Ima problema kad nema sistema

Piše: Milan Ceković

Neću pisati o državnom udaru, jer sve mi nekako unaokolo odavno izgleda udareno žešće, a ne mogu se zamajavati glupostima.

Ipak, teško je nešto smisleno reći o sistemu vrednosti, ako živimo u državi u kojoj premijer planira da bude supervizor renoviranja mokrih čvorova po bolnicama i školama, i to sve smatra važnim činom, jer po svemu sudeći sumnja da se bez njegove kontrole to ne bi privelo kraju. Naravno, Srbija je, ovakva kakva je, ogledalo svih nas i stanje u našim školama i bolnicama je mera naše (ne)odgovornosti.

Očigledno je da živimo u državi koja je posledica nemara, javašluka, bahatosti i sve većeg odsustva potrebe da određeni standardi higijene budu zadovoljeni. I sada su, eto, pločice, pisoari, wc šolje, cevi, slavine, postali elementi visoke politike. Kako smo do toga došli? Kakav nam je to reformatorski potencijal ako će premijer i time da se bavi? Zar ne bi trebalo da svaki načelnik, direktor ili upravnik bude upoznat sa nekim standardima i da u trajanju mandata mora da učini obavezne radnje u cilju održavanja ili renoviranja prostorija svoje organizacije, ako za to postoje civilizacijske potrebe?

Ne, ne, nemojte sada o parama. Ovde je o ljudima reč. Para može da manjka godinu, dve, tri, ali trideset, četrdeset godina, e to je već stvar ljudi. Gledam fasade u mestu u kojem živim, koje je lokomotiva razvoja i kao takvo je često u TV Dnevniku. Pored nekih zgrada bez šlema krajnje je rizično prolaziti. Krovovi, oluci i fasade su stariji od mene, obraćam im se sa "VI", ali šlem ne skidam, za svaki slučaj.

Dakle, ko je na čelu svih tih zapuštenih objekata? Koliko godina je nešto zapušteno? Da li smo u svom ovom višedecenijskom sivilu koje zaslepljuje, zaista postali slepi. Da li smo sve lončiće pobrkali? Da li je moguće da se ne možemo ugledati na neka rešenja onih društava koje brinu o tome gde ljudi žive, gde se školuju i leče? Da li sve to treba da zavisi od volje i energije premijera ili se normalna država ogleda i u tome da ja kao direktor neke škole napravim neki plan, cilj, ostavim iza sebe neki rezultat? Da li je moguće da smo došli do toga da ja nisam direktor? Na kraju sam morao da se našalim, mada to i nije prava šala, već vrcavo konstatovanje zbilje.

Podržavam plan da se srede sve škole i bolnice, ali ovoj vlasti i svakoj sledećoj predlažem da takve akcije budu elementarna stvar na lokalnom nivou, ako već pričamo o pristojnom društvu, iako smo mi daleko još od toga. Kao što neko reče, vreme je da se priberemo, iako nam to teško ide.

Predsedniče vlade, nemojte obilaziti mokre čvorove, već poradite na sistemu u kojem se podrazumeva da to jednom za svagda bude uređeno i održavano. Uštedećete vreme, energiju i konačno ćemo doći do toga da normalne stvari ne zavise od volje pojedinca. Sistem podrazumeva odgovornost po horizontali i vertikali.