U pretužnom holu novosadske Železničke stanice, iste one u koju će maltene prekosutra ušetati brzi voz Beograd - Novi Sad, stanice koja višestruko simbolizuje ne samo krah nekadašnje zemlje i svih njenih ideja i tekovina, već i sveopšte potonje civilizacijsko potonuće u provincijalizam, neukost, neznanje, zavist, bahatost i na koncu mržnju prema svemu drugačijem, upriličen je ovih dana jedan izuzetan performans.
"Ova zgrada govori istinu" makedonskog vizuelnog umetnika Filipa Jovanovskog priča je o empatiji, solidarnosti, odgovornosti za zajedničko, javno, društveno dobro. I upravo to su sve razlozi zbog kojih je ovaj projekat ove godine proglašen pobednikom 14. Praškog kvadrijenala. U Novom Sadu izveden je osam puta i to 22, 23. i 24. septembra, kao deo pratećeg programa ovogodišnjeg Bitefa. Kustos ovog projekta je Ivana Vaseva.
O regionu koji rado briše sopstvenu prošlost, a time i najličnije uspomene, što neminovno dovodi do brisanja identiteta i potpune disfunkcije u osećaju sveta i ljudi, koristeći pozorišno-filmske efekte, ali nadasve jasno i precizno izgovorene misli, glumica Kristina Lelovac isplela je dirljivu istorijsku čitanku u kojoj su ispisani neki potresni koraci našeg posrnulog i propalog sveta.
Pričala je Lelovac o novijoj makedonskoj istoriji, koja, nažalost, može biti ili već jeste i naša… O Milenijumskom krstu, koji poput groba strši na brdu Vodno iznad Skoplja, simbolišući sve ono što je potom usledilo u užem centru grada, a što staje u cifru od 600.000.000 evra - važno je naglasiti da nije greška, nema viška nula - koje je bahata i priprosta politička moć skuckala na izgradnju monumentalnih trijumfalnih kapija, sidnejskih opera, brandenburških kapija, lukova, spomenika poznatim i krajnje nepoznatim junacima, gondola usred Vardara…
Nasuprot svog tog neukog sjaja i lažnog identiteta stoji jedna obična skopska zgrada u kojoj su nekada živeli i još uvek žive neki ljudi, oni koji su brinuli jedni o drugima, kojima je bilo važno da hodnici budu čisti, a dvorišta zelena, da se u njima igraju deca, a da penzioneri igraju šah, da graja i poj ptica bude svako novo jutro.
Pričajući priču o toj stvarnoj zgradi, u kojoj su stanovali ljudi koji su živeli na železnici i od železnice, Kristina Lelovac je sugestivno predočila istoriju jednog vremena, plemenitosti, ljudskosti koje su nestale pre navalom besa i buke, a potom i isto tako rečitog liberalnog kapitalizma kojem su najbolji piar uradile upravo priproste kreature koje su se odrekle sopstvenog dostojanstva.
"Ova zgrada govori istinu" poziv je na empatiju, na razmišljanje i angažman oko ideje da, ako možemo ovde da se odbranimo, na kvadraturi jednog zajedničkog prostora, onda to možemo bilo gde, u našoj ulici, na našem poslu, u našoj državi...
Ako tu, na tom malom prostoru, umemo da pazimo jedni na druge i ono što je oko nas, onda smo sposobni i za sadašnjost koja ima budućnost.
Makedonci, mnogu ubavo i potresno beshe toa shto ni go prikazavte!
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar