Ekonomski rat Zapada i Rusije sve žešći - dok se nafta lageruje, cene divljaju

Kako sukobi u Ukrajini ne prestaju, ekonomski rat Zapada i Rusije postaje sve žešći. Svi su izgledi da se menja politička mapa sveta, u šta se uklapa i sve vidljiviji energetski razlaz Evropske unije i Rusije.

Ličilio je na idealnu saradnju, s obzirom da je reč o prodavcu, odnosno kupcu svih fosilnih goriva, ali ni savršena trgovina nije odolela iskušenju krupnog političkog razilaženja.

Lako je moguće da krajem tekuće decenije unijske države od Rusije ne budu kupovale ni naftu, ni gas, uprkos egzistencijalnom značaju biznisa za oba partnera, a decenijama unazad vrednost godišnje kuprodaje premašuje sto milijardi evra, čineći 40 odsto ukupne međusobne trgovine.

Poslednjih dana Unija traga za drugim dobavljačima, dok Rusija traži druge kupce. Mada oboje nose sjajan miraz, Brisel vreću novca, Moskva ponudu uvek tražene robe, neće im biti lako u potrazi za novim partnerom.

Rusija je prošle godine izvezla 230 miliona tona nafte u vrednosti 110,5 milijardi dolara, od čega je u Uniju zarad 51,2 milijarde dolara plasirano 108 milijardi kubika "crnog zlata". Mada je pojedinačno posmatrano Kina sa 70 milijardi kubika gasa najveći kupac, unija je višedecenijski partner, a trećina isporuke obavlja se 5.800 kilometara dugim naftovodom "Družba", kojim dnevno 110.000 tona nafte, bezmalo 40 odsto ukupnog plasmana, direktno stiže do rafinerija po Istočnoj i Srednjoj Evropi. Ostalo pristiže tankerima.

Istvoremeno, Unija od Rusije kupuje i velike količine derivata, pre svega dizela, mazuta i vakumskog gasnog ulja. Dnevno, iz Rusije put EU se šalje oko 4,5 miliona barela sirove nafte i cirka 2,5 miliona barela derivata. Kada se prekinu ovoliki aranžmani, naravno da bude stresno; zamenu nije lako naći.

Manje nafte, viša cena

Stoga ne čudi da kada je Kanada prva objavila embargo na kupovinu ruskih derivata, tržište je reagovalo skokom cena za četiri dolara po barelu nafte. Rast cena na berzama je bio sve ubrzaniji kako su bojkotu Moskve počeli da se priključuju SAD, pa Velika Britanija, Japan, Australija, potom velike svetske kompanije. Sredinom marta cena je uzletela na 132, potom se spuštala do 105, pa opet narasla na 126 dolara.

Mada se države Evropske unije još nisu priključile zabrani kupovine ruske nafte i derivata, već sada je svaki dan oko dva i po miliona sirove nafte i oko milion tona derivata sklonjeno sa tržišta. Upravo taj nedostatak je uzročio rast cena.

Ukoliko se nastavi bojkot ruskih energenata, procene su da bi barel nafte mogao dostići i 185 dolara. U slučaju da se zabrani priključe i države Unije, u ponudi bi dnevno nedostajalo oko tri i po miliona tona sirove nafte i 1,8 miliona tona derivata. Ko zna u koje visine bi tada cena nafte uzletela.

Podsetimo, lane se cena, sve dok krajem avgusta nije došlo do gasne, potom i energentske krize, kretala između 45 i 52 dolara po barelu.

Nevoljne izvoznice

Logično je upitati se zašto ostale izvoznice ne bi iskoristile povoljan trenutak i povećale ponudu, podižući udeo na tržištu?

Odgovor je da svim izvoznicama odgovara istorijski rekordna cena nafte i svako pokušava da za manje robe dobije veću količinu novca. Još je važnije da nema mnogo onih koji mogu brzo povećati ponudu, pogotovo ne u velikom obimu.

Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati su najveći izvoznici i mogu veoma brzo uvećati plasman. Međutim, obe države ne samo što su zainteresovane za visoku tržišnu cenu nafte, već su duže vreme u narušenim odnosima sa SAD i ne žele svojim potezima učiniti bilo šta od koristi Vašingtonu. Podsećanja radi, prilikom glasanja o rezoluciji UN kojim se Rusija označava agresorom, obe države su bile uzdržane.

Naravno da bi SAD i Kanada mogle povećati proizvodnju, ali u pitanju je nafta iz peskovitih nalazišta, čije je crpljenje ne samo tehnološki složenije i skuplje, već je i ekološki sporno. Brazil bi, takođe, mogao povećati proizvodnju, ali je i on pri glasanju za Rezoluciju ostao uzdržan, te su Kanađani počeli da pritiskaju Gvajanu, malenu državu za koju "naftaši" tvrde da bi se za četiri-pet sezona mogla naći među dvadeset vodećih izvoznika.

Prozilazi da bi jedino Veneculela i Iran mogli, ne bukvalo odmah, ali u relativno kratkom roku, znatnije povećati proizvodnju, time i inoplasman. Međutim, obe države su duže vreme pod svojevrsnim sankcijama istog tog Zapada koji zabranjuje i kupovinu ruskog fosila.

No, i ako bi obe ove države istovremeno povećale proizvodnju, mogle bi da nadomeste tek 3,5 miliona barela dnevno, čime bi nadoknadile najviše polovinu praznine nastalu udaljavanjem Rusije sa svetskog tržišta.

Rusiji će, međutim, biti još i teže. Vađenje nafte se ne može na mah prekidati. Crpljenje "cnog blaga" je kontinuiran proces, gde su promene inteziteta vađenja kontinuirane i relativno skromne. Stoga Rusija mora da nastavi crpljenje uprkos drastično otežanom i više nego prepolovljenoom izvozu.

Višak čuva u decenijama podizanim ogromnim skladištima kakvih ima po celoj teritoriji. Svakako da ne može neograničeno lagerovati robu, pa se stoga još i više uzda u onaj deo sveta koji se nije priklonio kažnjavanju. Tako se najveći ruski kupac Kina još početkom 2022. obavezala da će u narednih deset godina kupovati 100.000 tona godšnje, što je 43 odsto više od dosadašnje rekordne dvanaestomesečne nabavke.

Popustom do kupaca

Tokom marta meseca u berzanskoj kupovini ruske nafte posebno se isticala Indija, inače tradicionalno najveći kupac ruskog oružja. Do sada je, zbog udaljenisti i visokih troškova transporta, samo povremeno i u skromnim količinama kupovala ruske energente. Lane je kupila tek dva miliona tona. Ali, u martu je, koristeći se znatnim popustom koji su Rusi davali većim kupcima, i po 28 dolara po barelu, kupovala i po 50.000 tona nafte dnevno, zbirno 1,5 miliona.

Računica je zanimljiva, pri visokoj berzanskoj ceni, i pored ekstra popusta prodavcu je ostajalo između 90 i 97 dolara po barelu. U poređenju sa cenama tokom dužeg razdoblja, više nego pristojno.

Takođe, nekoliko većih država sa jugoistoka Azije su potencijalni kupci ruske nafte. Uzdržanim stavom pri glasanju u Ujedinjenim nacijama, Tajland i Malezija su već signalizirali da su itekako zainteresovani, posebno uz eventualni solidan popust. Berzanska cena je visoka, prostora za popuštanje ima.

Nije sporno, dakle, da Zapad može promeniti dobavljača nafte. Potrebno mu je dve, eventualno tri godine da dosadašnju kupovinu od Rusije u celosti zameni nabavkom od drugog kupca. Međutim, ne baš kratak period manjka ponude inicira skok cena nafe, što se već i dogodilo, a biće još izraženiji ako se zabrana kupovine ruskih energenata, time i manjak ponude na globalnom tržitu, oduži i pooštri.

Pročitaj još

G7 odbija da plaća energente u rubljama, Rusija spremna na prekid isporuka

Evropa će američki gas plaćati skuplje nego ruski zbog komplikovane tehnologije i transporta