IZOLACIJA KNJIGAMA: Pesnik Duško Domanović predlaže čitaocima 021.rs šta da čitaju

Danas za 021.rs knjige preporučuje pesnik Duško Domanović.

"Ne znam kako ostala čeljad logoraška, a pritom, jakako, ne mislim samo na ovaj odskorašnji logor, dakle, ne znam kako ostali zatočenici zemlje sopstvenih i tuđih promašaja troše vreme aktuelnog kazamata, ali meni, priznajem, knjiga kroz ruke ovih dana tek protrči, na nekoliko strana dnevno, na silu, više da smirim savest, no da u glavi štogod pametno zasadim.

Jer, ne ume glava, barem ova, u zatočeništvu disati. Sve se bojim, iskočiće mi kakva redovna ili vanredna konferencija za novinare, ili ne daj bože slika i prilika sveprisutnog vlasnika života, kroz redove ruskih klasika, kroz stihove na kojima sam rastao.

Ipak, ukoliko ima onih kojima čitanje trenutno ide s manje muke no meni, onda bi lista mojih "čitalačkih predloga", ili podsećanja, bez svake sumnje, kao i u svakoj drugoj prilici, otpočela magičnim Vladanom Desnicom i knjigom "Proljeća Ivana Galeba". Izdavač "Rad", biblioteka "Reč i misao". Ovu sam knjigu, umotanu u one već "drevne" narandžasto-crvenkaste korice što danas vazda na detinjstvo mirišu, prvi put držao u rukama u jednom od brojnih minulih života, kada mi ju je Nastavničko veće OŠ "Dragan Marinković" u Adranima, čini mi se u trećem ili četvrtom razredu, podarilo "za odličan uspeh i primerno vladanje".

Kako sam je "držao", tako sam je, vrlo brzo, i ispustio, budući odveć mlad i nezreo za štivo koje je među pomenutim koricama spavalo. Vratio sam joj se slučajno, onako kako se i inače vraćamo onome u šta celog života ostajemo zaljubljeni, negde početkom srednje škole, ili nešto kasnije. To tadašnje čitanje bilo je, verujem, jedno od onih koja su najsudbinskije na mene uticala, na sve ono što ću tokom godina koje dolaze kao svoje negovati i zalivati.

Bolnički dani uspešnog violiniste, kome je povređena ruka ubila svaki san o karijeri, začinjeni svetlucavo-mračnim sećanjima i maestralnim filozofsko-poetskim opservacijama života iz dnevničkog pera glavnog junaka – nešto je što će mi u svim budućim životima, uključujući i ovaj koji trenutno (ne) živim, ostati duboko u mozgu usađeno, kao pelcer za sve ono što smo mogli biti.

Rizikujući da ovaj pasaž možda i neumesno odužim, moram reći i to da sam knjigu, onu "za odličan uspeh i primerno vladanje", u jednom naletu izmanipulisane nežnosti, tokom fakultetskih dana poklonio nekom instant-prijatelju, te za nju ostao, evo i dan-danas, nekako nepovratno osiromašen.

Život mi ju je vratio bezmalo deceniju kasnije, u drugom izdanju, u nešto drukčijim koricama, ali sa istom dušom. I ona mi je, tokom svih ovih godina, pored opušaka, papira, kamenja sa Morave, žirova, klikera, šišarki i pivskih čepova, redovan saputnik u svakoj torbi, u svakom rancu. A za onom prvom, priznajem, često zažalim, uz neki pomalo sraman osećaj da sam je izdao. Uostalom, ko od nas, bar jednom u životu, nije izdao ono što voli?

Kroz paučinu svojih bivanja i nebivanja, svojih dečaštava i starosti, svojih smehova i padova, dakako, odveć često se zagledam i u pregršt drugih naslova koji su me, verujem, baš ovakvim izvajali, uspelog ili neuspelog, nije na meni da sudim.

Između ostalih, od najranijeg detinjstva me greje mali, plavooki Erne Nemeček i, kroz njegove oči, moje možda falsifikovano, a možda tek domišljeno sećanje na svet dečačkog poštenja, hrabrosti i velikih snova, te najzad i na svet u kome, tada sam to naučio, najneviniji među nama uglavnom plaćaju ceh. (Mnogo godina kasnije, ovo moje detinjasto saznanje pronašao sam daleko efektnije formulisano u stihu Džonija Štulića: "Čija krv to kola venama hrabrih?")

Reč je, verujem da to već znamo, o jednoj od himni svih naših detinjstava – "Dečaci Pavlove ulice", Ferenca Molnara.   

S poezijom i pesnicima rastao, te od njih, bar tako mislim, do poslednjeg živca ispleten, ne mogu ovde da ne pomenem mog Jesenjina i mog Miljkovića, dva možda najlepša dečaka koje je nebo ikada kišom okvasilo. Za naslov ne umem da se odlučim, neka to svako po sopstvenom nahođenju učini.

Uz njih dvojicu, a vođen onom pesničkom niti koja me je u čvorove vezala, rado ću servirati i Vitomira Vita Nikolića, čije slovo još nije došlo do vascelog sveta, ali će, verujem, doći. A, s obzirom na to da je Vito daleko manje u današnjoj recepciji poezije prisutan od dvojice pomenutih mađioničara, dozvoliću sebi i to nepoštenje da o njemu ispričam jednu minijaturnu anegdotu.

Elem, kad ga je neki novinar davnih dana upitao kako je Brezovik (bolnica ponad Nikšića, u kojoj je odležao veliki deo svog života) uticao na njega, Vito mu je, u svom šeretskom maniru, lakonski odgovorio:

"Nikako! Ja sam umirô đe sam stizao!" U naslovu jedne od svojih zbirki, isti ovaj Vito je zajecao: "Sunce, hladno mi je!" Baš onako kako, bojim se, mnogi od nas zajecaju u ovo "hladno" proleće.

Za kraj, da ostanem dosledan ovim poetično-dečačkim snevanjima, a u vezi s jednim od pomenutih junaka ovog teksta, setih se i tek nedavno pročitane knjige "Pesnikov uzlet", Vidosava Petrovića. Knjiga je napisana rukom Miljkovićevog ispisnika, a beleži ključne momente u pesnikovom životu, između redova nam nudeći i nedvosmislenu istinu o tome da poslednji "princ poezije" sasvim sigurno nije život skončao sopstvenom rukom, već da je mučki ubijen.

Kao i Jesenjin. Kao i Vito Nikolić, kao i Ivan Galeb, kao i Erne Nemeček. Kao i svi oni koji su nam, od živog života satkani, život u amanet ostavili. A mi ga, evo, mirno i strpljivo traćimo u logoru, kao da ćemo ga još milion puta živeti. I još se zabrinuto pitamo: šta ćemo čitati sutra?"