Piše: Milan Ceković
Prošao je taj Peti oktobar, dan kada su se neki rodili, neki preporodili, neki odrodili, a neki uzalud gutali suzavac. Ok, ta priča o tekovinama u vidu otvaranja prema svetu, slobodnih izbora i mirne primopredaje vlasti dođe kao utešna nagrada, ali nije valjda sva ona frka bila samo da Kurta ne bi tukao Murtu zbog par godina mandata i obrnuto? Zar je suština uspeha u tome da ne padaju bombe i da nemamo sankcije ili je uspeh izgradnja vrednosnog sistema u jednom društvu?
Decenija i po, malo li je za jedan život? "Petnaest godina u vetar poslatih", što reče ovdašnji pesnik.
Kakvo nam je obrazovanje? Zdravstvo? Pravosuđe? Koliko imamo siromašnih? Nezaposlenih? I ovi što rade, šta rade? Kakva nam je politička elita? Da li je Srbija posle 15 godina zaista interesantno područje za investitore? Kakva su nam mesta koja se ne zovu Beograd i Novi Sad? Realno, da li se Petog oktobra jurišalo zarad ovog?
Ima onih koji bi da jurišaju opet. Samo jedno bi morali da shvate, tada se branila volja građana, a danas je volja istih takva da je i opozicija malo aterirala, ne bori se više za vlast, nego za cenzus.
Bio on vama antipatičan ili ne, nije Vučić vedrio i oblačio Srbijom od 2000-e do 2012-e. Na kraju krajeva, ovakav Vučić bi možda bio demonstrant-udarnik na dan: 05.10.2000-e. Potpisnik ovih redova je jedan od onih koji je pištao, šetao, lupao u lonce i šerpe. Od tada su se mnogi lončići, šerpe i poklopčići pobrkali, i danas ne znam da li da se svojim prisustvom ispred skupštine hvalim ili da zbog istog žalim.
Sve se promenilo osim jednog: Srbija je i dalje u otužnom stanju. Ne, neću da se žalim. Ne znam zbog čega su neki od vas tamo bili, ali ja nisam bio da bih klicao Koštunici, Dušanu Mihajloviću, Žarku Koraću, Čedi, Dinkići, Đinđiću, već zarad želje da Srbija u narednih 15 godina postane država takvih vrednosti, da možemo mirne duše i ponosno konstatovati da je to sve imalo smisla i da smo se izborili za uređeno društvo.
Prošlo je tih 15 godina. Jesmo li se izborili i da li je sve to imalo smisla?
.jpg "Dan koji još uvek traje")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 4
Do 12. marta 2003 imli smo nadu da Srbija ide pravim putem.
Kada su ubili Zorana Srbija je stala i danas tapka u mestu ponižena, siromašna i bez nade.
Sale NS
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar