12. mart

Piše: Milan Ceković

Trebalo bi to sakupiti na jednom mestu, objaviti kao zbirku lupetanja ili publikovati kao neki dokumentarni film. Dokumentarni? Kao tragikomediju, izvinjavam se.

Plejada tipova sa dobrim primanjima, titulama i ostalim privilegijama valjano uživa u lupetanju, koje katkad dostiže granice ogoljene sirovosti. Ako je negde moguće lupetati i biti dobro plaćen, izabran, slavljen, onda je to moguće u Srbiji. Nema dana, a da ne bude obeležen nekim komično-tragičnim nastupom, u čijoj osnovi se krije nedoraslost za funkciju koja se obavlja. Ne zna se koji performans više izaziva grohot i zgražavnje u isto vreme?

Proteže se besmisao od nadgornjavanja u parlamentu, preko nekakvih dela lokalnih pretedenata na presto, sve to začinjava predsednik republike sa, sad već, tradicionalnim besmislicama, za dinamičnost, patetiku i dramatičnost je zadužen premijer, a kada se doda da je opozicija, zapravo, vlada u senci, lepo mi dođe da i sam u’vatim neku ladovinu, jer biti preduzetnik u Srbiji je ravno ludilu.

Znaaaam, oni bi to i hteli, jer najlakše je vladati nad građanima koje ste ubili u pojam. Uspeva im, mnogi su ubijeni u pojam, beznadežni, očajni, preplašeni, umorni, ali i lojalni. Dobro, ima i onih koji misle da im je dobro i da će to trajati večno, kao što ima i onih koji za kafansku dnevnicu i sendvič glume daktilografkinju koja živi u već sjajno reformisanoj državi. Svega ima...

Ko pamti nije mu lako. Zašto? Zato što smo "svom snagom u reformama", a snaga nam je takva da nemamo menadžment za železaru, ne znamo da li imamo dovoljno sudija za sud na Kosovu i Metohiji, fale nam varioci, nemamo stručnjake za sanjanu fabriku čipova... Pa, šta imamo? Imamo potrebu da "ne damo Kosovo" iako ogroma većina mladih bi da pogne glavom bez obzira iz ovoga što nam je ostalo, a naziva se - Srbija. Imamo i štedljive penzionere, devastirajući javni dug, partijska preduzeća, više novih grobova nego kolevki, Večitog Vulina, imamo žutu štampu i pride PAROVE.

Parove? Strašno! Auuuu, kakvi su to ljudi? Pa, takvi su - kakvi su, ali biće da je veći problem što ima isuviše onih koji sve to gledaju. Bora Drljača je mnogima vrhunac duhovitosti, Lepa je odavno kraljica, a neka cica-mica-’tica je fantazija koja je toliko fantazija da je sve postalo rijaliti. Neko će reći, ono otrcano "i ti gledaš, čim znaš da to postoji". Hm, bilo bi dobro da moje saznanje o tome zavisi od šaltanja kanala, ali srednje strane novina, prepričavanja, analize i svašta nešto još su dodatna artiljerija spram koje se predajem i priznajem da znam za PAROVE. U celoj toj priči postoji bar jedna olakšavajuća okolnost, učesnici tog bezumlja mogu po dijagnozu otići u paru, taj proces trajne izolacije brže će trajati. Samo, kamere treba isključiti.

U međuvremenu se održao Srpski Davos - izuzetno značajan skup. Koliko je značajan najbolje govore svi Srpki Davosi koji su održani pre toga. Posle svakog je bilo sve gore. Toliko o uticajnosti tolikog razmišljanja na svežem vazduhu. Hm, da...

Znam, danas je 12. mart, pre 12 godina je u Srbiji ubijen predsednik vlade, filozof Zoran Đinđić. Oni koji su Srbiju spasavali od Zorana lepo su je spasili, a oni koji su težili da ga naslede, lepo su ga nasledili. Srbija je danas primer organizovanog društva i prostora u kojem vlada smisao.