struje"

Međitum, ceo postupak promene strukture proizvođača struje u nas prati niz spornih ili nerešenih pitanja, od kojih su najuočljiviji državno jemčenje visoke zarade tajkunima, te sve brža stihijska privatizacije proizvodnje struje, a da generalna strategija razvoja energetike nije ni na vidiku.

Kao i svuda u Evropi, struja iz obnovljivih izvora je skuplja od dobijene na klasične fosilne tehnologije, pa se i dodatno plaća. Tako u nas cena kilovata obične struje u "zelenoj zoni" je 1,2 za nižu, odnosno 6,1 dinar za višu tarifu, na šta treba dodati akcizu, potom sve začiniti sa 20 odsto PDV.

Fide cena za obnovljivu struju zavisi i od vrste: uočljivo najskuplja je dobijena iz solarnih panela, dok je dobijena korištenjem vetra trinaest dinara po kilovatu. Toliko EPS kao obavezujući kupac obnovljive energije plaća prodavcima i ta cena je dva do tri puta viša nego što bi nas prošle godine koštalo da smo struju kupovali na evropskom tržištu eolske energije.

Nalet vetroparkova

Sa druge strane, država je pre desetak godina propisala da građani sa 9,2 para po svakom potrošenom kilovatu plaćaju za obnovljive izvore. Kako kod nas gro domaćinstava troši između 300 i 600 kilovata, za obnovljive izvore prosečni izdvajaju između 40 i 80 dinara mesečno po računu.

Ukupno se godišnje prikupi 2,7 milijardi dinara, znatno manje nego što EPS plaća ovdašnjim proizvođačima. Nije bilo problema dok su u nas obnovljivi izvori bili prava retkost. Tako je još 2013. godine EPS ovim proizvođačima platio samo tri miliona evra. Poslednjih sezona, najviše zbog naglog uvećanja vetroparkova i sve više mini-hidroelektrana, računi su mnogo veći.

Tako je preklane EPS za obnovljivu struju izdvojio čak 7,4 milijardi dinara, odnosno 64 miliona evra. Lane su izdvajanja uvećana na čak 115 miliona, dok je za prvih šest meseci tekuće sezone EPS već uplatio 7,7 milijardi dinara. Kada do kraja decembra budu uključeni novi parkovi, procenjuje se da će budući godišnji trošak za EPS, i to samo za eolsku struju, biti oko 160 miliona evra, čemu treba dodati još deset do dvanaest miliona evra vlasnicima mini-hidroelektrana, te još nekoliko miliona proizvođačima struje iz biomase, odnosno sunčeve energije.

Istovremene predviđena nadoknada za obnovljive izvore godišnje EPS-u donosi tek 2,7 milijardi dinara, cirka 23 miliona evra, nešto više od šestine stvarne cene potrošene "zelene energije". Ostalo ide na račun EPS-a i, kako se udeo ovih proizvođača bude povećavao, biće i sve veći trošak po nacionalno energetsko preduzeće.

Država štiti glasače

Naravno da je država upoznata sa apsurdnom situacijom. Ipak, nije htela da građanima i privredi nadoknadu uveća četiri, pet puta koliki je stvarni trošak "zelene struje". Bio bi to osetan udar na džep potrošača i svakako bi se odrazio na glasanje prilikom izbora.

Cifarski, umesto dosadašnjih 40-80, ubuduće bi prosečan građanin plaćao između 250 i 500 dinara po računu. U takav rizik (ni) aktuelna vlast nije želela ulaziti. Opredelila se da pritiska nadležno javno preduzeće, bez obzira što je EPS i bez nevolja sa "zelenom strujom" zastarela i izraubovana kompanija. U dugu je milijardu evra, nedostatak je investicija, pre svega za poboljšanje ekoloških parametara.

Tako je ulaganje u neophodne elektrofiltere za odsumporavanje pojedinih blokova u visini 400, dok godišnji profit EPS-a, i kada ga ima, ne prelazi 35 miliona evra. Sa znatno uvećanim obavezama prema proizvođačima "zelene struje", dobiti će biti još manje. Time i ulaganja.

