Politika kreirala aktuelnu svetsku energetsku krizu

Jesen je ove godine došla rano; već od kraja septembra temperatura je za pet, šest stepeni ispod dugogodišnjeg proseka, noći su prohladne, a i kiša se napadala. Gradsko grejanje nije nikada tako rano bilo potrebno. Ambijent je da se razmišlja o grejanju, struji.

I dalo nam se; ne samo da smo ćaskali o obavezama tokom hladnijih dana, već smo, a da nas niko nije ni pitao, postali svedoci globalne energetske krize kakva se ne pamti. Od Ujedinjenog Kraljevstva do Kine gotovo svuda se govori o nestašicama gasa, struje, uskovitlanim cenama na berzama, a često je problem i redistrubucija usled još jednog fenomena čiji postajemo svedoci - nedostatka radne snage.

Teško da je iko mogao zamisliti kako u Londonu neće raditi benzinske pumpe ili da će u Kini za sedam dana biti aktivirano četrdesetak zatvorenih termoelektrana. Srećom, nestašica se nije ispoljila u Srbiji, ali ne znači da je nećemo osetiti. Pre svega kroz povećane cene, i to ne samo energenata i energije.

Početak je teško precizno odrediti. Sa Britanskog ostrva su poodavno stizali glasovi o poteškoćama u redistribuciji mnogo čega, potom i goriva. Iz Kine se javljalo o manjku struje. Tek kada su, uporedo sa preranom i hladnom jeseni, počele da iz Evrope stižu vesti o slabo popunjenim skladištima gasa, te o nedovoljnoj tekućoj proizvodnji struje, čiji se manjak nadoknađivao vanrednim aktiviranjem gasnih i već ugašenih termoelektrana, svima je postalo jasno da su u pitanju ozbiljna dešavanja.

Brza distribucija

Situacije je, bar privremeno, sanirana, ali je vidljivo da će nevolje potrajati. Brzo se iskristalisalo mišljenje da nema brzog trajnijeg rešenja. Razlozi svojevrsnog energetskog posrnuća nisu pojedinačne nedaće kakvih je poslednjih meseci bilo i po nekoliko istovremeno. Dublji uzrok leži u energetskoj politici najmoćnijih država, od kojih itekako zavisi i energetika manjih i siromašnijih.

Razmotrimo slučaj Velike Britanije, gde se kriza prvo pojavila. Iskazana je kao manjak benzina i to nakon što su prethodno veliki gradovi bili zahvaćeni i polupraznim prodavnicama drugih roba. Manje je, međutim, poznato da je svega, i benzina, na Britanskom ostrvu u svakom trenutku bilo dovoljno, u skladištima.

Međutim, u Britaniji procenjuje da imaju manjak 90.000 vozača specijalizovanih za cisterne, hladnjače i veće šlepere, skoro duplo više nego pre Bregzita. Blizu 40.000 ljudi uglavnom iz Istočne Evrope je ostalo bez boravišne dozvole i vratilo se nazad.

Sa druge strane, britanska država je pre pet, šest godina zatvorila skladište gasa zbog visine troškova i sada se oslanja samo na direktan uvoz, a mogućnost skladištenja je ravna tek dvodnevnim potrebama. Time je pitanje brze distribucije postalo od vitalnog značaja.

Možda je premijer Boris Džonson imao lepe, "zelene" namere kada je nekoliko meseci ranije obelodanio da će Britanija do 2030. godine zabraniti prodaju vozila na motor sa unutrašnjim sagorevanjem, a do 2040. zatvoriti veoma raširen sistem grejanja na gas. Najavom je zabrinuo siromašnije i srednje stojeće slojeve. Za njih je to značilo nova dva veća troška, za električno vozilo i za grejanje na nov energent koji teško da neće biti primetno skuplji od grejanja na gas.

Nešto kasnije desio se i kvar na električnom kablu kojim sa kontinenta pristiže deo struje, ali i kvar na gasovodu kojim pristiže deo gasa. Podstaknuti medijima naviklim da pažnju privlače bombastičnim i preuveličanim procenama, građane Londona je zahvatila panika, počeli su da učestalije kupuju osnovne potrepštine uključujući i gorivo.

