Oliver Frljić: Lakše živimo kada govorimo ono što mislimo

Zapravo, bilo je to mesto s kojeg se samokatapultirao među najbolje reditelje. Hrabar, to je bio i pre toga, to je i ostao, a dobro je da nas bar neko ponekad postidi svojom hrabrošću i doslednošću.

Svaki normalan čovek uvek iznova mora biti šokiran kada vidi ili doživi kako ga država svojim naopakim potezima, a mimo zdrave logike briše kao čoveka. U takvim trenucima ostaje samo da se bude hrabar, što često nismo, ali baš nimalo. Ti se činiš hrabrim ili bar odlučnim da budeš dosledan sebi i da javno braniš svoje stavove, jedan takav je i ova predstava. Kako se pelcuje hrabrost? Ako smem malo da uneozbiljim pitanje, šta ti jedeš, čoveče?

Trudim se da jedem što manje. (smeh) Ne mislim ja da sam nešto preterano hrabar, ljudi zapravo ne shvataju koliko je lakše živeti kada se počne govoriti ono što se misli. Mi u društvu vrlo dobro znamo koje su anomalije društva, koje su teme o kojima politički centri ne žele da se govori ili bar pokušavaju normirati određeni diskurs. I onda, čim se počne govoriti o tim stvarima, takva nekakva društvena laž se počne polako ili brzo raspadati. To neko moje iskustvo iz tih nekih formativnih godina, govorim naravno o devedesetim  Odredilo me je tako da nikad više ne bih želeo živeti u takvom društvu i biti neka vrsta pasivnog posmatrača onog što se događa oko mene. U tom vremenu, nije to nikakav izgovor, nisam imao nikakvu moć, ni poziciju da pokušam artikulisati ono što se događalo u meni, ali sam uspeo da stvorim neku poziciju iz koje sam mogao govoriti o svim tim stvarima, pa sam počeo i govoriti.

I u ovoj predstavi, kao i u subotičkom "Kukavičluku" insistiraš na imenima žrtava, tamo su ih glumci izgovarali, a ovde su imena žrtava pisana na tabli. Zašto su imena žrtava iritirala ljude u "Kukavičluku", a i ovde im nisu dali za pravo, neki Srbi po zanimanju su izašli sa predstave, neki pominjali Obrenovac... Zašto se tuđa žrtva uvek meri sa sopstvenom i zašto je sopstvena uvek značajnija, veća, tragičnija?

Zato što je tako najlakše, evo najrecentniji primer gde se to radi na, po meni do sada neviđen način, je primer predstave o Aleksandri Zec. U Hrvatskoj se toj žrtvi, koju sam ja namerno hteo hiperpersonalizovati, suprotstavlja brojka od 400 naših žrtava. Taj proces autoviktimizacije, koji postoji u svim postjugoslovenskim društvima, u kojem mi jednostavno nismo sposobni za empatiju prema žrtvi koja ne pripada našem nacionalnom korpusu. Meni je, nažalost, predstava o Aleksndri Zec potvrila sve ono što sam i mislio o hrvatskom društvu, da je ono ostalo trajno u devedesetima i sistemu vrednosti koji je tada stvoren. Ne znam na koji se sve način nije pokušala diskvalifikovati ta predstava, ali je stavljana u najrazličitije neprimerene kontekste, da bi se umanjilo njeno značenje i da bi se relativizirao zločin tih pojedinaca koji su je ubili, ali i države koja je jednog od njih unapredila u telohranitelja tadašnjeg ministra odbrane Gojka Šuška. Onda ga je, verovatno jer nije bio dovoljno nagrađen, Franjo Tuđman odlikovao za junačko delo u radu. Tu se samo pokazalo na koji način država nagrađuje takvu vrstu ponašanja. Svi ti ljudi prepoznaju matrice isključenja koje postoje u njima i ako apstrahujemo tu situaciju. npr. ako govorimo o Sloveniji, tamo je napravljeno tzv. meko etničko čišćenje. Ljudi srećom nisu bili ubijani i nisu bili proterani, ali im je napravljen pakao od života.

Gde je uništeno najviše ličnih karata?

Nisam bio na svim izvođenjima predstave, znam npr. da ih je na premijeri jako puno uništeno, u Kranju je npr. bivši sudija Vrhovnog suda, koji je kasnije bio, a dan danas ostao borac za prava izbrisanih, bio prvi koji se tako izbrisao. On je napravio taj gest, dakle, neku vrstu prekršaja i krivičnog dela, koji je potaknuo i druge ljude. Jako puno mladih ljudi, koji su rođeni kasnije i koji nisu direktno odgovorni za izbrisane - nije postojao čak ni njihov pasivitet na tu temu, jer su rođeni kasnije, bilo je spremno uništavanjem lične karte napravitu tu gestu sopstvenog brisanja, a u znak solidarnosti prema izbrisanima.

Ti seizmološki markiraš teme u sredinama u kojima radiš, "Aleksandra Zec" u Hrvatskoj, "Izbrisani" u Sloveniji, "Kukavičluk" u Subotici, "Đinđić" u Beogradu. Koja bi bila top tema za tebe sada u Srbiji?

