Dokaz da umetnost u Srbiji nije cenjena

U istom periodu stigla je vest i da je Srbija osvojila zlatnu medalju na Praškom kvadrijenalu, jednoj od najznačajnijih svetskih manifestacija posvećenih scenskoj umetnosti. Uspeh tih umetnika nije proslavljen ni na jedan način. Tim povodom nameće se pitanje kako se u Srbiji tretiraju uspesi domaćih umetnika, bilo od strane države, bilo od strane struke.

Kustos Nacionalne postavke Praškog kvadrijenala i arhitekta Mia David, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević i izvršni producent u Parobrodu Zlatko Crnogorac saglasni su u oceni da umetnicima nije mesto na balkonu Skupštine grada, ali i da vlast nema odnos prema kulturi, kao i da nedostaje podrška struke.

David smatra da, osim Ministarstva kulture, odnos vlasti prema kulturi nije nikakav, da je to najveći problem i da društvo treba da se menja jer je "vlast reprezent društva".

"Došli smo do toga da zbog razgradnje čitave države u proteklih 20, 30 godina zapravo više nemamo potrebu za kulturom, a onda je jako teško da političari koji su ipak deo društva, misle i osećaju drugačije", rekla je ona.

David je istakla da je Ministarstvo kulture prvi put podržalo Praško kvadrijenale "i to je ogroman pomak. Iako ta sredstva nisu bila dovoljna to je pozitivan gest, a nagrada će pomoći predstavljanju Srbije u Pragu ubuduće".

"Međutim ako pričamo direktno o ministru Ivanu Tasovcu - ima pozitivnih primera i velikih razočarenja, a možda naša očekivanja nisu bila realna", rekla je David kroz osmeh.

Ona je podsetila da je jedan od nosilaca projekta Praškog kvadrijenala bio Muzej primenjene umetnosti "kojem nije palo na pamet da tu izložbu uvrsti u svoj program, tako da smo se mi vratili sa nagradom a da ne znamo da li će to iko u Srbiji moći da vidi". "Pričamo o odnosu društva prema kulturi, a odnos u okviru struke nije dobar", primećuje David.

Umetnicima nije mesto na balkonu Skupštine grada jer ja ne želim nikome da služim za sitne političke poene, rekla je ona i dodala: "ako hoće da pomogne kulturu, vlast treba da odvoji veći procenat u budžet za kulturu, pa da mi imamo nekakve koristi od toga".

David se pak zapitala zašto su odnosi unutar struke takvi kakvi jesu i odmah sama odgovorila da misli da su odnosi isti unutar svih struka zato što je malo novca i posla "i onda umesto da se radujemo uspesima jedni drugih mi smo u stvari ljubomorni".

"U svetlu Praškog kvadrijenala, ali i uspeha naših fudbalera ili košarkašica svesni smo da smo i kao država i kao društvo materijalno siromašni, ali da nisu srazmerne podrške koje se daju uspesima u sportu i podrška koja bi trebala da se da uspehu u kulturi", kaže Crnogorac. On dodaje da to nameće čitav niz pitanja: šta je pravo rešenje ili šta je trebalo da se uradi i podsetio da su postojale razne ideje ali da, smatra on, postoje tri problema i frustracije. "To su neadekvatan menandžent koji bi tretirao to pitanje, nedovoljna medijska i svaka druga podrška, praćenje jednog umetnika ili manifestacije i na kraju novac", precizirao je on.

Crnogorac smatra da država ima elitistički stav prema umetnosti, kao i da ima svoje omiljene umetnike. Uprkos tome što postoje gradski sekretari za kulturu, institucije ili tela koja nisu Ministarstvo kulture ili ministar Tasovac "ne postoji permanentno praćenje i podrška svega onoga što nije elitna umetnost, odnosno što nisu institucije i manifestacije od nacionalnog značaja", rekao je on.

Vreme u kojem se danas živi je brzo, informatičko i mahom putem društvenih mreža zahvaljujući kojima ne samo struka, već i šira publika mogu da daju virtuelni aplauz i podršku na društvenim mrežama i na tome se sve i završava, kaže Crnogorac. On dodaje i da je razumljivo da će struka da sadrži u sebi deo sebičnog stava ili da gleda svoj lični interes, kao i da bi bilo logično da postoji esnafska solidarnost, "ali nje definitivno nema". Crnogorac smatra da to nije pitanje samo izostanka podrške, već i izostanka širih pokreta koji bi mogli da izrode i veće uspehe u kulturi.

"Svesni smo da su, na žalost, u muzici, a pogotovo u vizuelnoj umentosti retki primeri pravljenja umetničkih kolektiva ili širih pokreta", primećuje on i dodaje da kada podrška ne postoji u samom startu, tek će da izostane kada neko postigne neki uspeh. Pavićević takođe smata da odnos vlasti prema kulturi zavisi od toga "ko, kada i šta" zbog postojanja "državne umetnosti", ali dodaje i da ima umetničkih delovanja koja su subverzivnija ili kritičnija u odnosu na vlast "i ona su naravno pod velom sumnje i ne moraju biti proslavljena".

Ona smatra da je potrebno odgovoriti na pitanja kakvo je javno mnjenje, šta je naša javnost i uopšte šta je kriterijum vrednosti "koji naravno nikada nije celovit", ali i da se na našim prostorima primećuje da je drugačiji odnos ako je neki uspeh ovenčan u inostranstvu. Ona iz iskustva kaže da kada neko postigne neki uspeh onda se toj osobi javi mnogo ljudi koji nisu iz istog kruga, da građani reaguju znatno drugačije i smatra da je to vrlo zanimljivo.

Pavićević primećuje da se često javlja i sumnja kod nekih uspeha u smislu "mora biti da neko iza toga stoji".

"Iza nekih ljudi i poduhvata, kao velikog uspaha u Pragu, stoje samo ljudi koji su dobili tu nagradu", kaže Pavićević. Pavićević takođe smatra da su masovni dočeci sportista pitanje politike ali i identifikacije sa nečijim uspehom i primećuje da se oko poslednjih dočeka javila sumnja.

"Mislim da je to zato što su oni koji su dočekivali bili i glasovi onih koji su kritični prema vlasti koja ih dočekuje, pa se to pitanje postavilo i kroz to se vidi na koji način je to instrumentalizovano", rekla je ona. Pavićević je podsetila da se na naslovnim stranama domaće štampe mahom nalaze starlete, a da su ih nekada krasile slike poznatih glumaca i umetnika.

"Kultura je bila u poziciji da je ona na neki način prestiž, a danas je prestiž nešto potpuno drugo i zato čitamo to što čitamo", zaključila je Pavićević.