Zvanje vs znanje

Piše: Milan Ceković

Veliki sam fan konferencija za štampu premijera Srbije. Pregršt mudrih misli, citata velikih ličnosti, progresivne filozofije...

I ja sam neretko u tom fazonu. Uhvatim sebe da klimam glavom. Prosto, poželim da je sve baš tako. Radujem se što je minus državne kase manji od predviđenog i prihvatam to kao veliki uspeh. Jeste uspeh u minusu, ali svi smo manje-više u minusu. Što bi se uspeh razlikovao od nas? Kakvi građani takav uspeh. I političari su građani, da ne bude zabune.

Međutim, ova poslednja konferencija me je obeshrabrila. Sve mi je delovalo kao kada se u obdaništu Perica naljutio na Stevicu, jer je pomislio da ga vaspitačica više voli i da mu je krišom dala veći komad čokolade. Sve je delovalo nekako raspadnuto. A, lepo ona gospođa ili gospođica treba da izađe pre početka i kaže: "Dame i gospodo, novinarke i novinari, obratiće vam se premijer Srbije, a nakon toga možete postaviti pitanja premijeru i potpredsednicima Vlade Republike Srbije, tako što je predviđeno da najpre postavite pitanja premijeru, a zatim njegovim saradnicima".

Mislim da bi to ukazivalo na neki red i profesionalnost. Raspadnuto je ono šetkanje od vrste do mikrofona uz stalno gunđanje premijera. A nije ni lepo kad ministar Dačić krivi usnu i sa puno nelagodnosti pokušava da bude šarmantan. Još poraznije je snishodljivo smejuljenje ostalih članova Vlade na čelu sa prvim osmehom posade - Rasimom Ljajićem. Eto, neka ovaj tekst bude mali doprinos elementarnim PR stvarima.

No, prava inspiracija za ovaj tekst je gospodin ministar Verbić. Reče čovek da nema opravdanja za one koji upisuju fakultete iz onih oblasti iz kojih 10.000 svršenih studenata čeka na birou. Objasnio je i da diplome nisu više adut vredan pažnje, da je neophodno ići na kurseve i jesti banane, jer kad Erik pojede bananu dešava se neverovatna...

Ok, zvanje i znanje nisu iste kategorije. Očigledno je da je Srbija poligon na kojem se lako stiže do zvanja, a znanje je, sa druge strane obale, kategorija do koje po pravilu nije lako doći. Otuda degradacija diploma. Lože se mnogi na zvanje, umesto da cene znanje. Međutim, nisu krivi ljudi koji studiraju, nego država koja je akreditovala 16 univerziteta i sve to "genijalno" i strategijski povezala sa potrebama privrede koje nema i sada se proizvodi višak ljudi umesto viška vrednosti. Nije, naravno Verbić kriv za to, jer je u pitanju višedecenijski proces, ali bi, ako ništa drugo, ministar morao da sagledava stvari malo šire.

Možda bi bilo pametnije za ovo društvo da mnogi naši univerziteti postanu ustanove funkcionalnih i akreditovanih kurseva. Mnogo bolje je imati akreditovan sertifikat iza kojeg stoje nesporna znanja, veštine i sposobnosti, nego diplomu akreditovanog fakulteta iza koje ne stoji znanje. Recimo, takve ustanove bi mogle mene da angažuju sa manje administrativnih prepreka, što bi bilo učinkovitije za proces prenošenja nekih korisnih stvari, nego angažovanje prevaziđenih profesora, koji predaju tako što čitaju PowerPoint.

Naravno, sve je kod nas groteska, jer jurimo statistiku, a da vrednosni sistem nije uspostavljen. Juri se što već procenat visokoškolovanih, a univerziteti su u promotivnom fazonu turističkih ponuda: studijski program sa pogledom na more - more gluposti! I tu smo gde smo... Ubeđen sam da je bolje 5 % pravih, nego 25% lažnjaka. Bolje istinski zanatlija, nego lažni pravnik. Zar ne?

Dakle, situacija u avliji nije dobra, a bolje nije ni u komšiluku. Očigledno je bildovana glupost došla po svoje. Mada, realno, istorija čovečanstva jesto upravo cikličnost haosa i stvaranja boljeg sveta. E sad, subjektivan osećaje mi ukazuje da smo mi non-stop u haosu, ali šta je za istoriju 20, 30 ili 40 godina?

....ga, takva tura!