Biće pobeda kad kapiten počne da leti

Piše: Milan Ceković

Zašto? Zato što je lopta non-stop kod kapitena, koji je i trener, i uprava, i sve. On šutira iz svih pozicija, često bez ikakvog rezona, skače i kad treba i kad ne treba, pravi faulove i u odbrani i u napadu, procenat šuta mu je sve gori, deluje borbeno, ali ga iscrpljuje tako intezivna igra, a na saigrače ne sme da se osloni, jer su pogubljeni na terenu.

Ne znaju ni pravila igre, ali vole da galame. U toj galami niko više ne obraća pažnju na suštinu pomenute igre. Kapiten je par puta asistirao, ali su saigrači na ziceru promašili. Dakle, o bilo kakvoj kreativnoj igri sa puno dodavanja iluzorno je govoriti. Igrači u svojim izjavama tvrde da im je jasno da bi loptu trebalo ubaciti u koš, ali ne žele da priznaju da ne znaju kako to da učine. Čak, neki od igrača imaju nekakve papire da su prošli kroz košarkaške kampove i škole, ali je sve više komičnih situacija u trenucima kada neko od njih uhvati loptu.

Tada nastaje panično lelujanje po terenu, lopta u njihovom posedu kao da je vrela i odmah se kao takva dobacuje kapitenu. Neprecizno. Kapiten kada ga niko ne napada deluje kao neko ko ume da tapka loptu, ali čim se neko od protivnika približi nastaje neshvatljiva nervoza i nelogični potezi. U želji da pobedi po svaku cenu, sad već bez daha, ispucava lopte sa polovine terena. Ono, ako uđe - uđe.

U trenucima očaja i frustracije, pokušava da rotira saigrače, da na’vata neko pojačanje od bivših profesionalaca, ali ništa to ne vredi, jer nikome se od tih njuški više ne izgara na terenu za tako slabu ekipu, u tako slabom takmičenju. Veteranima nije više do igre, oni bi da drže predavanja o tome kako bi trebalo da se igra, a kapitenu treba neko ko će da skoči, ukrade loptu i postigne koš kada niko to ne očekuje. Tim se, dakle, sveo na solo tačku i na nekakve najave da pobede tek slede.

Iako je tim izgubio mnoge utakmice koje je kapiten najavio kao sigurne pobede, publika i dalje veruje da tim može da se uigra, da pronađe rešenja u napadu i da angažovano odigra u odbrani. Publika umorna od mnogih poraza, željna pobeda, verno, navija. Očekuje da kapiten skoči sa polovine terena, preleti protivničku odbranu i zakuca. Očekuje da za godinu-dve, kapiten poboljša procenat šuta od koša do koša i da bez utroška prevelike energije postiže poene, i da istog časa formira bedem u odbrani.

Publika to očekuje, a kapiten toliko ubeđuje i publiku i sebe da to može, da više nikoga, od onih opreznih stručnjaka, ne čudi to što kapiten veruje da će se niz velikih pobeda tek dogoditi. Da situacija bude još zanimljivija, kapiten je neke poraze u svojim izjavama predstavio kao utakmice u kojima je igra bila toliko dobra, da nijedna ekipa pre tako maštovito nije igrala. Što je možda i tačno, ukoliko se mašta uzme kao ključni faktor.

Uglavnom, čekaju se pobedničke godine, a koš razlika na početku ove je već -72 poena. Iz utakmice u utakmice minus se uvećava, ali priče o trofejima ne jenjavaju. Kapiten veruje da predvodi šampionski tim, koji igra najbolji basket u istoriji malog igrališta na periferiji velikog sveta. U svakom slučaju, prezentovana igra je već uveliko postala deo istorije.