125 godina od smrti Van Goga

On je u svom slikarstvu stvorio poredak koji se suprotstavlja haosu stvarnosti kakvom je bio okružen, a njegova umetnost bila je pokušaj da uredi svet sa kojim, očigledno nije mogao da izađe na kraj.

Protiv neshvatljivosti takvog sveta, Van Gog se borio svojom oštrom, teoretski zasnovanom kritikom, na njegovu bezličnost odgovorio je svojim odmerenim patosom, a njegovu je kolotečinu razbio žarom svoga solipsizma.

Cilj mu nije bio da pobegne od stvarnosti, ni da pati odričući se, već da je učini opipljivom u jednom sveobuhvatnom smislu. Na taj način mu je umetnost omogućila da taj, u osnovi neprijateljski svet, prihvati kao svoj.

Međutim, Van Gogov umetnički dar priznat je tek posle njegove smrti. Građansko društvo, čiji mu je sistem vrednosti čitavog života bio oduran, počeo je da ga naziva genijem. Moderno doba voli da se poigrava sa predstavom usamljenog, neshvaćenog umetnika i sudbina Van Goga je savršen primer za predstavnike avangarde, koji prvo biva proganjan i osporavan, a kasnije postaje cenjen i slavljen.

Autsajder umetnosti sa periferije društva, on je postao važna umetnička ličnošt i decenijama posle smrti jedna je od najuticajnijih figura u umetnosti.

Za svog života prodao je samo jednu sliku, njegova najbolja dela nastala su za manje od tri godine i to pred kraj života, a specifična su po strastvenim pokretima četke, intenzivnim bojama, kao i u kretanju linije i forme.

Bio je veoma plodan umetnik, s obzirom na to da je za 10 godina, koliko je slikao, napravio oko 900 dela, a među najpoznatijim su dela iz serije Suncokreti, zatim Irisi, autoportreti, Žitno polje sa čempresima...

Njegov neponovljivi spoj forme i sadržaja je moćan, dramatičan, lirski ritmičan, maštovit i emotivan, a za samog umetnika je predstavljao način da objasni svoju borbu protiv ludila i njegovo razumevanje duhovne suštine, čoveka i prirode.

Van Gogova estetika je proizvod njegove averzije prema tradicionaalnim normama ili njegove solidarnosti sa siromašnima, ali i nedovoljnog poznavanja tehnike slikanja. Uspeo je da se sabere i identifikuje sa svojim umetničkim bićem i da ozbiljnim i upornim vežbanjem popuni nedostatak svoje slikarske tehnike.

Umetnost je tako postala sredstvo samoizražavanja, gde lepota i ružnoća nisu kategorije opšteg pravila, već deo individualnog sistema vrednosti. Postavljena još tokom 18. veka, u filozofskim delima Edmunda Berka i Denija Didroa, estetika ružnog postaje odlika Van Gogovog dela, a deformacije i vrišteće boje postaju njegov lični doprinos umetničkoj kreativnosti.

Njegov slikarski jezik je uvek ostao utemeljen u konkretnoj stvarnosti isto koliko je bio komentar na nju. Bio je i toliko ličan da bi ga primena opštih konvencija slikarskog jezika potpuno uništila.

Od kada mu je umro otac, 1885, život mu je u Nojnenu u kojem je živeo postajao sve teži. Meštani su zazirali od njegovog nepredvidljivog ponašanja. Mada je voleo te ljude i osećao da je deo njih, ipak nije pronalazio način da im se približi, tako da je odlazak u Antverpen označio promenu ne samo u njegovom ličnom životu, nego i tematsku promenu unutar njihovih dela.

Osim što je bio veliki umetnik, Van Gog je ostao poznat i po svojoj ekscentričnosti i ćudljivoj naravi što je i pokazao kada je u napadu besa i ljubomore sam sebi odsekao uho. Početkom 1886. godine odlazi u Pariz gdje upoznaje Anri de Tuluz-Lotreka, Pola Gogena i Pola Sezana.

Iako u Parizu niko nije želeo njegove slike, smogao je snage i vere u sebe da nastavi da slika. Iz Pariza odlazi u Arl, na jugu Francuske, gde je našao nadahnuće za svoja dela, a tu mu se u jednom momentu pridružuje i Gogen pre odlaska na Južna mora.

Zbog duboke depresije 1889. godine na vlastiti zahtev je primljen u psihijatrijsku bolnicu u San Remi, a sledeće godine, u svojoj 37 godini, puca sebi u prsa i umire nakon dva dana, 29. jula 1890. godine.

Van Gogova dela danas su među najskupljim na svetu, a mogu ih priuštiti samo najbogatiji, s obzirom na to da se slike, koje nije mogao da proda za života, sada procenjuju u milionima dolara.