Sa druge strane, ulaganje u OIE je postala moda među tajkunima, i domaćim i stranim. U vetroparkove ulažu krupniji igrači, s obzirom da je reč o investicijama od 50 do 350 miliona evra, za mini-hidroelektrane i pogone na biogas odlučuju se mini bogataši, često vezani za novu vlast.

Tako je Nikola Petrović, kum predsednika Vučića i donedavni direktor javnog preduzeća za transport struje, suvlasnik u devet minihidroelektrana, kojima država godišnje plaća četiri, pet miliona evra za isporučenu energiju, gotovo polovinu od onoga što se izdvaja svim proizvođačima iz mini-hidroelektrana.

Država kreirala lak profit

Nije lako odgonetnuti zašto se tajkuni opredeliše za obnovljive izvore. Možda neki od njih i imaju sklonosti prema ekologiji, ali su to zapravo neobično povoljni uslovi poslovanja kreirani voljom države. Fide cene se jemče dvanaest godina, nakon čega se i ovim proizvođačima plaća tržišna cena, mada je period isplativosti investicije do pet sezona.

Računica je jasna, profit izvestan i "mastan". Takođe je značajno da banke projekte sa ovakvim poslovnim uslovima rado i povoljno kreditiraju. Potrebno je imati do petnaest odsto za start, sva ostala ulaganja su iz pozajmica. Startna ulaganja se kreću do deset miliona za vetroparkove, odnosno pola miliona, i manje, za ulaganje u minihidroelektrane.

Za bogatije ljude bliske vlasti sitnica. Ulagačima u prilog ide i činjenica da je održavanje pogona jednostavno i ne zahteva ni naročito znanje, ni posebne stručnjake. Zapravo, na ovakvim objektima je jako malo zaposlenih, na manjim često samo po jedan.

Naravno, državnom politikom obezbeđen visok profit je tajkune snažno motivisao da se utrkuju za vetroparkove, odnosno mini-hidroelektrane. Čak se i preterivalo, pa su objekti građeni i tamo gde nema odgovarajućih uslova, odnosno izgradnja je lokalno stanovništvo ostavljala bez neophodnog za život, pre svega vode.

Pokazalo se da je svojevremena procena o neškodljivosti ovakvih pogona površna. Posledice su vidljive i naročito krupne u slučaju mihi-hiodroeleltrana kada se remeti vodno snabdevanje naselja, ali i vodni režim potoka i manjih rečica, inače sa nedovoljnim kapacitetom.

Građanski protest

Građani su reagovali, pa je posle nekoliko sezona protesta i pokušaja države da obezbedi posao bliskim ulagačima, građanski pokret uspeo da na petnaest godina blokira izgradnju 84 mini-hidroelekrtane, pre svega na Staroj planini, novom turističkom adutu Srbije.

Ostaje, međutim, da se EPS izbori sa neubičajenom obavezama da tajkunima struju iz obnovljivih izvora plaća pet, šest puta više nego što potrošači plaćaju ovom javnom preduzeću. Krajnje je vreme da država ozbiljnije pristupi ovom pitanju, a javnost detaljnije i preciznije upozna sa dobitima i troškovima upotrebe "zelene struje".

Takođe, i da ulaganja u ovoj oblasti izvede iz sfere galantnog čašćenja bliskih i lojalnih tajkuna i tretira ih kao i svaku drugu investiciju u kojoj, naravno, ima i poslovnog rizika. Tek tada izgradiće se kompletna predstava o struji, kako onoj dobijenoj iz tradicionalnih izvora, tako i "zelenoj", i stećiće se uslovi za širu i temeljniju raspravu o budućnosti energetike u Srbiji.

Javna rasprava

Potrebu za novom strategijom zahteva i sve vidljivija zaobilazna privatizacija proizvodnje struje u Srbiji.

Do pre desetak godina cela proizvodnja je bila u državnom vlasništvu. Forsiranjem obnovljivih izvora energije na ovaj teren ulaze privatnici i uvećavaju udeo.

Trenutno su na 3,3 a do kraja godine bi trebalo da dostignu svih 5,2 odsto. Ulazak privatnog kapitala u dugo monopolizovan sektor je svakako koristan, međutim zahteva potpuniju i precizniju pravnu regulativu. Pravi je čas za javnu raspravu.