"U ovom slučaju to su bili Aron Balaž, Dušanka Stojanović i Tamara Krcunović, i njihovo obrazloženje mi uliva poverenje u samu odluku. Poverovala sam im da sam dostojna priznanja. Prodrla sam u one pore pozorišta za koje sam se opredelila u ovom tekstu, ali je izvor nepresušan i materijal bi mogao da zasiti bar nekoliko monodrama", ovako o glavnoj nagradi festivala "BeFemon" za monodramu "Neodustajanje" za koju potpisuje tekst, režiju glumu, počinje priču Marija Medenica, glumica Srpskog narodnog pozorišta bez čijeg je glumačkog umeća, repertoar SNP-a nezamisliv.
Kako se navodi u obrazloženju žirija festivala, Medenica je svojom "laparaskopskom veštinom ušla u ćelijsku potrebu pozorišta da traje u svim vremenima i da se uvlači kroz pukotine i dileme protagonistkinje i njene (anti)uloge i snage da istraje uprkos svemu, prodirući istinito i hrabro u duhovitu igru o tome. Svesno žrtvujući svoj scenski ego za nešto nadasve ljudsko, empatično, solidarno i nežno u pozivu glumca/glumice, izrazila je zreo umetnički stav i veliku kreativnost".
Snažna, dosledna, borkinja, samosvesna, posvećena, sjajna glumica Marija Medenica već 15 godina članica je ansambla Drame Srpskog narodnog pozorišta, a krasi je preko 30 odigranih uloga što u pozorištu, što na filmu, kao i preko 18 nagrada među kojima su i Sterijina nagrada za najbolju mladu glumicu iz Fonda Dara Čalenić, nagrada za glumca večeri na festivalu u Šapcu "Teatar na dobrom putu", nagrada za najbolju glavnu žensku ulogu na Susretima profesionalnih pozorišta Vojvodine u Zrenjaninu, godišnja nagrada SNP-a, nagrada Predrag Peđa Tomanović i mnoge druge.
Trenutno Medenicu, publika može gledati kao Elizabet Proktor u predstavi "Veštice iz Salema" u režiji Nikite Milivojevića, "Berlinskom zidu" Željka Hubača, predstavi "Kafka machine" Veljka Mićunovića, "Na Drini ćuprija" Kokana Mladenovića i drugim.
Koliko je vaše osećanje snažno kada je reč o tome da ste prodrli duboko u promišljanje pozorišta i jedne glumice? Ova nagrada definitivno je potvrda toga.
Svakako prija kad stigne vest u nagradi, ali mišljenja sam da umetnost ne podržava takmičenje. Ne postoje merne jedinice, koje bi validno izračunale učinak. Sve se svelo na stvar utiska i ukusa. Nekako je to poslednjih godina izbagatelisano, razni interesi često određuju laureate, a neretko se desi da nagrade ne budu dodeljene, što dodatno uznemiri one koje iste i očekuju.
Bilo bi lekovito da se nagrađivanje ukine jer mi svi vrlo dobro prepoznamo kad smo uradili neku veliku stvar, ili kad smo nezasluženo nagrađeni. To je još neprijatnije od naosvojene nagrade. Taj problem tematizuje i moja monodrama, odnosno junakinja. Recimo, dešava mi se da mislim da je predstava loša, ali mi se svidi.. Ili obrnuto, ne svidi mi se objektivno dobra predstava. I to moramo da odvojimo. A većina ljudi karakteriše neko delo sa "sviđa" i "ne sviđa" i tu nastupa problem.
Monodrama "Neodustajanje" tematizuje fenomen pozorišta iz zakulisne perspektive i predstavlja na neki način "virenje kroz ključaonicu" u intimni prostor jedne glumice. Prema vašem mišljenju, kakav je danas položaj žene stvaraoca? Reklo bi se da glumica Marija Medenica ne odustaje od pozorišta.
Odustaje glumica Marija Medenica svaki dan po nekoliko puta i ta tenzija je održava u naponu kreacije. Suludo, ali je tako. Ko dete kome se brani nešto. Žena u umetnosti je razapeta izmedju svojih ideja, stavaralačke snage, potencijala… I kućnih obaveza, da ne kažem majčinstva. Možeš da ne naslikaš sliku danas, ali ručak mora da bude na stolu. To je duboko frustrirajuće, negde odmaže u stvaralačkom procesu, ali isto tako doprinosi samopouzdanju kad se sve nekako postigne. Sa druge strane, žene se često ne uzimaju za ozbiljno u svojim idejama kao muške kolege, nemaju onu moć reči, osim ako nemaju nekog moćnog muškarca iza sebe. Moj impuls me vodi da te šablone dovodim svakodnevno u pitanje i da postignem sve sama bez zloupotrebe društvenih normi i obrazaca i dinamika koje me duboko uznemiruju i negde čine besnom, ali istovremeno spremnom na akciju.
Ova monodrama je i vaš doktorski rad na novosadskoj Akademiji umetnosti. Na svom Fejsbuk profilu napisali ste da je to vaš doživotni doktorat – zbog čega?
"Doživotni doktorat" se odnosilo na mog sina, kog ću doživotno da izučavam, studiram i nikad ga neću proučiti do kraja. A kad malo bolje, razmislim, tako je i sa glumom odnosno pozorištem. Doživotni izazov i učenje.
Proteklu sezonu obeležila je i premijera predstave "Kafka - machine" reditelja Veljka Mićunovića te je upravo ova predstava prepoznata kao predstave čija tematika bi interesovala mlade, zbog čega bi mladi morali da pogledaju ovu predstavu?
Mladi danas ne moraju ništa. Još jedna duboko frustrirajuća društvena dinamika, govorim kao roditelj i ponekad pedagog. Da bi oni poželeli da nešto zapravo "moraju", društvo i pojedinci moraju da ih zainteresuju. Bilo algoritmima i hajpovanjem objava na mrežama, bilo živom reči od strane porodice i profesora. Druge modele I autoritete ne poznajem. I da ih vratimo kako znamo i umemoo knjigama i čitanju. A tu dolazimo do Kafke kao lektire.
Osvrnimo se i na predstavu "Berlinski zid – kad se mi mrtvi zaigramo živih" Željka Hubača. Kako je napisao Aleksandar Milosavljević, vi niste pravili predstavu o posledicama pada Berlinskog zida, nego o ovim manjim, pa i onim još manjim, pažljivo zidanim u samim ljudima, istih nacionalnosti, pa i istih porodica, dakle o zidovima koji ukidaju smisao i logiku samog života, pretvarajući sve za šta se borimo u sprženi, jalovi kamen...hajde da se osvrnemo na to?
Fokus predstave upravo jeste u porodičnoj drami koja se dešava. Odnosi i likovi su arhetipski i foklorno prepoznatljivi. Mislim da je to ono što na nesvesnom i svesnom planu komunicira sa publikom. Predstava je veoma zahtevna za igru jer su u pitanju sve sami “špicevi” I jarka emotivna stanja, ali je poslastica za glumce.
Ulogu Elizabet Proktor tumačite u predstavi "Veštice iz Salema" u režiji Nikite Milivojevića. Kroz dosadašnje skorašnje predstave u SNP-a, vidi se da Milivojević voli da se poigrava sa vizuelnim, stavlja akcenat na pokret, ‘čačka’ instuiciju gledaoca, a pred glumca na specifičan način stavlja zadatak, sistem rada sa njim je generalno drugačiji. Koliko vam to godi? Da li iz vas izvlači nešto dublje?
Veoma mi prija rad sa Nikitom MIlivojevićem, on je bio i moj mentor na doktorskim studijama, dobro se razumemo, čak i kad se ne slažemo i kad smo u kreativnim "razmiricama". A ni to nije retka pojava u našem radu. Nekako on uvek izađe kao pobednik iz svih naših rasprava. Samim tim što od srca pustim da pobedi njegova ideja, sa kojom, recimo, imam problem na planu značenja, to je dokaz da zaista on ume da potakne nešto duboko ili možda nesvesno u mom radu i stvaranju, i zahvalna sam mu na tome. Naučio me je da ne moram pred publikom ja da pravdam rediteljska rešenja, već da uronim u ono što on traži od mene i da se prepustim neizvesnosti.
Iza vas je bogata biografija, prepuna likova koje ste izneli na izvanredan način. Glumica ste širokog dijapazona uloga, te je i repertoar SNP-a gotovo nezamisliv bez vas. Ali, ko je Marija Medenica van pozornice?
Hvala na ovim lepim rečima, nadam se da i publika misli barem slično. Deo odgovora je sadržan u mojoj monodrami, a deo monodrame su iskustva mojih dragih koleginica. No, to nije autobiografsko štivo već statistika. Van pozornice ja sam starija sestra svog sina koja iznova sa njih igrajući se proživljava svoje novo detinjstvo, zatim večno neposlušna ćerka svojih roditelja koja pokušava da se nametne kao njihov staratelj. Obožavam svoje piliće i koke koje gajim odmalena, sad ređe nego što bih želela. Neostvarena spisateljica. I neko ko smatra da doživotno mora da radi na sebi i svom duhovnom razvoju jer zbilja ima mnogo mnogo posla na unapređivanju svoje psihe. Jer želim da budem zdrava svom sinu i da trajem kao glumica.
Kada posmatrate sebe sada i setite se sebe na početku karijere, šta je najveća promena koju vidite i da li smatrate da su vas uloge koje ste igrali, oblikovale i kao ličnost, ne samo kao glumicu?
Bilo je momenata kad sam mislila da ne mogu da mrdnem dalje i da sam stala u razvoju. Jedna devojka me pitala pre par godina gde mogu da me vide u nekoj ulozi poput one iz “Ja ili neko drugo” i ja sam se rasplakala i rekla da ne znam da li imam kapacitet da ponovo napravim takvu ulogu. To je bio ključni momenat da krenem u dubok i ozbiljan rad na sebi na svim planovima. Naravno da su sve uloge uticale na ono što sam ja danas u svakom smislu. Uloge, filmovi koje sam pogledala, knjige koje čitam, pesme…sve. Svaka slika sa kojom sam se srela na izložbi. Drugi stvaraoci, njihovi intervjui neretko. Sve što upijemo nas oblikuje svakog momenta. Zbog svega navedenog i svih izazova koji su znali da budu i veoma neprijatni, ja sam danas bolji čovek od onog čoveka juče. I borba se nastavlja.
Gde volite da provodite svoje slobodno vreme? Koji je to kutak koji vam pruža mir i utočište?
Selo gde sam rođena i odrasla i to dvorište koje mnogo sanjam. Očigledno je tu neki resurs mog stvaralaštva i života uopšte. Plaža, tamo ništa ne moram i niko me ne zna, i mogu da nosim kupaći od pre million godina jer svako gleda svoja posla… Moj sadašnji dom mi donosi mir, a trudim se da se okružim kvalitetnim sadržajima. Ljudi i prijatelji kojima sam okružena su mi ogromni dokaz da sam na ispravnom putu, jer su oni moje ogledalo, i dok su oni blagi prema meni, verujem da i ja kao čovek nešto vredim.
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar