Vrisak iz Hrvatske

Piše: Živan Lazić

Starijima takva opcija deluje nestvarno. Tokom jugoslovenskog perioda, INA je decenijama bila vodeće naftno preduzeće, a i danas je najveća kompanija u Hrvatskoj. Sa slavonskih i posavskih polja vadila je sirove nafte dva i po puta više nego što je nekadašnji Naftagas crpeo po Vojvodini, prerađivački kapaciteti u Rijeci i Sisku zbirno su premašivali trinaest miliona tona, dok su rafinerije u Pančevu i Novom Sadu ukupno mogle preraditi maksimalno osam i po miliona.

Ipak, najveća prednost Zagrepčana bila je velika, dobro koncipirana i po usluzi znatno modernija prodajna mreža. Sve skupa, INA je proizvodila dva i po miliona tona goriva, NIS jedva milion, dok su prihod i dobit zagrebačke kompanije bili dva, tri puta veći, kako koje godine. Zapošljavala je preko 32.000 ljudi, opet duplo više od novosadskog konkurenta.

Duboka prerada kao adut

I sada, odjednom, u Hrvatskoj strah da će NIS potisnuti INU sa bosanskog tržišta za koje se dve kompanije tradicionalno bore još iz vremena zajedničke države. Zebnja je i da će novosadska kompanija osvojiti i Slavoniju, Posavinu, Baranju...

Otkud, dakle, bojazan u Hrvata? Neposredni razlog je nedavno puštanje u rad novog pogona u pančevačkoj rafineriji, zvanog Duboka prerada. Krupniji razlog je sada već vidljiva činjenica da je nakon privatizacije obe kompanije rad i razvoj NIS-a mnogo uspešniji od dugog tavorenja još uvek dvostruko veće INE.

Ulaganjem od 325 miliona evra Pančevci imaju mnogo kvalitetniji randman, odnosno iz iste količine sirove nafte izdvaja se za 48 odsto više dizele i 2,5 odsto više benzina nego pre modernizacije. Nove količine se dobijaju na račun mazuta i lož ulja za kojima potražnja odavno pada pa su se sve češće prodavali ispod cene koštanja sirove nafte.

Uz to, rafinerija će godišnje proizvoditi oko 170.000 tona naftnog koksa koji se do sada uvozio, a čija je domaća godišnja potrošnja između 130.000 i 140.000 tona. Možda je i značajnije da se novim pogonom emitovanje sumpora smanjuje za 98,2 odsto, azota za desetak odsto. Ispuštanje sitnih čestica se prepolovljuje.

Dobro osmišljen razvoj

Naravno da će sa novim randmanom pančevačka rafinerija naglo dobiti na konkurentnosti. I do sada je uspevala nositi se sa inotakmacima na domaćem i bližim okolnim tržištima, sada bi do 350 kilometara u krug mogla doći u izrazitu prednost. Pre svega se očekuje da se sa dosadašnjih 3,2 obim prerade u Pančevu poveća na cirka pet miliona tona.

No, neće biti dovoljno samo proizvesti veće količine dizela i benzina visokog evropskog kvaliteta. Potrebno je i da sa domaćeg tržišta potisne rivale koji još uvek godišnje prodaju oko milion tona goriva. Tu su i okolna tržišta, pre svega BiH, ali i rubnih područja Hrvatske, Rumunije i Bugarske.

Širenje NIS-a zamišljeno je ranije, pa je kompanija pravovremeno preuzela bosansku mrežu pumpi austrijskog OMV, a što kupovinom, što zakupom izašla je i na tržište Bugarske i Rumunije. Sada sa tehnološki racionalnijom proizvodnjom i relativno solidnom prodajnom mrežom na najbližim okolnim tržištima postoje realni osnovi da postane dominantan na domaćem i tržištima do 350 kilometara u krug.

Time bi INA izgubila znatan deo dosadašnjih kupaca, ali zabrinuti mogu biti i prodavci u Bugarskoj i Rumuniji, naročito oni čije su pumpe blizu granice sa Srbijom. Ako ne bude političkih prepreka, NIS bi i na kosovskom tržištu mogao postati vodeći.

Višak rafinerija

Čini se, međutim, da nije reč samo o prednosti na osnovu novog pogona. Vratimo se za trenutak u vreme koje je prethodilo privatizaciji.

Ceo jugoistočni deo Evrope bio je prebukiran rafinerijama, samo u SFR Jugoslaviji bilo ih je sedam, zbirnog kapaciteta preko 32 miliona tona, skoro trostruko više od domaće potražnje. Opstajale su na osnovu monopola na lokalnom tržištu. Slično je bilo u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj, zapravo u svim zemljama bivšeg Istočnog bloka.

Takva situacija je dovela do ozbiljnog tehnološkog zaostajanja, pa se dobilo područje sa prevelikim brojem očajno zaostalih i ekološki neprihvatljivih prerađivačkih kapaciteta. Sa druge strane, usled prelaska na obnovljive izvore energije, lagano ali kontinuirano je opadala potražnja za gorivima. Tu je i demografski krah u svim državama istočnoevropskog regiona.