Mislim da je sada savršeno vreme da se u Srbiji – o tome sam ova dva dana koliko sam ovde baš razgovarao sa nekoliko ljudi – uradi predstava o Aleksandru Vučiću i neverovato mi je da je niko ne radi jer ja mislim da on predstavlja jednu apsolutno novu političku paradigmu. Da me ne razumete pogrešno, ne pozitivnu, i da bi to bila mogućnost da se isprovocira te centre političke moći da pokažu svoja lica, mada zapravo njih nikada do kraja nećemo videti, možda tek masku koja je dobro napravljena da se ne vidi šta je iza toga. U Srbiji bi ta tema mobilisala i centre političke moći, ali i velik deo ljudi u ovoj zemlji koji su zapravo izabrali njega, dali mu mogućnost da radi ovo što radi. Taj autokratski model vladanja ulazi u tu jednu paranoidnu fazu i zaoštrava se ovom cenzurom sajtova i upotrebe nesreće u Obrenovcu. Sve je zapravo sredstvo i obračun, samopromocija, nije bitno da li je to ljudska neseća, je li to negiranje nekakve prošlosti i onog što se radilo u prošlosti  što je imalo vrlo vidljive posledice. To je tema koju bih voleo neko da radi, neko od starije generacije etabliranih ili možda mlađih redatelja. Mislim da bi se to trebalo naraviti u nekoj instituciji jer bi samo u tom slučaju dobilo vidljvost i značaj.

Što se tiče levice, najpre ja to ne bih više ni zvao levicom. Ono što se dogodilo sada sa SDP-om, baš vezano za ostavku ministra Linića i sve ove optužbe koje je izrekao na račun Milanovića dovele su SDP - koji je ako ništa drugo imao imidž poštene stranke, za razliku od HDZ koji je stvorio državu da bi nesmetano pljačkao svoj narod - do toga da izgubi taj svoj imidž i mislim da će jako loše proći na izborima, moguće da ti izbori budu i prevremeni. Zapravo, i ta neka razlika koja je nekada postoja između levice i desnice sada se smanjuje i nestaje... Oni su imali tu poziciju, platformu s koje su mogli kritizirati politiku njihovih prethodnika, a sada sa svim tima aferama i korupcijama, nemaju... A što se tiče Srbije, ovo što je napravio Boris Tadić u najmanju ruku je ozbiljan autogol, nešto neshvatljivo. Ja ne znam, da li je on imao pre nekakav dogovor sa Vučićem, da krene u rasturanje Demokratske stranke, ali Demokratska stranka je zapravo dobila ono što je i trebalo da dobije, što je zaslužila. Ono što mene strahovito plaši u Srbiji je jedna vrsta krajnje degutantnih komparacija Vučića sa Đinđićem, i to dolazi iz krugova spin doktora i jasno je zapravo da celi medijski servis radi na njegovom rejtingu. Mislim da je strahovito da se sve ponovi - a ljudi su kratkog pamćenja - na taj način se može napraviti revizija novije istorije, pa je tako moguće da ljudi koji su pozivali na etničko čišćenje, koji su stvarali klimu u kojoj je Đinđić mogao biti ubijen, koji su bez problema ulazili u različite dilove sa Miloševićem, sada postaju reformatori, nove snage koje će modernizirati Srbiju i odvesti je u EU. To su kao ti koji imaju hrabrost da reše i pitanje Kosova.

Prošle godine si posle Pozorja u "Politici" najavio da ćeš naredne godine, dakle ove, u Novosadskom pozorištu raditi Kafkin "Proces"? Kad počinješ?

Kafkin proces je zbog svih ovih stvari oko mog angažmana u Rijeci i postavljanja za intendanta odložen na neko vreme. Ja neću odustati. Razgovaraćemo, da li ćemo ostati na tom tekstu. Hteo bio tu da radim, osim toga ova institucija koju ću ja voditi u Rijeci isto ima dramu jedne nacionalne manjine i jedinstvena je po tome u Hrvatskoj, i nekako mi se se čini – ne znam još uvek formu – da bi ih bilo zanimljivo spojiti te ansamble koji su svaki od njih stranac u svojoj sredini. To zajedničko iskustvo bi mogla biti zajednička osnova da se tu nešto uradi, a onda videti kako to dalje razvijati. Nisam nikad radio u Novom Sadu, a cela ta priča krenula je baš tu, sa Sterijinog, neka moja međunarodna karijera počela je ovde sa "Turbofolkom", posle su krenuli pozivi za Berlin, Beč, Budimpeštu, pa su onda i neke druge predstave dobile vidljivost. Večeras sam gledao Urbanovu "Koštanu" i u glavi mi se tokom predstave stalno vrteo tekst: "Zašto Urban nije nikad radio u Beogradu, zašto se pozorišni lobiji tamo boje da ga pozovu, ko su oni"?

Možda ti isti koji su kočili projekat "Đinđić"?

Možda. Uopšte ne mogu shvatiti tu sebičnost shvatanja kulture, on bi trebalo da budu brend, jer čovek je radio u Ljubljani, u Mladinskom, a ne može u Beogradu. Ne razumem. Dok sam gledao predstavu, iz scene u scenu sve sam više i više bujao u toj nedoumici... A subotički ansambl razbija, i Sneška, i Suzi, i Grbić... Svi su predivni. Ići ću posle da im kažem sve što im imam reći... Neverovatna je ta Subotica. (Snežana Miletić)