Novosađani - građani prvog reda

Piše: Milan Ceković

U Srbiji, koja najpre treba da se elementarno uredi kao država, pričati o nekakvom napretku i nikad ostvarenim rezultatima je daleko od normalnosti. Sve što se danas događa u ovoj nikada dovršenoj državi je paničan pokušaj da se odgovori na čitav niz neodrživosti. Jedna od ključnih neodrživosti je i to da ova "država" nema kapaciteta da zadrži svoju mladost. Mnoge su lađe potonule i spas je na kruzerima.

U Srbiji je danas permanentna borba za bazu, nalik onoj igri iz "Muzičkog tobogana", kada ima više igrača nego stolica, pa ko se ne snađe i brzo ne odreaguje ispada iz igre. Uz napomenu da je stvarnost baš surova igra, u kojoj i muzika zastrašuje. Otkad znam za sebe, ako je negde čovek čoveku vuk onda je to u Srbiji. Da sve bude u tom fazonu, i premijer ima vučije prezime. I onaj čovek koji sebe naziva novinarom takođe, a i Vulin vuče na tu sortu, Vuka Draškovića da ne spominjem, on je uvek tu negde.

No, i u takvoj Srbiji nije svima isto. Recimo, mnogi ljudi koje sam upoznao u Novom Sadu, neretko konstatuju da u pomenutom gradu nema ničega, da je sporo, dosadno, da otpadaju, itd. Ne ulazim u njihove kriterijume i potrebe, ali bi trebalo znati da je Novi Sad verovatno nešto najbolje što Srbija ima od gradova. To se najbolje oseti kada živite u Novom Sadu, pa iz njega odete u neka druga mesta u Srbiji, gde je društveni život potpuno utihnuo. Dan se skratio, već oko 16 časova je počinak. Spava život i ne izlazi mu se na ulice.

Svakih 100 dinara zahteva ozbiljnu studiju o opravdanosti njihove potrošnje. Internet kompenzuje stvarnost i sve je nekako pusto. Cokće se, kuka se, iščekuje se, nada ošamućena lebdi i u dobroj meri se veruje u pomenutog premijera kao nekoga ko zna šta radi i nekoga ko će da nas izvadi iz bule. Neki moji poznanici sad već rutinski ćaskaju sa službenikom banke i ne uzrujavaju se na pretnje utuženjem. Rate kredita su se nagomilale, a živaca više nema, pa se uglavnom slažu sa mnom kada im kažem da se život na slobodi ionako više ne isplati. Nekima je isključen i telefon i oni su najsrećniji, niko više ne može da ih nađe.

Neću komentarisati bisere iz prethodnih dana, a bilo ih je. Uzalud tajnih, dubokih reči. Čemu suština? Sve naokolo zveči od beskrajnih praznina! Sačekajmo da zagospodari tišina. Tad nastupa istina.

U svakom slučaju, muka je stisla na sve strane. Uz napomenu da uvek ima onih kojima je dobro i koji ne razumeju ove redove. No, i u toj stisci je različito, verujte mi. Bolje je kad vam je loše u Novom Sadu, nego u nekom drugom gradu. Novi Sad ume da pruži neke utehe koje ne možete pronaći na drugim mestima. Mislim na gradove u Srbiji, naravno... Ima Novi Sad još tog šmeka po kojem je veoma važno da vodiš računa o pristojnosti. Dobro, nije taj šmek u punoj formi, ali i dalje nastupa i nezgodan je igrač. Kao Federer...

Onima koji, recimo, u Novom Sadu, ne rentiraju gajbu, imaju neku platu koja im garantuje koliko-toliko normalan život, trebalo bi da znaju da su, ne računajući tajkune i hijene, građani prvog reda. Oni su na konju. Ipak, neka se paze vukova! Vukovi su čopor sorte, kad se ustreme može biti velike štete za svakog domaćina.