IZOLACIJA KNJIGAMA: Profesorka Ljiljana Pešikan Ljuštanović predlaže čitaocima 021.rs šta da čitaju

Profesorku Ljiljanu Pešikan Ljuštanović obožavaju generacije studenata na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde predaje narodnu književnost i književnost za decu. Ne samo zbog znanja i erudicije, već i načina kako to znanje ume sugestivno i nadahnuto da prenese, te načina kako razgovara sa svojim studentima, i uopšte kako izgovara reč u prostoru javnog delovanja.

Na molbu da iz izolacije predloži pet knjiga - za izolaciju, kaže:

"Mnogo lakše bi mi bilo da predložim pet puta po pet knjiga, nego samo pet, ali pokušaću da poštujem pravila, bar donekle. Ako imate decu, ovo je prilika da malo izađu iz sveta školske lektire i da pročitaju, recimo, pet klasičnih dela književnosti za decu:

"Svetionik na Rakovoj steni" Džemsa Krisa. Ova knjiga priča povezana je okvirnom pričom o stanovnicima i gostima. Knjiga ima fascinantan početak: "Svi galebi se zovu Emil... Samo se jedan galeb zove Šaca..."

Čitalac ove knjige kreće s njenim junacima do čudesnog ostrva Zauvek, potom sluša priče o radoznalim ježevima i pametnim zmijama, zlom vodenjaku Marku Maretu, koji tako voli priče, mudrim mišicama i dobrim čarobnjacima...

"Trinaest časovnika" Džemsa Tarbera, uzbudljivi je fantastični roman o hladnom i surovom vojvodi, koji je jedne ledene noći ubio samo vreme, zaustavivši trinaest časovnika u svome zamku; o lepoj i toploj princezi Saralindi, koju vojvoda drži zarobljenu; o odvažnom princu Besu od Besa, koji se zvao Ksingu, prerušenom u siromašnog ministrela, i njegovom pomagaču, polovičnom vilenjaku Višku Nevidišku, koji ne razlikuje stvari koje su bile od onih koje će se tek desiti... 

"Srećni princ” Oskara Vajlda je knjiga izuzetno lepih i pomalo tužnih bajki. Meni je najdraža naslovna bajka koja kazuje o tome kako nagizdana raskošna lutka zamenjuje svoju prividnu lepotu, otkrivajući brigu za druge i saosećanje i kako mu u tome pomaže prijateljstvo laste koja je savila gnezdo na postamentu raskošne skulpture, ali svaka od vajldovih priča je vredna pamćenja.

"Zlatni ključić ili Buratinovi doživljaji" Alekseja Tolstoja roman je o drvenom lutku Buratinu i njegovim drugovima, lutkama odbeglim iz lutkarskog pozorišta zbog okrutnog lutkara Karabasa Barabasa. Poput Pinokija, i Buratino strada i srlja iz nevolje u nevolju, iz avanture u avanturu, zato što malo zna, a nikoga ništa ne sluša, ali kroz ta iskušenja postaje sve mudriji, dok na kraju ne sazna tajnu koja se krije iza vrata pokrivenih slikom ognjišta u sobici njegovog tate Karla...

"Krcko Oraščić i kralj miševa" Ernsta Teodora Hofmana. Nemojte reći: "To znam, gledao sam, i u bioskopu, i u pozorištu", jer, u stvari, ne znate dok ne pročitate bajku o Mariji Štalbaum, njenom bratu Fricu i uzbudljivim i opasnim pustolovinama gospodičića Droselmajera, koji se čarolijom pretvorio u krckalicu za orahe...

Odraslima preporučujem komplet klasika. Ovo je prilika da ponovo pročitate neke važne knjige za koje inače niste imali vremena:

Do danas pamtim iz prvih "Seoba" Miloša Crnjanskog opis mladog Vuka Isakoviča: "Vuk Isakovič beše u tom trenutku lep svojim zmijskim brcima i svojim očima boje starog zlata..." i početak Majstorovog romana o Pontiju Pilatu iz "Majstora i Margarite" Mihaila Bulgakova: "Četrnaestog dana prolećnog meseca nisana..." Možda zato što su se u njihovoj muzičkoj orkestraciji spojili priča i pesma u čudesnu, potresnu melodiju. Ravnu stihovima Stražilova: "Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom...", ili bolnoj melodičnosti Života:

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,

nad vodama dubokim nekim,

kao Mesec beo,

sa lukom tankim i mekim,

jedan most...

Andrićeva "Travnička hronika" jeste roman kome se treba vratiti. Prisetite se čudesne priče o konzulskim vremenima s povorkom vezira koji se smenjuju poput grotesknih senki u orijentalnom karađozu, ili poput krvavih zupčanika velikog mehanizma istorije, koji uči ostrelog Hamdibega Teskerdžića da "Sve treba slušati i pamtiti, ali ne treba sve odmah srcu uzimati".

Sem priče, naravno.

A ako hoćete da se razvedrite, da se nasmejete u inat zlu vremenu, pročitajte ponovo Sremčev roman "Pop Ćira i pop Spira". Da je pisao u nekoj drugoj kulturi, Sremac bi odavno, kao i Nušić i Ćopić, imao svoje visoko mesto u književnom kanonu kao veliki humorista, i ne bi mu sve do našeg vremena (opet kao Nušiću i Ćopiću) bilo prebacivano zbog ideoloških ogrešenja i odsustva satirične žaoke.

Njegova banatska dembelija sa svadljivim popadijama, njihovim frajlicama, sa zaljubljenim berberima, lolom patkom, mačkom lopovom, sa Nićom bokterom i "fajn babama", koje bi se rado ponovo udale, sve je dalja od našeg svakodnevnog iskustva, ali možda baš zato i sve dragocenija.

Nije nekad loše odmaći se od sebe samog.

I smeh i suze naći ćete u čudesnoj Ćopićevoj "Bašti sljezove boje", zlatnoj bajci o detinjstvu, o odraslim dečačinama poput nesmejnog strica Nidže, koji prolazi čitav svet od Amerike, preko ratišta Velikog rata do Banata, i starcima zlatnog srca, poput djeda Rade i njegovih kompanjona. Nigde drugo nećete naći pravi podatak kakve su boje vuk i slez, niti videti čudesni dvoboj između žandara i dedovog "kamarata" Daneta Drmogaće...

A ako ne znate šta da kuvate, pročitajte Gotjeovog "Kapetana Frakasa", i naučite kako se kuva kupus gazde Širigirija. Svojevremeno, kada sam se udala, nisam znala da kuvam ništa sem tog kupusa "po ukusu olimpijskih bogova".