Epilog je da se preradni kapacitet rafinerija morao prepoloviti, a veći broj manjih odmah i zanavek zatvoriti. Logično je bilo da će opstati samo one koje ponude goriva visokog kvaliteta po prihvatljivoj ceni. Da bi se uspelo moralo se mnogo ulagati u modernizaciju celokupnog petro-lanca, od tehnologije bušenja na naftnim poljima do modernizacije benzinskih pumpi.

Odlučujuće je bilo tokom privatizacije naći partnera koji ima i interes i novac da modernizuje rafineriju. Iz današnje perspektive, moglo bi se reći da je u tome NIS imao više uspeha od INE.

Orijentacija na ulaganja

Polazna orijentacija NIS-a bila je jasna. Sa 1,1 milijardi evra nagomilanih gubitaka teško da se na prebukiranom tržištu prodajom mogla dobiti neka velika svota. Stoga je orijentacija na traženje partnera za razvoj bila logična; Gaspromnjeft se pokazao odgovornim i sposobnim novim vlasnikom.

Prvo je u rafineriju uložio preko 550 miliona, sada i dodatnih 330. Usput je čitav niz manjih ulaganja, svaki od deset do pedeset miliona. Tu su i investicije u nove bušačke komplete, ulaganja u širenje i modernizaciju prodajne mreže, kvalitetnija skladišta goriva, istraživanja. Takva orijentacija je i izgradila jednu od najsavršenijih rafinerija u regionu, pa je NIS postao ozbiljan rival, kadar da se upusti u nadmetanje i sa onima koji su decenijama bili bolji.

U isto vreme INA je lutala, možda najviše stoga što je inicijalni vlasnik država Hrvatska htela "i jare i pare". Dakle i da proda po visokoj ceni i da novi partner kasnije uloži izuzetno velika sredstva kako bi celu kompaniju tehnološki i poslovno doterao do evropskog kvaliteta.

Kada je još 2003. godine Vlada Hrvatske sa Ivicom Račanom kao premijerom mađarskom MOL-u, nakon javnog tendera, prodala 25 odsto INE za 505 miliona dolara, u vreme kada cena nafte godinama nije premašivala 22 dolara za barel, bila je to, zapravo, prodaja tržišta. Teško se moglo očekivati da će opstati makar jedna od dve relativno velike rafinerije. Sisačka, iz koje se snabdevalo bosansko tržište, brzo se pokazala kao suvišna.

Sudski sporovi

Javnost je, pak, zahtevala opstanak svih pogona INE i sve potonje vlade Hrvatske su pritiskale MOL da ulaže. Mađarski MOL je odugovlačio, u međuvremenu je uvećavao vlasništvo, a sisačku rafineriju je polako pretvarao u znatno manji pogon za dosta drugačiju delatnost.

Sa druge strane, stvari su se zakomplikovale oko riječke rafinerije. Mol je obećavao. Ali malo toga je radio, dobrim delom i zbog niza sudskih procesa koje su hrvatske vlade povele protiv mađarske firme. Bilo je izgleda da Rafinerija Rijeka očuva dugu dominaciju iz jugo-perioda.

Međutim, izostanak pravovremenih krupnijih investicija činio ju je sve manje konkurentnom, posebno na tržištu BIH gde zamenjuje sisačke isporuke. Transport brodom do luke Ploče, pa pretovar u drumski transport čini isporuke i složenijim i skupljim. Istovremeno, MOL je pumpe po Baranji i Slavoniji počeo da snabdeva gorivom iz rafinerije u Mađarskoj preko terminala u Pečuju. Kako novi vlasnik ima izdašnija nalazišta nafte od slavonskih, redukovao je i ulaganja u istraživanja novih nalazišta po Hrvatskoj.

Neizvesne godine

Tako je sada INA u poprilično neizvesnoj poziciji. Uzda se u dogradnju riječke rafinerije postrojenjem za duboku preradu, onakvim kakvo je nedavno pušteno u rad kod pančevačkog konkurenta. Pogon je trebalo da se izgradi još pre osam godina, no, stalna trvenja hrvatskih vlasti i MOL-a uticala su da kompanija neprekidno odlaže ulaganje.

Posle reakcije hrvatske javnosti na početak rada Duboke prerade u Pančevu, ponovo je palo obećanje da će se modernizacija obaviti, novi rok je sredina 2023. godine.

Ostaje da se sačeka osamnaest meseci. Ako izgradnja ne započne, teško da najveći vlasnik i upravljač INE ima ambicije modernizovati riječku rafineriju. Ako započne ima izgleda da u budućnosti budemo svedoci tržišnog nadmetanja dve rafinerije iz nekadašnje zajedničke države. Prethodno bi, pak, riječka morala izdržati tri, četiri godine uočljive tehnološke inferiornosti.