Pitanja svih pitanja

Piše: Milan Ceković

Živimo u stvarnosti sazdanoj od Begrada na vodi za 30 godina, najavljenog blagoslova MMF-a za 300-400 dindži "povećanja" penzija, prihvatnog smeštaja za ugrožene, stalnih poligrafskih trilera i jednokratne pomoći prosvetarima od 6.000 dindži. U takvoj dimenziji najreprezentativnije i najisplativije je biti rijalti zvezda, sve ostalo zvuči nadrealno.

Izgleda da je najnormalnije poludeti.

U svakom slučaju kako stvari stoje, premijer je u pravu. Na ovim prostorima ćemo živeti još stotinak godina. Da, da, ko je pažljivo slušao kada je gostovao na regionalnoj televiziji sa kolegom iz BIH, mogao je čuti nešto što jeste tendencija. On je to rekao, možda nesvesno, želeći da ukaže na značaj regionalne saradnje, a meni se čini da se u tim krugovima uveliko zna sudbina naroda na ovim prostorima. Sudbina je takva da se o njoj javno ne sme govoriti. Nastala bi panika kao na palubi broda koji će zasigurno ubrzo potonuti.

Naime, ako su tačni podaci da u Srbiji svake godine 30.000 ljudi više umre nego što se rodi i da isto toliko odlazi trbuhom za kruhom, onda ta tendecija govori da će za 10 godina ovde biti 600.000 ljudi manje, a za 100 godina 6 miliona manje. Odnosno, ko zna ko će u tom periodu naseliti ove krajeve.

Ne bih da mračim, ali ekskurzije po opustošenim krajevima Srbije ne bi bila loša priča za buđenje svesti o nama samima, pre nego što se većina nas koji nismo otišli preko, nagura u dva-tri grada, u očajnoj poteri za suvom egzistencijom. Danas dobiti posao (sa vezom ili bez, mada ovo drugo je SF scenario) u malim mestima je pravi socijalni žig. Nadvija se nad vama senka sramote što ste počeli da radite u gomili nezaposlenih. Nešto kao kada vas gledaju gladne oči kad jedete. Ozbiljna je to socijalna patologija, kao i ta potreba da budete član stranke ne iz ubeđenja, nego radi uhlebljenja. Nije ni tim strankama lako sa takvim članovima. Politika ipak zahteva neka znanja, sposobnosti,veštine.

Očigledno je da je u Srbiji mnogo velikih priča onih kojima je lagodno, ali svuda sve više zaudara beda i egzistencijalni strah. I priča o neophodnim reformama treba da evoluira u nacionalnu mobilizaciju protiv siromaštva, jer ovako bedna država, ne da ne može da odbrani svoju teritoriju, nego ne može više ni svoje stanovništvo da zadrži. Na kraju krajeva, i da ste najdobronamerniji vladar, vladati nad bedom je besmisleno, a i opasno. Neodrživo je! A upravo su ovo pitanja svih pitanja, sve ostalo je pregršt galame u nezdrživom procesu nestajanja.