U pesmi "Pionirska" Dubioze kolektiv paradoksalno se polaže funkcionerska zakletva u kojoj se svečano obećava krađa, nepotizam i korupcija, a u intervjuu za 021.rs Branko Jakubović i Vedran Mujagić iz ovog sastava pričaju o tome koja je krajnja destinacija generacija na Balkanu, besmislenosti konzumerizma uz platu od 300 evra, banalnosti zla, ali i kada će napisati laganu opuštajuću pesmu.
Foto: 021.rs
Pesme sa novog albuma Dubioze kolektiv "Pjesmice za djecu i odrasle" novosadska publika moći će da čuje 9. decembra na Koncertu godine. Sa albuma su se već izdvojile "Himna generacije", "Pionirska" sa sastavom Helem nejse, "Rijaliti", ali i "Treba mi zraka" sa Dinom Dvornikom. Kao i u poslednjih 15 godina svog postojanja, Dubioza se bavi društvenim temama. Poručuju da demokratija miriše na suzavac, da se "istina sakrila u frižider", dok u "televizoru ratni profiter laže šta mu padne na um" i savetuje vam da ne budete "pakšu".
Na pitanje zbog čega pišu, da li je u pitanju održavanje mentalnog zdravlja, bežanje od stvarnosti ili suočavanje sa njom, Brano Jakubović kaže da je to stvar "potrebe da se rešiš nekog tovara".
Brano: Čovek, na neki način, mora da razreši stvari sam sa sobom. Ja mislim da svako ko piše bilo šta ili se bavi bilo kakvim umetničkim porivom, u srži to radi zbog sebe. A s druge strane, ljudi koji čitaju ili slušaju, takođe to rade zbog sebe, da bi napravili neku razmenu tovara takoreći. Da istovare nešto svoje slušajući nešto tvoje. Iz potrebe se rađa komunikacija. Verujem da svi ovo radimo iz neke potrebe, a ne zato što bi trebalo ili moralo.
Vedran: Ti imaš potrebu da iskomuniciraš neki problem koji imaš sa društvom i pravo je lako, pogotovo kad si klinac, da kažeš kako su svi krivi i kako si ugnjetavan. Kako stariš, sve više prstom upireš u sebe i shvataš da bi trebalo od sebe samog da pođeš. Zbog toga su na ovom albumu pesme možda i najličnije. Ako se nekome smejemo i rugamo, onda smo to mi sami.
021:Neke pesme od pre 30 godina koje se bave društvenim problemima su i dalje aktuelne, kao da su juče snimljene. Isto tako i vaše pesme od pre 10 godina deluju kao da su sa poslednjeg albuma. Koliko vam je frustrirajuće to da pevate uvek o istim problemima koji se ne pomeraju sa mrtve tačke?
Vedran: Naravno da je to frustrirajuće, ali je to više problem društva nego muzičara. Društvo je to koje stagnira u mulju i ne vidi način kako da iz toga izađe.
Brano: Videli smo se sa Raduletom iz Atheist repa i baš je pričao kako su snimili neku pesmu koja je napisana devedesetih. Kaže da su je snimili danas i da sasvim dobro funkcioniše. Ja sam mu rekao da je to stvarno super, imaš pesme koje ne stare, što bi rekle komšije, imaš zimzelene pesme. Ali on mi odgovara da nema ništa gore od toga, jer je napisao nešto pre toliko godina i sve dobro funkcioniše, kao da kalendare u međuvremenu nismo menjali. Postavlja se pitanje ako nećemo to, šta ćemo onda? Ajmo sad da izmišljamo vesele teme, dodatno da se zaglupljujemo i ignorišemo mulj koji se polako penje prema glavi. To ti je onaj vic o septičkoj jami. Stoje dva tipa i jedan ima isturenu gornju vilicu napred, a drugom je donja isturena. I kako se ta masa u septičkoj jami penje, ovaj što ima isturenu gornju vilicu već guta i govori: "Je*ote, ulaze mi govna", a ovaj drugi mu odgovora: "Šuti, ne talasaj". Tako da, šta sad? Jel' bi trebalo da budemo svi tipovi sa isturenim donjim vilicama? Jeste frustrirajuće kako da 125. put napišeš pesmu o istom problemu, ali sa druge strane to je i izazov. Imaš dve opcije, ili da ignorišeš problem ili da se okreneš autodestrukciji. Meni se nijedna od te dve opcije ne sviđa.
