Sada se najavljuju novi "filmski projekti od nacionalnog značaja", među kojima su i film o Košarama i Oluji. Koliko god su ovakvi projekti pozdravljani od strane simpatizera vlasti i desno orijentisanih građana, toliko su i osporavani zbog upitnih poruka i ciljeva, ali i kvaliteta scenarija, režije i glume.
Ako smo nešto naučili za ovih devet godina, ovde se ništa ne dešava spontano, ni najobičnija reklama, ni trač tekst u tabloidu, ni isplivavanje leševa na površinu posle tri godine, pa ni trend hiperprodukcije istorijskih filmova i serija.
Sociolog Dario Hajrić kaže za 021.rs da idealizovanje bilo čije istorije uvek ide nauštrb činjenica i uvek ima konkretnu političku svrhu.
"Oni koji su nesposobni da nam isporuče bolju sadašnjost, priređuju nam u zamenu za to bolju prošlost. Ona je nekad u podizanju adrenalina pred važne događaje, nekad u uterivanju patriotizma, a najčešće služi učvršćivanju mitova na koje se naslanja kult vođe. Vođa je taj koji nastavlja lozu bezgrešnih lidera pre njega, on je taj koji će ispraviti nanete nam istorijske nepravde i sačuvati nas od novih, i slične besmislice", objašnjava i dodaje da uvek valja biti skeptičan kad se neko isuviše trudi da podstakne snoplje da se zbije oko sekire - "istorija nas uči kuda takve stvari vode".
Urednik časopisa "Reč" i autor "Peščanika" Dejan Ilić pronalazi sličnosti između ovog danas i druge polovine osamdesetih. Kaže za 021.rs da su tu sva opšta mesta, "nacionalistički toposi ratnohuškačkog govora o Jugoslaviji kao velikoj grešci srpskog naroda, o zlim susedima, o podlim saveznicima, o strašnim stradanjima".
"Ovo ne bi trebalo da čudi, ako se zna da su protagonisti režima koji se u devedesetima ustoličio na toj ratnohuškačkoj propagandi od 2012. ponovo na vlasti i sve rade kako bi do kraja obnovili stari režim. Istini za volju, ako se osamdesetih pravila osnova sa koje se krenulo u razbijanje savezne države i ratove, danas, posle poraznih posledica takve politike, isti diskurs se formira i koristi da bi se epohalni promašaji opravdali, a glavni protagonisti starog režima, koji su se opet dokopali vlasti, oslobodili odgovornosti za svoje kriminalne odluke", objašnjava Ilić.
Izjave glumaca, reditelja i "obožavatelja" koje prate ove projekte, sugerišu da oni služe i da se nauči istorija, nešto o čemu se ranije nije pričalo. Često se to učenje svodi na serviranje prerađene i sažvakane istorije koja je daleko od objektivnog prikaza dešavanja. Tako završavamo sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem koji je navodno prva žrtva fašizma u Evropi (bar nam tako uvodna špica serije govori), ignorišući činjenicu da je fašizam, kao organizovani pokret, nastao 1919. godine u Italiji, te da su u vreme kraljeve smrti (1934) Musolinijevi odredi za likvidaciju već imali pune ruke posla na domaćem terenu. Deset godina pre atentata na kralja Aleksandra je tako ubijen Đakomo Mateoti, socijalistički poslanik u Italiji.
Dario Hajrić objašnjava za 021.rs da do takvih tumačenja dolazi jer postoji implicitno priznanje da je prošlost problematična i da su joj potrebni "rediteljski dunđeri da zbudže nešto što se bolje uklapa u nacionalne mitove".
"Potreba da ih se na silu popravlja i štirka ukazuje na to da nacionalizam eksploatiše čak i ljude koje idealizuje, jer im najpre uočava mane, a zatim ih odseca i trpa ih pod tepih", smatra sagovornik 021.rs.
Sve ovo što gledamo je, ocenjuje, istorija shvaćena kao instrument današnjice, a ne kao konstatovanje ili analiziranje činjenica.
"Taj alat je neophodan parazitskoj političkoj klasi da bi joj pribavio legitimitet. Ogroman jaz u finansijama i društvenoj moći između nje i ljudi koje ekspoatiše moguće je zamaskirati samo narativom u kom smo svi mi deo nekakvog vekovnog 'nacionalnog bića'. Uvežbavaju nas da salutiramo krunama i funkcijama jer treba da prihvatimo da ih nose glave važnije od naših", ističe Hajrić.
Dejan Ilić takođe smatra da režimu iz devedesetih, odnosno aktuelnom režimu od 2012. godine, istorija služi kao instrument - i to kako bi se Srbi predstavili kao žrtve.
"Pozicija žrtve je u očima aktera na vlasti moralno superiorna. Svi drugi su manje vredni i zaslužuju manje poštovanja od žrtve. Iz ugla žrtve, svi su ujedno i krivi za stradanje žrtve. Što onda žrtvi daje za pravo (u jednoj iskrivljenoj percepciji) da se ponaša oslobođena od svakog moralnog obzira", misli naš sagovornik.
Ova priča, ocenjuje Ilić, odgovara režimima jer se poručuje da mogu da rade šta god hoće i da nisu podložni osudi, jer su "žrtve" moralno iznad ostalih.
"To je bedan argument, jer praktično instrumentalizuje žrtve u čije se ime tobože nastupa. Zato se uostalom i laže kada se govori o razmerama stradanja i broj žrtava na srpskoj strani se uvećava preko svake razumne granice, jer prave žrtve zapravo nisu ni bitne, to jest bitne su samo u onoj meri za ovaj režim u kojoj on može da ih instrumentalizuje", kaže Ilić.
Najčešće su ovakvi filmovi i serije "sklepani" sa malo veštine za pisanje scenarija ili snimanje kadrova, jer se pre svega misli na njihovu poruku, a ne na umetničku vrednost. Međutim, pečat "nacionalnog" čini ih "nedodirljivim za kritiku", a svi negativni komentari odbijaju se od armiju botova i tabloidnih medija.
Ilić kaže da se o svakom stradanju, koliko god ono bilo veliko i strašno, može napraviti i dobar i loš film i da nijedna tema sama po sebi ne bi trebalo da osujeti razgovor o tome da li je nešto prikazano uspešno ili neuspešno.
"Uostalom, odmah po Drugom svetskom ratu govorilo se da se, na primer, o uništenju evropskih Jevreja ne može govoriti, da strava tog događaja guši svaki pokušaj da se to prikaže u nekom umetničkom obliku. Pa se pokazalo da to nije tačno", ocenjuje.
Kao primer pominje i strip "Maus" koji govori o sudbinama evropskih Jevreja.
"Pominjem strip jer je to umetnički oblik iz nižih registara popularne kulture. A pokazalo se da i strip može da se uzdigne do najtežih tema i ponudi vrhunsko umetničko delo", naglašava.
Ističe da, dok god je moguće stvarati umetnost na takve teme, onda se sasvim sigurno o toj umetnosti može i kritički govoriti.
"Pokušaj da se neka dela stave pod tabu i zaštite od kritičkog pogleda, zapravo je nastavak manipulacije i instrumentalizacije priče o žrtvama upravo od strane onih koji te priče bezočno zloupotrebljavaju", zaključuje Ilić.
Uprkos tome, neke teme se svakako smatraju "osinjacima", smatra sociolog Dario Hajrić i dodaje da ne treba mnogo napora da se dosetimo čitave liste tema, ličnosti i istorijskih događaja u koje se ne sme dirati.
"Uzgojili smo zapaljivu mešavinu nacionalizma i malograđanluka koja ne podnosi činjenicu da joj nekadašnje plemstvo ne čine anđeli i div-junaci, da kraljevina nije bila zemlja iz bajke, da su četnici bili kolaboracionisti i tome slično. Pošto bilo šta što bi dovelo takvu pseudoistoriju izaziva talas histerije, preostaju samo dezinfikovane kliše-bajke u kojima nije bitno što su dijalozi glupi dok god pružaju dozu opijuma za mase", objašnjava Hajrić.
"Traljavi nacionalni projekti" ne bi bili toliki problem da postoji kvalitetna alternativa, ocenjuje Hajrić.
"Kritički odnos prema sopstvenoj istoriji je tabuiziran, a tokove novca usmeravaju trećerazredni dileri ideologije", kaže naš sagovornik i zaključuje da je u današnje vreme nezamisliv nekakav novi "Crni talas", koji bi "čačnuo u današnje dogme", jer za njega nema ni infrastrukture ni publike.
Komentari 21
@младић
Isto
Ciga
Narod će svakako nestati i već nestaje, ali ne zbog prošlosti nego zbog sadašnjosti.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar