Jedan od poslednjih intervjua Arsena Dedića: Branio sam se, ali nisam zlom uzvraćao

Jedan od najboljih kantautora bivše Jugoslavije, Arsen Dedić, koji je juče preminuo, u jednom od poslednjih intervjua govorio je o vezi s Gabi Novak, muzičarima, svom životu, novoj knjizi koja je trebalo da se zove "Trafika"... Prenosimo delove tog intervjua.

- Celi dan kao pravi starac gledam slike svojih unuka - rekao je dva dana pre odlaska u bolnicu na operaciju kuka Arsen Dedić u razgovoru za Večernji list.

Što vas je formiralo? Porodica, okruženje?
- Od majke sam nasledio odlučnost, hrabrost, a otac je bio muzički vrlo darovit, premda amater. Svirao je u pozorišnom orkestru i šibenskoj narodnoj glazbi. Radio je u pomorskom građevinskom preduzeću. Non-stop na otvorenom, gradio je obale, svetionike i još njegovao polje, jer smo bili i zemljoradnici, a naveče je svirao u hotelskoj kapeli. Imao sam i odlične učitelje muzike, u Šibeniku sam završio nižu i srednju muzičku školu.

Zašto ste u Zagrebu ponovno išli u srednju muzičku?
- Svojom voljom upisao sam ponovo treći i četvrti srednje muzičke, da se čim bolje pripremim za Muzičku akademiju, jer je to bilo jako zahtevno. Bili su tamo profesori kao Andreis, kao Cipra, kao Lhotka, Krsto Odak koji mi je posebn bio mio. Upisao sam akademiju 1959, diplomirao 1964. U međuvremenu sam apsolvirao i pravo, imao već jedan brak, jedno dete, svirao u bezbroj ansambala, jer je trebalo za porodicu zarađivati, i u vokalnim kvartetima. Dakle, celi život celodnevno i svakodnevno bio je vezan uz muziku.

Kako biste opisali šibenski mentalitet, je li to drskost, je li to bezobraština?
- Bezobraština ne, ali stanovita drskost da, ono "ne da na se". Nikad ne napadam, ali ako me se napadne, znam uzvratiti žešće. Ne diraj me, neću te dirati, što sam naučio još davno u Americi. To je mentalitet koji nije gnjecav, koji nije ulagivački. Proživljavao sam izuzetno teških stvari, branio sam se, ali nisam zlom uzvraćao.

"Kad bi svi ljudi na svijetu, baš kao sva djeca na svijetu...", šta biste učinili u Hrvatskoj?
- Ono što sam ja učinio, u ovom stanju, kad jedva dođem do scene. Ali došao sam i uvek ću doći na humanitarni koncert kad treba pomoći deci. To treba učiniti, za decu treba učiniti sve. Imam bezbroj svojih slabosti, kojih se ne sramim jer čovek koji se srami svojih slabosti srami se i svojih vrlina, ali ono što me faktično održava osim moje večite Gabi moje su "tuke dve", moja Lu i moja Ema (Dedićeve unuke, prim.aut.). Puno sam pisao za decu, za dečje filmove: "Vlak u snijegu", "Jelenko"... Moj život nije ništa drugo nego rad, rad i ljubav.

Puno radite? Ljudi steknu dojam da oni koji su u glazbi ne rade puno i više-manje rade na tome da unište svoje zdravlje.
- Ja sam i to u mnogo čemu uspeo. Moje uobičajeno vreme ustajanja je pet i po ili ranije, pijem čaj, lekove, zapalim cigaretu i već oko osam počnem raditi. Tako do ručka, pa malo odspavam i uveče opet radim. Kupio sam u životu šest pijanina, jer u detinjstvu ga nisam imao, pa sam zato svirao flautu, roditelji su prodali svinju da to kupe.

Za jednu davnu pesmu dobili ste kritiku da je tekst trivijalan.
- Ne sećam se toga, ali neke sam stvari namerno pisao tako, "Vratija se Šime", "Maškare", "Ćakule", "Marenda".

Mnogi misle da su to narodne pesme.
- Imam narodne i nenarodne pesme, kao što postoje režimi. Kao što neki kažu da sam ja javno dobro.

Što vas pokreće?
- Kad su pitali mog kuma Đina Paolija, jednog od vodećih italijanskih kantautora, od čega pravi svoje pjesme, rekao je: od krhotina života. Sad su me molili da za dečji festival napravim nešto. Mislio sam, što bih ja to još o detinjstvu mogao reći pa sam se setio davnog snega u Šibeniku. Deca su se radovala jer 15 dana neće biti škole. Snega je bilo centimetar, a naslovnica šibenskog lista bila je "Grad je okovan". Na cipele nam je otac zabijao čavle da ne klizimo, a sankali smo se u tepsiji niz ulicu.

Kad je reč o Gabi, koliko je slojeva u toj vezi?
- To je poznanstvo počelo čudno. Njeno opredeljenje bilo je džez, a moje autorska pesma. Imala je nešto posebno, nešto što u to vreme niko nije nosio. Kad sam imao 23 godine, napisao sam joj pesmu "Netko bdije nada mnom" i tako je ostalo do danas. Ona bdije. Bilo je među nama sličnosti, čak i u intonaciji glasa, koja je pomalo zatamnjena, koja nije drekačka, koja nosi neku meru diskrecije, ali opet i uverljivosti. Sigurno je bilo i tog spoja muzičkog, ali najbitnije je što mi se dopadala fizički.

Jeste li vi to podstanar kod Gabi, kad na zvoncu piše Novak?
- Ne, to je moj stan, jer sam svoj stan dao za stanarsko pravo na ovaj stan pa smo ga onda otkupljivali. Materijalno sam se zaštitio bezbrojnim nastupima i turnejama po Rusiji i drugde, a na sceni sam od 1951. godine.