Zamka jeftinih kredita

Piše: Živan Lazić

Na domaćim finansijskim tržištima Srbija je već posudla blizu 800 miliona evra u dinarima, dok je u aprilu emitovanjem obveznica od svetskih investitora pribavila dve milijarde, uz, za aktuelne prilike, ne malu kamatu od 3,6 odsto. Time je ukupni javni dug narastao na 27,8 miljardi evra, sasvim blizu 60 odsto BDP.

Kako već poodavno stručna javnost iznosi procene da je ukupni nacionalni dohodak precenjen, izvesno je da je prostor za novo zaduživanje sasvim uzan. Prema rebalansiranoj državnoj kasi, aktuelna vlast planira da se do kraja decembra zaduži još 1,35 milijardi evra.

Svakako da je epidemija korona virusom glavni razlog što će doći do snažno uvećane državne potrošnje. Pošast traje već devet meseci i nije lako sprečiti da ne poprimi šire razmere i da posledice ne budu još grublje. Pandemija je promenila našu svakodnevicu, uticala na sve segmente života. Zaštita od bržeg razmaha bolešćine košta, i to poprilično.

Ima, dakle, osnova za dosta obimno ovogodišnje zaduživanje. Uostalom, slično rade sve države, od najrazvijenijih do najsiromašnijih.

Gomilanje nenaplativih pozajmica

Ali, parametri srpske ekonomije su takvi da bi dalji rast javnog duga, time i zaduživanje države trebalo jako usporiti, svesti samo na najneophodnije. To su nam pre pola godine sugerisala i finansijska tržišta.

Kada smo se zadužili za dve milijarde evra uz kamatu 3,6 odsto, Hrvatska, čija je ekonomija u još nepovoljnijoj situaciji od srpske, pozajmljivala je za samo jedan odsto kamate. Članstvo u Evropskoj uniji je doprinelo da svetski investitori hrvatske hartije od vrednosti ne dožive, bar za sada, kao rizične.

Zapravo, monetarnom politikom Evropska centralna banka otkupljuje i gomila hartije od vrednosti svih evrounijskih država i velikih privatnih kompanija. Računa se da tokom krize koja je zahvatila ceo globus države neće dozvoliti da propadnu velike kompanije i ogroman broj radnika ostane bez posla. Stoga se te obveznice, mada prema ekonomskim kriterijumima "smeće", u ECB solidno kotiraju.

Nedavno je i Italija, duže vreme država u ogromnim poteškoćama, uspela da pozajmi 3,8 milijardi evra na tri godine, sa nultom kamatom. Od EU usvojeni paket oporavka po kome bi država sa Apenina od "bogatih rođaka" dobila 60 miljardi evra, dve trećine nepovratno, jednu uz minimalnu kamatu, učinilo je da investitori i dalje hartije od vrednosti iz Italije doživljavaju kao sigurne.

Kraj poverenja investitora

Slično na tržištu profitiraju i kompanije zvučnog imena sa brojnim zaposlenima. "Fijat-Krajsler", "Rols-Rojs" i "Tisen", mada se godinama rvu sa problemima i samo zahvaljujući državnoj pomoći izbegavaju bankrot, nedavno su hartijama od vrednosti pozajmili deset milijardi evra, uz kamatu od samo 0,5 odsto. Očito, tokom krize novac se upumpava na tržište kako bi se očuvala likvidnost ekonomije i sprečile razorne socijalne posledice.

Međutim svemu ima kraj. Uticajna grupa bankara, ponajviše iz Holandije, Nemačke i Danske, već duže vreme ukazuju da je monetarna politika kvantitativnog olakšavanja iscrpla potencijal i da bi ECB relativno brzo trebalo zaustaviti rast gomile teško naplativih hartija od vrednosti.

Uostalom, što direktnom pomoći, što monetarnom politikom unutar takozvane evrozone, Italija, Španija, Grčka ili susedna nam Hrvatska, su uspele odložiti ozbiljne teškoće. Ipak, to neće sprečiti da već do kraja godine nivo zaduženosti Italije dostigne 178, a Španije 160 odsto nacionalnog BDP. Setimo se da je prema Mastrihtskim kriterijumima, maksimalno dopuštena razina 60 odsto.

Previsoka zaduženost ne može večito da traje. Ključ je u poverenju investitora, kada ono iščezne, brodolom započinje i biće tim žešći što god je dug viši. Dodatna nevolja je što zadužene države izbegavaju da se reformišu i uklone, ili bar ublaže uzročnike besomučnog, a neracionalnog pozajmljivanja. Pre svega, izbegava se reforma javnog sektora koji je u svim državama evropskog juga prevelik i sa uočljivim privilegijama.

Pandemija uvećava trošak

Opasna pandemija će trajati duže vreme. Posle optimizma tokom prvih pola godine, sada su očekivanja od pronalska vakcine realnija. Prve, krnje i nedovoljne, očekuju se u najboljem slučaju tek krajem proleća naredne godine, moguće je i kasnije.

Izvesno je, međutim, da će biti teško zaštititi svih osam milijardi ljudi u kratkom roku, neizvesna je i ročnost eventualne imunosti vakcinisanih ljudi. Drugim rečima, kovid-19 će opstati kao zarazna bolest verovatno sezonske pojavnosti, slično gripu. Naravno, biće potrebna vakcinacija pred svaku sezonu. I ovo je još i najpovoljnije predviđenje, postoje viđenja po kojima će čovek u mnogo manjoj meri savladati opaku boljku.

U svakom slučaju, epidemija će trajati još ne malo vreme, kada se završi, trošak i buduće zaštite od zaraze biće veliki i stalan. Pritisak na ekonomiju biće naredne godine i veći nego što je bio ove. Kada se i pronađe zaštita, privređivanje širom globusa godinama će trpeti posledice.

Krizni trenutak

U takvoj situaciji postaviće se pitanje hoće li bogate države EU ostati pri stavu da pomažu siromašne rođake sa juga. Tim pre što gologuzani ne samo izbegavaju da se reformišu, već zadužene države, izgovarajući se na rđav uticaj pandemije, pokušavaju da javni sektor dodatno pomognu budžetskim novcem, ali i da otkupom privatnih preduzeća prošire državni udeo i time sopstveni uticaj na ekonomiju.

Sem toga, kada započnu poteškoće i kod bogatih, veliko je pitanje kako će na ogromno a neefikasno pomaganje drugih reagovati tamošnje javno mnenje. Korona zaraza ubrzava dolazak kriznog trenutka. Biće to ključan momenat i za gubljenje poverenja investitora u previše zadužene države i kompanije zvučnog imena.

A tada nastaje rast, potom i galop kamata. Setimo se Grčke i njene krize od pre sedam, osam leta; kamate na finansijskom tržištu su dostizale i 13,7 odsto.

Galop kamata

Slično bi se događalo i nama, tada bismo, kao kada je 1979. godine globalna kriza zahvatila nekadašnju SFR Jugoslaviju, samo na otplatu kamata umesto današnjih 900 miliona godišnje izdvajali i do 3,9 milijardi evra. Ne bismo uspevali, morali bismo se dodatno zadužiti, ali bi se uslovi pozajmice pogoršavali svaki put čim se pojavimo na tržištu. Spiralni lanac zaduživanja brzo bi rastao, niko ne zna dokle i kakav bi bio kraj.

Crne slutnje, pak, mogu da se preduprede, i to ovih godina, pre nego što se zapadne u vrtoglavi rast kamata. Neophodno je da država bude odgovorna, a javni sektor realan i primeren mogućnostima društva. U suprotnom, crni dani će nas, pre ili kasnije, zadesiti.