Ekipa Državnog posla po poslednji put će u nedelju 4. juna u SNP izvesti predstavu "Državni posao - Uživo sa televizijom", a u intervju za 021.rs popularni trio govori o jugonostalgiji, naciji kao zanimanju, podelama u Vojvodini, ali i o budućim planovima.
Dimitrije Banjac, Nikola Škorić i Dejan Ćirjaković trenutno su najpoznatiji arhivatori u Srbiji, ali pod imenima Đorđa Čvarkova, Dragana (Jove) Torbice i Boškića.
Kroz pet godina na Državnom poslu trojac je sa televizije prešao i u pozorište stvarajući priču o trojici državnih službenika. Njihova serija, predstava, pa i projekat "Pravi fudbal", jeste logičan odgovor na situaciju u društvu onih koji su odrastali na Alanu Fordu, stripovima, Top listi nadrealista... Kroz 900 epizoda popularne serije moguće je prepoznati različite uticaje, ali i mnogobrojne reference na popularnu kulturu, koji su ih, kako kažu, uz reforme Milke Planinc, oblikovale.
Kao arhivatori, svog posla se čvrsto drže, jer ga i nemaju puno. Ipak, Banjac, Škorić i Ćirjaković su suprotnost Čvarkovu, Torbici i Boškiću, pa osim što privode sezonu Državnog posla kraju, već planiraju novu predstavu, ali i scenario za jubilarnu 1.000. epizodu.
Nakon desetak izvođenja predstave u Novom Sadu, odlučili su da završe jedno poglavlje. Međutim, preko leta radiće na tekstu za novu predstavu.
"To će i dalje biti isključivo Državni posao, nas trojica, a radnja nove predstave će se možda odvijati na odmotovanju nekog od poznatih slučajeva", kaže Ćirjaković za 021.rs.
021: U seriji se mogu prepoznati neki aktuelni društveno-politički događaji koji se dešavaju u Novom Sadu, i uopšte u Srbiji. Aktuelizujete li i predstavu u tom smislu, ubacivajući skeč koji aludira na neki aktuelni događaj, a koji publici može biti zanimljiv?
Banjac: S vremena na vreme ubacujemo. Postoje mesta u predstavi gde nešto što je aktuelno u tom momentu može baš da legne i to onda iskoristimo. Predstava nikad nije nista, ni zbog nas, jer mi nismo glumci. To je uvek nešto naše. Desilo nam se jednom da traže titl na rumunskom i onda je to bio pakao, jer se to nije moglo uraditi, a ljudi bi teško razumeli. Ti tekstovi po kojima je predstava nastala su prilično drugačiji u odnosu na ono što se izvodi.
021: Nedavno ste igrali predstavu i u Londonu. Koliko ljudi koji žive negde gde je uređenije nego ovde, mogu da prepoznaju boškiće, čvarkove i torbice?
Škorić: Teško je, jednostavno ta jezička barijera... Šalim se, prepoznaju ih, jer to su ljudi koji su odavde otišli upravo zbog tih čvarkova, boškića ili torbica.
Ćirjaković: Kada smo putovali sreo sam jako puno ljudi za koje sam mislio da su tu, da nisu nigde otišli, nego ih ja jednostavno nisam video nego vreme.
Banjac: Bilo je jako puno mladih osoba koji su otišli u skorije vreme. Zanimljivo, bilo je puno ljudi Vojvodine, ja sam se iznenadio kada je u Beču bilo 17 ljudi samo iz Čuruga. Oni su ti koji nas tamo u stvari najviše i gledaju.
021: Ti mladi su oni koji su rođeni uglavnom u nekoj drugoj, manjoj, Jugoslaviji. Kada posmatramo Čvarkova i Torbicu onda i slušamo o tome kako je nekad sve bilo bolje, kako se tada znalo se šta i kako. Oni su jugonostalgičari. Kakav je vaš odnos prema prema jugonostalgizmu, koji je danas u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, neretko prokazan kao izdajnički?
Banjac: Nema tu jugonostalgije, ali je najrealnije da je to bila najbolja država za narode na ovim prostorima. Prosto imali ste veće tržište, više šansi. Zašto narodi ovde nisu želeli da žive zajedno, nego su se većinski opredelili za klanje, to je već neko drugo pitanje.
Škorić: Od toga se ne može pobeći. Ipak, mi smo kada se raspadala Jugoslavija bili mladi i onda se možemo sećati samo detinjstva, u tom smislu da - jugonostalgija. Ali, to su priče starijih generacija, Čvarkova ili Torbice, a nas je zapravo sačekalo najgore vreme kada smo stasali. Opet, kod tih generacija sigurno postoji romantizovanje prošlosti, ali to je sasvim razumljivo.
Ćirjaković: Ja nisam stigao da postanem jugonostalgičar, jer tek sada upoznajem tu državu, Zagreb, Sarajevo, Skoplje... Dobro kod tog vremena je što je dosta toga neproverljivo, pa onda svako ima svoju priču o Jugoslaviji.
021: Mislite li da je ta činjenica "da svako priča svoju priču" o bilo čemu razlog zašto je ovde sve tako podložno stvaranju mitova?
Ćirjaković: Postoji mitomanija kod nas, ali ne mislim da je to samo nešto "naše". To je ljudska osobina, svugde neki matorac priča da je pre 50 godina bilo bolje, pa se od toga prave priče.
Banjac: Mi imamo o svemu neki mit, dosta je toga bazirano na mitu, pa i naša predstava. Ona počinje pričom o jednom mitu koji se potom pumpa i pumpa da bi se na kraju, u zadnjoj rečenici, shvatila da baš i nije tako kako se prenosi. Kao narod skloni smo mitomaniji.
021: Izgleda kao da volimo uljuljkanost u neke priče, ideale o nama samima i da se to ne dira. To je odlika i junaka iz Državnog posla, kojima najviše odgovara status quo kojim se ništa ne menja, gde su oni sigurno. Kako Dejan, Dimitrije i Nikola stoji sa tim statusom?
Ćirjaković: Kome još odgovara status quo? Naravno da bi mnogo toga trebalo da se menja. U našoj priči cela poenta je ta da Boškić misli da može nešto da promeni, ali se brzo uveri da i nema neku iskrenu želju za tim, a ni kapaciteta. Zapravo, shvati da Čvarkovu i Torbici i nije loše, pa i sam pristaje na to.
021: Na tragu mitova su i priče o dođošima, Vojvođanima, Srbijancima. Ljuba Tadić je rekao kako su Srbin, Muslim, Hrvat u stvari zanimanja. Mislite li da su te podele u Vojvodini, koja je isto tako multikulturalna, izraženije.
Škorić: Nama je bila ideja da su Čvakov i Torbica, kao pripadnici domicilnog stanovništva i "kolonizatora", u stvari vrlo slični i isti. Oni imaju iste želje, ali različiti dijalekat. Oko bitnih stvari za njihov mikrokosmos oni se izrazito dobro slažu i tu nema neke velike razlike. To je taj naš narod koji je jednostavno isti. Ali naravno, postoje oni kojima je to zanimanje, kao zavičajne grupe koje se bave politikom, to je postalo popularno.
Banjac: U Vojvodini ima mnogo više podela, ali one nisu toliko duboke.
021: Osim Državnog posla, pokrenuli ste krajem 2015. i projekat "Pravi fudbal" gde komentarišete i pratite niže fudbalske lige u Vojvodini. Šta je esencija, o kojoj često govorite, tog niželigaškog fudbala?
Banjac: Ima tu svega i svačega, ali ima i pravog fudbal kada se raspištolje. Znaš, najveće umeće je napraviti nešto od onoga što imaš. To je uradio Oto Rehagel 2004. kada je sa 11 levih grčkih nogu uzeo Evropsko prvenstvo. Imaš taktiku, svi te pljuju i kažu da je fudbal bio loš, ali pobeđuješ. Postoji ona priča kako je Ljupko Petrović pripremao Zvezdu pred finalni meč u Bariju. Govorio je igračima šta da rad kad Olimpik ima loptu, koga da seku, koga da pokrivaju. A kad su ga pitali šta da urade kad je lopta u našim nogama, on je rekao: "Ma šta će nama lopta, daj im njima, nek' se oni bakću s njom". Treba da se držimo onoga što imamo i da od toga napravimo nešto.
Škorić: Da, ima tu svega, ali to su utakmice gde novac nije motiv, što je jako važno, a ne može se reći da je tako u najvišim rangovima. Postoji čist rivalitet između dva mesta, sela i onda to bude super. Nije Liga šampiona, ali kada vidiš tu borbu i žar, onda ti se zaista to gleda i uživiš se. Osetiš to.
Poslednje izvođenje predstave "Državni posao - Uživo sa televizijom" biće izvedeno 4. juna u Srpskom narodnom pozorištu, na sceni "Jovan Đorđević" sa početkom u 20 časova. Više o rezervacijama OVDE.
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Nekoliko dana nakon predsedničkih izbora u SAD, sa druge strane Atlantika stižu neočekivani glasovi da kandidat Republikanske stranke Donald Tramp - nije pobednik.
Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.
Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.
"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."
"U moje vreme škola nije imala obezbeđenje. Nije bilo incidenata, tek po neka tuča", rekao je jedan tata oštro se suprotstavljajući ovom konceptu koji nas, izgleda, svakog septembra duboko uznemiri.
Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.
Srbija se ovih dana našla u centru političke pažnje cele Evrope, a i drugi obližnji regioni su pažljivo pratili posetu francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu.
Naš sugrađanin Jan Klinko, dobronamerni 70-godišnji nuklearni inženjer koji je ceo radni vek proveo u "Elektrovojvodini", ovih dana je zabrinut i zamišljen.
.jpg "Uhapšen sin koji je ubio majku na Telepu")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar