Godišnjica Crnog utorka i panike na berzi koja je razorila svet

Piše: Živan Lazić

Atmosfera straha i izgubljenosti zahvatila je ceo američki finansijski svet, banke uzaludno pokušavaju da utuže hipoteke, promet je u potpunosti stao. Do nedavno preaktivni dileri sada su, mada u rukama drže snop akcija najvećih globalnih kompanija, očajni, na ivici samoubistva; do juče milioneri, gotovo u trenutku postali su očajnici, sa ogromnim dugovima prema bankama.

Ovako su pre tačno 91 godinu pisali novinari svih redakcija u najvećem američkom gradu. Da, na današnji dan, 29. oktobra, 1929. godine, dogodila se prava ekonomska katastrofa kasnije nazvana Velika kriza.

Znamo je možda najviše sa velikog ekrana. Brojni su filmovi za temu imali krupan događaj, najčešće prikazan iz ugla pojedinačne životne sudbine. Do tada bajkolika realnost je očas postala prava noćna mora i to ne samo za svojevrsne berzanske kockare, čiji doprinos krahu, inače, nikako nije mali, već i za milione radnika, običnih građana u Sjedinjenim Američkim Džavama.

Nedaća se brzo prenela na ceo svet ruinirajući i snažne, pogotovo siromašnije države, kompanije, porodice.

Pre i posle Velike krize

Naš svet su kasnije zadesile i veće tragedije, ali, još uvek život delimo na pre i posle Velike depresije, kako savremeni proučavaoci pokušavaju da preciznije imenuju stravičan berzanski krah. Već decenijama ekonomisti Veliku krizu posmatraju kao najveći kontinuirani pad industrijalizovanog Zapada.

I jeste bio drastičan, život se promenio i u globalu i u svakodnevnim sitnim aktivnostima. SAD jesu najteže prošle tokom deset godina koliko je kriza najmanje trajala, ali veoma brzo pošast se prelila na ceo svet, naročito na Evropu, još uvek razorenu i sa ratnim ožiljcima.

Nezapamćeni krah ima i manifestaciono lice i duboke uzroke, često prikrivane interpretacijama u korist pojedinih društvenih slojeva. Posle više decenija potpunije su sagledani tokovi koji su doveli do krize, a za glavnog uzročnika označen je sve veći raskorak u distribuciji bogatstva. Potom sledi sve masovnija kupoprodaja akcija i sve veća zarada na berzanskim špekulacijama.

Mišljenja oko uloge monetarnog sistema zlatnog standarda nisu usaglašena, ali je sasvim izvesno da je upravo ovakva monetarna politika omogućila brzo i efikasno prelivanje na druge države. Kriza je trajala najmanje deset godina, SAD su nivo industrijske proizvodnje iz 1928. godine dostigle tek četrnaest sezona kasnije.

Dužnik postaje pozajmljivač

Kriza se dogodila posle skoro pola veka izrazitog i naglog razvoja SAD, kom prilikom je prestigla najjače evropske države po bruto-nacionalnom dohotku, industrijskoj proizvodnji, trgovini. Njujork je preuzeo od Londona ulogu vodećeg svetskog finansijskog centra, dolar poodmakao u sticanju statusa glavne svetske valute.

Tako je od 1880. do 1920. godine broj stanovnika SAD ušestostručen, prosečan mesečni prihod građanina sa 131 narastao je na 659 dolara, ukupni nacionalni dohodak je sa 700 miliona dostigao čak 83 milijarde dolara (rast od 12.000 odsto), dok je u novčanom prometu umesto nekadašnjih 38 miliona bilo čak 5,5 milijardi dolara.

Napredak je očit i dinamičan, ali do početka Velikog rata SAD još uvek nisu prestigle vodeće evropske države Englesku, Nemačku i Francusku. Ovim zemljama su dugovale četiri miljarde dolara.

Tokom Velikog rata Amerikanci su sve do proleća 1917. bile neutralne, što im je omogućavalo da pozajmljuju obema zaraćenim stranama. To je i doprinelo da posle rata preokrenu tokove finansiranja, pa su godine 1920. tri pomenute države i Belgija dugovale SAD blizu deset milijardi dolara.

Skroman rast zarada

Prvi svetski sukob jeste doveo do promena na globalnom tronu, ali, čini se, da su poratne godine bile još povoljnije za američku supremaciju. Evropa je bila razorena, Nemačka opterećena prevelikim ratnim reparacijama, manjkalo je kapitala i ceo kontinent se sporo obnavljao.

SAD su dugo bili veliki izvoznici poljoprivednih proizvoda, industrijske robe, naročito automobila, sve na osnovu višedecenijskog razvoja elektronske, hemijske i industrije vozila. Posle rata postale su i finansijeri pa su do Velike krize istovremeno bili svetski farmeri, industrijalci i bankari. Pokazalo se da je to nemoguće, totalno neravnomerna distribucija bogatstva učinila je previše siromaha na svetu, time i premalo kupaca za viškove američkih roba.

U samoj Americi rast zarada nije pratio rast BDP, zapravo plate su rasle četiri puta sporije od rasta produktivnosti. Ponuda roba bila je znatno veća nego što su bile kupovne mogućnosti velike većine američkih kupaca. Monetarna politika zlatnog standarda, u čijoj osnovi je državno jemstvo zlatom za novac, omogućila je ujednačenost cena, čiji ukupni rast za deset sezona nije premašivao pet odsto.

Politika u korist bogatih

Višak novca slivao se u džepove vlasnika industrijskih preduzeća, razlika u bogatstvu je neslućeno eskalirala. Tako je 0,1 odsto najbogatijih držalo čak 42 odsto svih štednih uloga. Većina od 58 odsto pripadala je, međutim, tek narednih 19,9 odsto bogatijih, dok 80 odsto građana uopšte nije imalo novac na računima.

Ekstremna nejednakost u distribuciji novca doprinela je da na američkom tržištu opadne kupovna moć prosečnog građanina. Izlaz je nađen u galopirajućem razmahu kreditiranja, pa je pred krizu u SAD bilo čak 28.112 banaka.

Nije se pozajmljivao samo novac, niti su davani samo novčani ili robni krediti. Razvijano je finansijsko tržište, vremenom prihodi od berzanskih ulaganja postajali su i desetostruko veći od prihoda ulaganjem u industrijske fabrike. Gro vlasnika kapitala preusmerio se na berzu i polako odustajao od neposredne proizvodnje i trgovine. Svi su se i sve više kockali.

Treba napomenuti da je američka vlast u dugom periodu ekonomsku politiku vodila pristrasno, u korist najbogatijih. Ovaj sloj je finansirao politički život, većinu kongresmena činili su predstavnici ove klase. Po politici naklonjenoj najbogatijima posebno je ostao upamćem predsednik Kalvin Kulidž (1924-1929) koji je Zakonom o dohotku umanjio oporezivanje upravo u vreme kada su najbogatiji sticali, grabili najviše.

Takođe, ukinut je Štigl-Glasov amandman na zakon kojim se investiciono bankarstvo odvaja od komercijalnog. Decenijama kasnije vraćeni isti amandman ponovo će ukinuti Bil Klinton, 1998. godine.

Krediti umesto plata

U prvo vreme krediti su nadoknađivali ono što kupci, američki radnici, nisu mogli pazariti iz plate. Istovremeno, SAD počinju naglo da izvoze, tokom Velikog rata umnogome se tehnološki razvijaju, dok privatne kompanije preustrojstvom na bojevu i proizvodnju traženu tokom sukoba stiču golemu prednost u odnosu na svetske rivale.

Po završetku rata dodatno raste izvoz, potpomognut i naglim razvojem brodogradnje. U Evropi se domaća proizvodnja sporo obnavlja, nedostatak je i kapitala. Samo u prve dve poratne godine, Ameri ulažu u obnovu razorene Nemačke, Austrije i Belgije oko 12 milijardi evra.

Sa druge strane, Nemci iz američkih zajmova ne samo da podižu proizvodne pogone, već i plaćaju ratnu štetu pobedničkim zemljama.

Svetska trgovina je poprimila čudan tok, Amerikanci pozajmljuju novac Evropljanima i izvoze robu, pri čemu još i visokim carinama, ponekad i sto odsto, štite svoje tržište od inokonkurencije. Evropljani sporo obnavljaju fabrike i umnogome kupuju američku robu. Nemci gotovo isključivo američkim pozajmicama, dok Britanci i Francuzi kupuju i iz nemačke odštete. Praktično, opet američkim kreditom.

U osnovi, američka ekonomija je postala previše zavisna od kupovine na kredit, ali i kupovine luksuznih roba i investicija što su bile privilegije bogatih, još više najbogatijih.

Loša distribucija novca

Sve to posledica je sve izraženije nejednakosti u distribuciji novca, između kontinenata, bogatih i siromašnih, industrije i poljoprivrede. Prava zarada je, međutim, na berzi i zasniva se na neprekidnom rastu akcija. Eventualni silazni trendovi su sporadični, blagi i traju kratko.

Otuda masa novca na berzi stalno i sve ubrzanije raste. Dau Džons, indeks koji na osnovu cena akcija tridesetak reprezentativnih kompanija govori o berzanskim trendovima, je od početka 1928. do septembra 1929. sa 191 narastao na 380 bodova. Ni približna zarada nije se mogla ostvariti ni u najpropulzivnijoj industrijskoj grani. Berzanske igrarije su se toliko odomaćile da su premašivale i kapacitete, inače daleko najjače ekonomije SAD.

Tokom septembra 1929. rast cena akcija je prvo usporio, potom stagnirao, pa počeo blago padati. Prvih dana oktobra cene malo rastu, potom blago opadaju. Oštriji pad dogodio se u četvrtak 24. oktobra, dan kasnije grupa najuglednijih bankara pokušava da zaustavi pad, u subotu izgleda da će imati uspeha.

Međutim, u ponedeljak 28. oktobra dolazi do pada Dau Džonsa za 13 odsto. Sutradan je od prvog minuta otvaranje berze očajno. Svi su izgubili poverenje i pad cena akcija je naglo ubrzavao. Svi su prodavali, pa je Dau Džons u jednom trenutku pao na samo 24 boda. Niko nije kupovao, svi su samo nudili akcije na prodaju, bukvalno za siću.

Nevolja za dilere je bila u tome što su u prethodnom periodu akcije kupovali pozajmljenim kapitalom. Stalan i brz rast cena hartija od vrednosti činili su posao unosnim i gotovo bez rizika. Bar tako se činilo berzanskim igračima, pa su novac za kupovinu nabavljali kreditom.

Sada je svežanj akcija u rukama postao bezvredan, dok je ostala obaveza vraćanja, usled visokih kamata na američkom tržištu gotovo sav poratni period, poprilično naraslih kredita. Očajna situacija.

Dan je u svesti Amerikanaca zapamćen kao Crni utorak.

Uloga zlatnog standarda

Monetarna politika zlatnog standarda je definisala stalne međusobne paritete valuta, otuda se kriza brzo prelila i van SAD, ponajviše na evropske države, američke partnere. Stopa nezaposlenosti u Poljskoj, Nemačkoj i Austriji već 1932. godine, koju mnogi smatraju najgorom, premašila je 22 odsto.

Naredne godine cene poljoprivrednih useva su pale na 36 odsto cena pre krize, što je posebno pogodilo Jugoslaviju i Rumuniju, dve izrazito agrarne države.

Čime se ispoljavala kriza?

Najupečatljiviji pokazatelji su pad industrijske proizvodnje povremeno čak i na samo 45 odsto predkriznog nivoa. Tako je godine 1929. prodato 5,3 miliona automobila, već sledeće tek 1,46, da bi godine 1932. prodaja pala na samo 1,05 miliona vozila.

Posebno je pogođen inoplasman. Vrednost izvoza SAD godine 1932. iznosila je tek trećinu vrednosti izvoza predkrizne 1928. godine.

Nezaposlenost je bila rekordna, do današnjih dana. Premašivala je 20 odsto i sve do 1934. svake godine je bilo nezaposleno preko 12 miliona ljudi. Bankrotiralo je blizu 14.000 banaka.

Razvoj ekonomskih institucija

Smatra se da su dva osnovna uzroka Velike krize.

Drastično neravnomerna distribucija bogatstva i novca je sasekla kupovnu potražnju na osnovne redovne zarade i prodaju je učinila totalno zavisnom od neprekidnog kreditiranja. Drugi razlog je prevelik udeo berzanskih ulaganja i njihova sve izraženija odvojenost od tokova u realnoj ekonomiji.

Izlazak iz krize vezuje se najviše za Frenklina Ruzvelta i ukidanje zlatnog standarda. Vidljiv je i učinak javnih radova, uopšte uloga države smatra se odlučujućom.

Možda je najvažnija posledica Velike krize mnogo bolja regulacija i razvoj brojnih ekonomskih institucija, sve sa ulogom da rđave poslovne trendove na vreme prepoznaju i preduprede.