Sada do izraza dolazi manjak vozača, distribucija ne može da zadovolji pojačanu potrošnju. Pojavljuju se duži redovi, nestašice. Dolazi do, ipak, blage panike. Britanska vlada, navikla da ovakve stvari rešava tržište, ne preduzima mere ograničenja prodaje ili radnog vremena. Gužve i nestašice kulminiraju.

Američka mustra

Ukratko, nije u pitanju nedostatak goriva. Niz odluka u vezi sa energetskom politikom, od kojih je svaka u interesu bogatijih, a problematična za siromašnije, oblikovali su distribuciju tako da ne može da savlada prve ozbiljnije prepreke.

Suština nevolja sa energijom zemalja na Starom kontinentu nije aktuelna nestašica, već pretnja mogućim manjkom i struje i gasa. Naročito ako jesen i zima budu hladniji i duži nego što smo naviikli. Gasa je manje ponajviše stoga što je pod uticajem SAD gro zemalja, posebno Španija, Portugalija, Danska, Poljska, baltičke državice odlučio da gas manje kupuju dugoročnim ugovorom, više oslanjajući se na poslednjih godina nikle berze gasa.

Takva orijentacija odgovara prodaji američkog tečnog gasa, a dobila je na značaju kada je sredinom 2018. godine tadašnji američki predsednik Donald Tramp prinudio bivšeg predsednika Evropske komisije Kloda Junkera da zemlje Unije umesto jeftinijeg ruskog gasa putem gasovoda kupuju američki tečni naftni gas. Nemačka je čak i izgradila postrojenje za regasifikaciju smrznutog gasa, a takvih postrojenja ima još pet u Evropi.

Plan je bio prekinuti višedecenijsku trgovinu gasom između Rusije i država Evropske unije. Cilj je bio politički par ekselans.

Ameri su brzo napredovali, od mesečnih 220 miliona kubika juna 2018. isporuke Evropi su uvećali na 2,5 milijarde tokom decembra 2019. godine. Međutim, lane je gas bio tako reći džabe, pa su se Amerikanci okrenuli Aziji, gde je cena gasa usled velikih porudžbna iz Kine, Japana, Južne Koreje i Indije uvek primetno viša.

Visoka zarada se osladila vlasnicima gasa, pa su i ove godine megatankere usmerili u pravcu Tokija, Seula i Pekinga. Evropljanima sa druge strane Atlantika nije pristigla ni trećina onoga što su očekivali i što je došlo pre samo dve godine.

Gasprom se tradicionalno oslanja na dugoročne ugovore i za takvu vrstu trgovine je izgradio gasovode. Retko prodaje na spot-tržištima, bar kada su Evropljani u pitanju. Tankere uglavnom usmerava prema Japanu, Južnoj Koreji i Pekingu. Ove godine je odustao od prakse da skladišta u EU, a ima ih sedam, maksimalno napuni gasom pred glavnu sezonu.

Kako je poslednja zima bila duga i hladna potrošilo se više gasa nego što je uobičajeno. Leto je, pak, bilo vrelo i klima uređaji su žestoko hladili. Opet je potrošeno više gasa nego što se računalo. Desio se i požar na pojedinim ruskim nalazištima na poluostrvu Jamal, odakle se šalje gas za inostranstvo.

Potrefilo se i da se baš ovog leta remontuju delovi gasovoda kojim se iz Norveške u Dansku ubacuje gas. Epilog je da su skladišta u Uniji puna 60 odsto, što nije malo, ali je uobičajeno da su pred sezonu puna 95 odsto.

Zahtev deset država

Da maler bude veći ovoga leta je vetra bilo manje nego ikada ranije, time i eolske struje. Kiše je takođe bilo malo, pa su i hidroelektrane proizvele 18 odsto manje nego što je dugogodišnji prosek.

Kako su širom kontinenta pogašene brojne termoelektrane, a u pojedinim zemljama, pre svega u Nemačkoj, se gase i nuklearke, manjak struje se mogao nadoknaditi samo aktiviranjem gasnih elektrana. To je dodatno povisilo potrošnju gasa, prekoračili su karbonski limit.

Za dalju proizvodju morali su plaćati uvećane takse zbog emisije ugljendioksida. Stali su i ponovo je električna energija došla u pitanje. Aktivirano je i nekoliko termaki, potom je pristigla jesen sa kišom i vetrovima, pa je struje iz tekuće proizvodnje bilo dovoljno.

Nije sporno da manjak gasa i struje nije posledica skromnih resursa, niti nedovoljne infrastrukture. Nedaćama su mnogo više doprinele odluke da se velik deo nabavlja preko tečnog naftnog gasa i to sport-trgovinom a ne dugoročnim ugovorima.

Čini se i da je ubeđenost u pouzdanost električnog sistema previše zasnovanog na nestalnim obnovljvim izvorima bila varljiva. Da će za balansiranje strujnog sistema Unije biti potreban proizvođač stabilne i proračunljive proizvodnje, ukazuje i nedavni predlog deset evrounijskih država da se i nuklearna energija uvrsti u obnovljivu.

Zahtev je iznet u pravi čas, narednog meseca se u Uniji odlučuje o statusu gasa i nuklearne energije. Sve je više mišljenja da obe vrste proizvodnje treba tretirati kao ekološki prihvatljive. Time bi se postigla stabilnost sistema, a to je podloga za dalji razmah izgradnje eolskih i solarnih farmi.

U svakom slučaju, nekoliko spornih odluka energetske politike Unije znatno više je otežalo rad sistema u slučaju nekoliko istovremenih nepovoljnih okolnosti. Sve ostalo jedva da je imalo nekog značaja za aktuelna dešavanja.

Kina u stalnom problemu

Nevolja Kine je bazična i teško otklonjiva i na srednji rok. Mada već deceniju godišnje zatvara do osam termalki, još uvek oko 68 odsto struje stiže iz uglja, 18 iz vode, devet iz gasa, dva iz nuklerki, ostalo iz vetra i sunca. Pokušala je da ubrza umanjenje korišćenja uglja, odvijaju se razna takmičenja i za manju potrošnju po prozvodu, odnosno količinski.

Cena uglja je limitirana, dok su banke bile motivisane da ne finansiraju izgradnju novih termalki. Sa državnog vrha je smelo procenjeno da će emisija ugljendioksida dostići maksimum 2030. da bi potom Kina do 2060. dostigla emisionu neutralnost.

No, duga eksploatacija uglja je strahovuto zagadila vazduh, pa se u Kini pred pojedine skupove i praznike smanjuje rad termoelektrana. Toga je ovog leta bilo previše, baš kao što je usled nevremena u Indoneziji i epidemije u Mongoliji uvezeno samo pet umesto uobičajenih deset odsto ukupne potrošnje uglja. Takođe je i kiše bilo znatno mane nego što se očekivalo, time je i rad hidroelektrana bio manje efikasan.

Slabost Kine je skromna oslonjenost na gas. Ima malo domaćeg, pa stoga uvozi oko 90 milijardi kubika. Od toga 45 odsto stiže gasovodom iz Turkmenistana i Rusije, polovina tankerima. No, nema dovoljno kapaciteta za regasifikaciju, a  energane na gas je počela graditi tek pre desetak godina.

Čini se da na dotoku gasa iz Rusije nije dovoljno radila i tek pre dve godine je pušten prvi gasovod "Snaga Sibira" između dve zemlje. Kada je početkom drugog kvartala eksplodirala kineska privreda, pokazao se manjak energije. Uz deset manjih, Kina trenutno gradi još šest nuklearki, ali sve to je nedovoljno za potrebe najmnogoljudnije države na svetu.

Šta je prioritet

Problem je Kine izuzetno velika oslonjenost na ugalj koji traje decenijama. Mada je poslednjih petnaestak godina izgrađeno bezbroj pogona na ostale energente, sve to je nedovoljno. Prebrzo zatvaranje termalki je kaznio već prvi brži razmak kineske privrede.

Na kratak rok Kina nema drugo rešenje do vratiti termalke, uprkos brojnim protestima ekologa. Jednostavno, mora da izbalansira dovoljne potrebe za energijom sa planovima o postizanju čistije i zdravije životne sredine.

Aktuelne energetske nevolje pokazuju da je "zelena" priča prihvaćena u Kini, ali i da njena realizacija, i pored podizanja na desetine eolskih ili solarnih pogona svake sezone, nije današnji prioritet.    

Pročitaj još

Zašto Nemačka gradi energane na vetar i sunce, ali i termalke na ugalj