Bio jednom jedan duh Pobune

Piše: Milan Ceković

Već 6. oktobra 2000-e, Duh Pobune se uvredio, a tokom vremena iz sećanja izvetrio.

Napustio je lampu i pomešao se sa maglom. Izduvan iz pištaljki i polupan u pobrkanim lončićima, šerpicama i poklopčićima odlepršpao je ko zna gde. Kao običan dim, izdigao se iznad lonca prepunog neukusa i nestao daleko od te kuhinje.

Možda lebdi negde po Evropi, Americi, Kanadi, Australiji, a ostatke sebe ovde je kamuflirao u prihvatljivo mrmljanje u bradu. Duh Pobune kao da se pobunio protiv samoga sebe i sluđen, negde daleko, pojma nema protiv čega se nekada davno bunio.

Duh Pobune kao da sam sebe smatra budalom, a ono što je ostalo od njega doživljava kao neslanu šalu sudbine. Šetao je uzalud, pevao je još uzaludnije, o kako se tek uzaludno nadao. Posle svega, dočekao je da ga nema i da ga takvog nestalog prisvoje oni koji su od njega zazirali.

Duh Pobune je sada parola onih koji ga nisu razumeli, ali su umeli da sačekaju da sam Duh izgubi sluh za samoga sebe. Duh Pobune je istorijska činjenica arčena kroz mandate i obećanja. Činjenica koja danas živi kao sećanje i neverica.

Duh Pobune je jednom, kratko, boravio u ovim krajevima, ubrzo shvativši da mu ovde nije mesto. Voleli su ga pogrešni, iz pogrešnog razloga. Voleli su ga bez razumevanja i nege. Iz lampe je izašao iz pogrešnog razloga i zauvek otišao.

Ako se ikada vrati sumnjam da će ovde zateći ljude.