Država drastično uvećava budžetski deficit

Piše: Živan Lazić

Jeste pandemija promenila svakodnevni život i uzrokovala ne male dodatne troškove, ali manjak u državnoj kasi od čak devet odsto je prevelik i za mnogo snažije ekonomije nego što je srpska. Znamo to i iz nedavne prošlosti kada je celokupan privatizacioni prihod godinama trošen na pokrivanje minusa u državnoj kasi.

Ništa značajnije nije izgrađeno novcem od prodaje tolikih društvenih firmi i kombinata. Kada je svetska finansijska kriza 2008. godine presekla kupovinu posustalih preduzeća, usledilo je galopirajuće zaduživanje države, sve zarad popune budžeta.

Povlašćeni u prvom planu

Tek je snažnim fiskalnim merama u prethodnih četiri, pet sezona zaustavljeno beskrajno pozajmljivanje novca. Građani su itekako osetili teret novih nameta, ali su osetili i prednosti dobro planiranog budžeta i usklađivanja zajedničke potrošnje saglasno prihodima. I sada opet se minus strelovito uvećava, podstičući atmosferu straha od bekrijskog traćenja novca poreskih obveznika.

Kada je korona zaraza počela zalet, rebalansom budžeta deficit je, prvobitno planiran na 210 miliona evra, uvećan na 2,82 milijardi, cirka 6,7 odsto BDP, da bi ministri poslednjih godina sve češće govorili o sedam i po odsto BDP minusa. Nedavno je, međutim, iz krugova Međunarodnog monetarnog fonda procenjeno da će u tekućoj godini ostati nepokriveno čak devet odsto državnih troškova.

Za sada nije precizno rečeno kuda će biti utrošeno cirka 900 miliona. U prvom planu su javna ili preduzeća u kojima država Srbija ima znatan vlasnički udeo, pre svih EPS i ER Srbija, mada ne bi bilo iznenađenja da država pomogne i pojedina privatna preduzeća.

Političko-pravni ambijent za svojevrsna državna ekonomska ulaganja izgrađen je još početkom pandemije kada je srpska vlada objavila da će država na razne načine pomagati sve privredne subjekte, uključujući i kupovine vlasničkih udela. Otvorila je i mogućnost da Narodna banka Srbije počne otkupljivanje obveznica ovdašnjih preduzeća, i to onih koja na tržištu teško mogu naći kreditora.

Javna preduzeća ne moraju vraćati dug

Iz MMF pristigla vest o nameri Vlade Srbije da budžetski deficit znatno uveća otvorila je pitanje na šta će se potrošiti novac. Odmah je uočeno da je pri osmišljavanju programa za aktivnost tokom pandemije vlada ostavila niz mogućnosti za podršku pre svega javnih preduzeća.

Tako se u jednoj od pratećih uredbi našla odredba po kojoj vlada može pomoći ne samo kupovinom vlasničkog udela, čime stiče pravo na upravljanje firmom srazmerno vlasništvu, već i kupovinom obveznica, kada postaje vlasnik dela fime, ali bez prava upravljanja. Mada izgleda kao klasično ulaganje, ceo postupak više sliči formi kreditiranja, pa stoga država i predviđa kamatu višu od referentne kamatne stope NBS. Slični mehanizmi pomoći države nacionalnoj privredi nisu nepoznati širom sveta. I u tržišnim ekonomijama.

Ono što bode oči je mogućnost da se u određenom periodu nakon ulaganja u javnom preduzeću izvrši procena vrednosti firme. Ukoliko je nakon pomoći vlade došlo do povećanja iznad vrednosti pozajmljene svote, dug se smatra realizovanim i neće se tražiti povraćaj novca. Drugim rečima, javno preduzeće neće morati vraćati novac.

Gubitaš sa najvećim platama

Upravo ovakav tok novca je ono što je zairitiralo javnost. Javni sektor je pandemiju iskoristio da izgradi još privilegovaniju poziciju. Tačnije vlada je jedva dočekala priliku da budžetski novac, koji dominantno potiče od zaposlenih u privatnom sektoru, prelije u javna ili preduzeća u kojima ima znatan udeo. I to ona koja su se već itekako okoristila od povlašćenog statusa.

Nije prošlo ni dva meseca od kako je praktično Vlada Srbije otplatila pristižući dug ER Srbija, a sada se ponovo lova uliva u kompaniju čije je poslovanje pozitivno samo stoga jer su svakogodišnje državne subvencije od dvadesetak miliona evra iznad poslovnog gubitka firme.

Što se tiče EPS-a, firma angažuje imovinu vrednu preko jedanaest milijardi evra, a beleži ili minimalan profit od, 4,8 miliona evra, pre dve sezone, ili, pak, gubitak. Lane je iznosio oko 33 miliona evra. Pri tome zaposleni u po kapitalu najvrednijoj srpskoj kompaniji imaju za ovdašnje prilike izuzetno visoka primanja, prošlogodišnji prosek neto plata svih 28.600 radnika je 97.200, već januara meseca je premašio sto, nedavno i sto deset hiljada dinara.

Kada dolaze bolji dani

Gubitak u poslovanju očito nema efekta na nagrađivanje zaposlenih. Plate rastu i kada je proizvodnja za tri milijarde kilovata manja nego prethodne sezone, a i pet odsto je ispod planirane. Umesto očekivanih sto miliona evra investicija u razvoj, uloženo je samo četrdeset i sedam, što znači da je samo istrošena oprema zamenjena novom.

I sada firmi koja u srpskoj poziciju ima i glavnu ulogu i povlašćenu poziciju, a zaposleni standard daleko iznad radnih rezultata, država, koristeći se atipičnom i neugodnom opštom situacijom, pokušava da dodatno ulije budžetska sredstva. To što će deficit naglo da naraste ili što se za narednu godinu predviđa još otežanije poslovanje velike većine privrede, naročito privatnog segmenta, za državu nije bitno.

A moralo bi biti, i sama novo-stara premijerka je u elaboraciji programa jasno rekla da izlaska iz krize neće biti pre 2029. godine. Dotle treba preživeti.

Ako se, pak, vlada bude ponašala komotno mnoga privatna preduzeća teško da će opstati i dve, kamoli devet sezona dok, po Brnabićkinim rečima, ne dođu bolji dani.