Kako do kupca poljoprivrednih proizvoda - da seljak bude seljak, a ne socijalni slučaj

Piše: Živan Lazić

Umesto izvoza ratarskih proizvoda daleko bolje i profitnije je izvoziti pripremljenu hranu, ali nikada u Srbiji nije bilo manje prehrambenih fabrika. Naprotiv, prevelik broj ih je (tokom jugoslovenskog perioda poprilično razvijene delatnosti) propao tokom devedesetih, još više njih kasnije u lošoj privatizaciji.

Ostali su najsnažniji, pre svega konditori. I retke ovdašnje robne marke regionalno prepoznatljive upravo su iz ovog segmenta.

Krah srpske prehrambene industrije odrazio se i na primarnu poljoprivredu, isporučioca sirovina za preradu. Naš agrar je ratarstvo sveo na četiri pet osnovnih useva - pšenicu, kukuruz, suncokret, soju i šećernu repu, uzgoj useva za stočnu prehranu je više nego prepolovljen, jer nema stoke, dok se uzgoj nekada, posebno među vojvođanskim paorima veoma popularnog lekovitog bilja sveo na minimalne površine. Tek da ne nestane.

Seljačko kockanje

Umesto nekadašnjeg izvoza mesnih prerađevina na veliko tržište Rusije, ali i u Grčku, Italiju ili Austriju, danas se hvalimo time kako smo sa cirka tri miliona tona među deset najvećih izvoznika kukuruza. Ove sezone čuju se pohvale i na, posle dužeg perioda rekordno niskih, sve više cene pšenice za naših dva miliona tona viška u skladištima.

Naravno da je dobro da seljaci i trgovci više zarade na inoplasmanu, ali izvoz sirovine na duži rok nije razvio niti jednu poljoprivredu. Osloniti se na berzu liči na kockanje, nije to za seljaka. Bez jakog kupca u vidu prerađivača nema ni snažnog tržišnog podsticaja poljoprivrede. Pomoć države dobro dođe, ali samo kao dopuna dobrom funkcionisanju tržišta u lancu popularno nazvanom "od njive do trpeze".

Ukratko, manimo se licitiranja miliona i miliona tona izvezenog žita, okrenimo se finalizaciji i dogradnji celokupnog agrokompleksa. Mnogo toga nam nedostaje, i ne samo za preradu ratarskih useva. Potrebne su nam i fabrike sokova, fabrike kompota i raznih voćnih namaza, proizvođači atraktivnih pića.

Nizak profit, ekološki pogubna

Kao međukorak neophodna nam je i obnova stočarstva, rogate stoke, baš kao i svinjogojstva. Nekada smo bili među pet vodećih evropskih izvoznikla mesa i prerađevina, danas meso znatnim delom uvozimo, podjednako goveđe i svinjsko.

I dok se u svinjogojstvu suočavamo sa vakcinisanjem kao preprekom izvozu, kod rogate stoke u pitanju je nepostojanje ekonomske računice. Tako se ovdašnji agrar sveo na nekoliko ratarskih useva, dobar uzlet uzgoja jabuka, bobičastog voća, bresaka, višanja, lešnika, obnovu kvalitetnog vinogradrstva. Od stočarstva znatno je poboljšan kvalitet mleka, na račun znatnog umanjenja obima proizvodnje.

Upravo suženi dijapazon agrarne proizvodnje je odlika ekološki pogubne i nisko profitne poljoprivrede. A od ove delatnosti, kao jedinom izvoru prihoda, u Srbiji živi čak 630.000 porodica. Još oko 150.000 familija obradom zemlje stiče dodatne prihode bez kojih ko zna kako bi preživele.

Hteli ili ne, agrarno smo društvo i kada nam je poljoprivreda jadna, siromaha će biti na svakom koraku. Posebno danas, kada su čitava sela sirotinja, a u retko kom, i od najvećih, ima više od pedesetak "dobrih gazda".

Zainteresovanost ulagača

Razlog je upravo u sužavanju agrara na nekoliko ratarskih biljaka, nešto više vrsta voća i otaljavanje stočarstva. Jednostavno sve je usahlo, nedostaje prava tržišna potražnja jer nema prerađivača.

Poslednje godine mandata prethodne vlade činilo se da je nedostatak uočen. Doneta je i regulativa kojom se ulaganje u nove prehrambene pogone može podsticati iz državnog budžeta do 50 odsto vrednosti investicije.

Nije prošlo mnogo vremena, a već su se pojavili ulagači u nove prehrambene fabrike. Primera radi, fabriku krastavaca u Gospođincima finansirao je nemački preduzetnik, dok je čuvena fabrika čokolade iz Švajcarske započela izgradnju pogona u Novom Sadu.

Seljaci ili socijalni slučajevi

U raznim fazama pregovora je još desetak investitora. I kada se očekivalo da će nova vlada nastaviti trend podsticaja (i) prehrambene industrije, nelagodno iznenađenje.

Među baš prekobrojna 22 ministra nema nikog zaduženog za ovaj segment. Verovatno će se i dalje voditi kao deo privrede, uvek u senci fabrika koje, ali samo na prvi pogled, više zapošljavaju. Bolje rešenje bi bilo locirati je u minstarstvo za poljoprivredu i celu delatnost posmatrati zaokruženo, kao agrokompleks.

U svakom slučaju, nov tim Ane Brnabić je pred ne lakim zadatkom obnove prehrambene industrije u teško vreme, kada se ceo svet rve sa pošasti smrtonosne virusne zaraze. Ali, oko 800.000 srpskih porodica strpljivo čeka na pomoć u vidu izgradnje prehrambenih pogona, dobrog kupca i platiše njihovih proizvoda. Ukoliko pomoć izostane ili se dugo kašnjenje još oduži, to više neće biti robni proizvođači, već socijalni slučajevi prikriveni formalnim statusom seljaka.