Kada je i 1.900 milijardi dolara nedovoljno

Piše: Živan Lazić

Ovih dana američke demokrate likuju. Relativno lako su uspele da u Kongresu SAD izglasaju projekat izlaska iz krize drastično ispoljene tokom zaraze korona virusom.

Pandemija je snažno udarila i po najbogatijoj i najrazvijenijoj državi na svetu. Unazad 12 meseci odnela je živote 545.000 građana i bez posla ostavila više od 34 miliona ljudi.

Pad BDP je iznad pet odsto, a teško da je uteha što je sa druge strane Atlantika i veći. Pandemija je i korenito izmenila svakodnevicu.

Investicije za oporavak

Američkim političarima je od starta bilo jasno da će udar biti epskih dimenzija, te da je neophodna vakcina. Antonio Fauči, prvi čovek za javno zdravlje SAD, još je 13. januara prošle godine, desetak dana nakon što je detaljnije obavešten o zarazi u Kini, naredio američkoj farmaceutskoj industriji da se usmeri na pronalazak u to vreme nedostajuće zaštite.

Iskustva epidemija iz prošlih vekova, ali i drugih kriza govorila su da je za ekonomski oporavak nakon krize neophodan snažan investicioni ciklus. I to tek nakon što se zdravstvena situacija stabilzuje i život koliko-toliko normalizuje. Sada kada se Amerikanci, i ne obazirući se na ostatak sveta, masovno i sve brže vakcinišu, vreme je da se postavi i pitanje temeljne obnove ekonomije.

Tokom zaraze došlo je do promene izborne volje građana, demokrate su preuzele od republikanaca ne samo poziciju predsednika, već i većinu u Senatu. Pri tome su i sačuvali većinu u Predstavničkom domu, te ne samo da upravljaju izvršnom vlasti, već i vladaju Kongresom, zakonodavnim telom. Time je potpunosti preuzeta odgovornost za vođenje krizom, zdravstvenom i ekonomskom.

Potpuna podeljenost

I Bajden je, nakon što je bivši predsednik Tramp lane interventno pomagao siromašnije i one što ostadoše bez posla, odlučio da ekonomiju pomogne zaobilazno. Pomoć će prvenstveno biti usmerena na građane i najteže pogođene društvene, zajedničke službe. Odvojeno je čak 1.900 milijardi dolara, daleko više nego za bilo koju pomoć do sada.

U oba doma Kongresa je uspeo da namakne većinu. U Senatu je bilo 50 glasova "za" i 49 "protiv", u Predstavničkom domu rezultat glasanja je 220:211. Brojke jasno ukazuju da su sve demokrate glasale "za" i da baš nijedan republikanac nije dao glas.



Glavna stavka u programu je nepovratna pomoć u proseku 1.900 dolara po građaninu. Međutim, visina pomoći zavisi od primanja. Tako će, primera radi, samac sa godišnjim prihodom ispod 75.000 dolara primiti 1.400 "zelembaća", dok će četvoročlana porodica sa zaradom ispod 160.000 evra primiti 5.600. Porodice sa više dece imaće poreska olakšanja.

Od ostatka novca, 120 milijardi biće usmereno vrtićima i osnovnim školama sa ciljem da se deca što brže vrate u nastavu, dok je 20 milijardi namenjeno proizvodnji i distribuciji vakcina, a 50 milijardi testiranjima i praćenju kontakata zaraženih. Znatan deo usmeriće se svakoj od pedeset saveznih država, manji deo pojedinim plemenskim zajednicama. U ove namene predviđeno je 350 milijardi.

Pred izbore

U veoma polarizovanoj američkoj javnosti, jedni su zdušno podržali program, drugi, ne samo pristalice republikanaca, snažno su protiv. Osnovna primedba je da će ovoliko davanje novca izazvati inflaciju.

No, kako pokazuju istraživanja, tek od 15 do 20 odsto dobijene svote potrošiće se tokom prvog meseca nakon prijema novca. Ostatak će se staviti ili u banke ili "u slamaricu" i potrošiće se krajem godine, kada se situacija sa pandemijom, kako se očekuje u SAD, primiri.

Uvećana kupovina dovešće do bržeg i većeg prometa novca, navale na robu, time i inflacije znatno veće nego što se do pre mesec, dva planiralo. Radi suzbijanja ubrzanog rasta cena, Federalne rezerve bi morale da povećaju osnovnu kamatnu stopu znatno više nego što se predviđa. Time bi pristup novcu bio otežan, smanjile bi se investicije i oporavak iz krize bio bi znato usporen, u nekim segmentima i zaustavljen.

Sve ovo bi se dešavalo neposredno pred (delimične) izbore za Kongres krajem 2022. godine i moglo bi lako da se desi da demokrate izgube većinu, pre svega u Predstavničkom domu. Slično iskustvo demokrate imaju iz vremena Obame, kada je prvi crnoputi predsednik SAD 2010. izgubio većinu u Kongresu, s obzirom na to da ponuđeni program izlaska iz finansijske krize sa kraja 2008. godine nije ispunio očekivanja birača.

Stoga je razumljivo zašto je među demokratama zavladala bojazan da se nešto slično ne ponovi. Tim pre što kamate na tržištu američkih državnih obveznica već rastu.

Novac poklonjen bankama

Podsetimo se krize od pre 12 godina i reagovanja prve vlade Baraka Obame kada je okončan dug period izuzetno jeftinih kredita, među njima i čitavim slojevima stanovništva za koje je bilo izvesno da su kreditno nesposobni. Banke su ostajale bez novca, sa velikim obavezama.

Jednostavno, krediti se nisu vraćali, stala je kupoprodaja stanova i kuća (u šta je bilo uloženo gro pozajmljenog novca), cene su se strmoglavile. Dubioza je bila tolika da je zapravo gro banaka, osiguravajućih društava i penzionih fondova propalo. No, država SAD, suprotno kapitalističkoj logici, nije dopustila i da bankrotiraju.



Država je poklonila novac direktno privatnim finansijskim institucijama. Pokazalo se da su banke tek manji deo dobijene količine (ne više od četvrtine) uložile u investicije. Nedostatak ulaganja uslovio je i da ne dođe do većeg rasta zaposlenosti, dok su zarade, posebno slabijih radnih mesta, stagnirale. Istovremeno, došlo je do zavisnosti kompanija od jeftinog novca, pa bi sada mnoge bile u velikoj opasnosti ako kamate poskupe.

Većina pozajmica je završila na Berzi, usledio je strelovit rast vrednosti kompanija premda je profitabilnost godinama bila, i ostala do današnjeg dana, niska.

Obama je, istina, na stolu imao i plan da novac direktno pozajmi kompanijama i stanovništvu. Prve bi ulagale u nove programe, drugi bi potrošnjom pomagali razvoj realne ekonomije. Naravno, oporavak korporacija i malih preduzeća bi vodio i do nešto kasnijeg oporavka njihovih banaka.

Naviknuti na jeftin novac

No, Obama se odlučio za drugačiji put, izbori 2010. godine pokazali su neuspešan. Bajden je, naravno, imao na umu ovo iskustvo i odlučio se da pođe upravo onom stazom koju je Obama ignorisao. Izdvojio je obimnmu svotu. Pa, zašto, onda, negoduje i ne mali broj (kritičnih) demokrata?

Odgovor je upravo u naviknutosti američke ekonomije na niske kredite. Eventualni oporavak postiže se time što se sav raspoloživi novac ulaže, što znači da kamata ne sme da bude previše visoka.

Takođe, važno je i da ulaganja ne budu sa previše promašaja. Da se izbegnu bankrotstva i ukidanja radnih mesta kao posledice promašenih investicija. Za tako nešto je potrebno da kamata na kredite ne bude previše niska.

Nikada nije bilo lako naći pravu meru za kamate. Posebno ne nakon Obaminog eksperimenta sa direktnim davanjem novca bankarima. Kada bi sada građani dobili novac "iz aviona" i počeli da uvećano troše, finansijsko tržište, smatraju istaknute američke demokrate, bi odmah reagovalo i povisilo kamate.

Kompanije ne bi stigle ni da započnu oporavak, a navezanost na jeftin novac došla bi im glave. Stvari su se toliko promenile da je sada potpuno neizvesno koliko će, i hoće li, biti efikasan program koji je pre relativno kratkog vremena, da je bio primenjen, mogao biti uspešan.