021:"Pionirska" govori o jednom putu od zakletve bratstvu i drugarstvu do zakletve krađi. Na nju se naslanja i "Himna generacije" koja peva o ljudima koji se stalno sekiraju. Koja je to generacija kojoj pevate?
Brano: Ta pesma može biti himna svim generacijama. Svima od sedam do 77 je krajnja destinacija šupak civilizacije. Pionirska pesma je nastala tako što su me pozvali na dodelu diploma deci iz raznih zemalja sveta, a koja se otprilike obrazuju da jednog dana dođu na visoke funkcije, odnosno da naslede roditelje. Nisam ja neki govornik, ali u toj nevolji setim se pionirske zakletve i napravim njenu današnju verziju. Kao pionir imao si obavezu da ispoštuješ neke ljudske principe. Na kraju sam završavio obraćajući se toj omladini da pogotovo oni, koji će jednog dana biti političari, ambasadori i slično, da pogotovo oni još nekoliko puta pročitaju tu zakletvu i zakunu se. U toj pesmi tretiramo svoju generaciju koja je bila pionirska, generaciju koja je rođena početkom devedesetih, a to su kolege iz novog benda Helem nejse koji su vrlo zanimljivi. Na kraju smo snimili dečji hor sa decom koja imaju nekih sedam godina. Taj generacijski jaz i priča o tome je zapravo negde i poenta same pesme.
021:Kada smo kod "Himne generacije" spot za tu pesmu je zanimljiv, jer vidimo rulju koja ustaje, deluje kao da se buni, policijski kordon se sprema za obračun, a onda na kraju ljudi završavaju u šoping molu gde je rasprodaja. Jesmo li to mi danas? Osobe koje su spremne da se bore za širenje svoje zone komfora, ali ne i zone slobode?
Vedran: Uvek je lako upirati u druge i govoriti komformisti, oportunisti i slično. U suštini, društvo se pomera u tu stranu i bitno je da ti kao pojedinac shvatiš koliko je besmisleno u državi u kojoj je prosečna plata 300 evra, čekaš novi ajfon ispred Epl stora. To su neke stvari koje ti guraju u mozak preko medija, advertajzinga, a ti bi trebalo u sve to da poveruješ. Sve što pesma i spot pričaju jeste da je bespotrebno da se sekiraš zbog bizarnih stvari i da ne pratiš stado koje vođa vodi.
Brano: S jedne strane postoji taj kolektivitet u koji smo se tako srčano uklopili u pokušaju da sakrijemo naše lične mane. Lakše se snađemo kad nas ima 100.000 pa možemo da linčujemo nekoga ili reći nekome ružne stvari za koje smatraš da zvuče hrabro, a što nikad ne bi jedan na jedan nekome rekli. Zanimljivo je koliko je sve to banalno. Sretneš nekog najgoreg ratnog zločinca i pričaš sa njim, to ti komšija, fin čovek, razmenite pozdrave. Ali kada se sretnete u nekim masama, to je već drugačija stvar. Postavlja se pitanje i solidarnosti među ljudima. Dok god se štrajkovi i pobune dešavaju u okviru interesnih skupina, bili to penzioneri, zdravstveni radnici, rudari, i dok god traže pojedinačno poboljšanje, stvari se neće rešiti. Malo smo zaboravili nešto što je opšte dobro. Kupim smeće samo u svom dvorištu, a sve ono iza me ne zanima. Dok se tako ponašamo onda i zaslužujemo kravate koje nam pišu kako ćemo i šta ćemo.
021:Nedavno smo imali vest kako je Srbija postala zemlja menadžera, dakle upravo tih "kravata", a kako nedostaje radnika. Nakon pionirske i funkcionerske, je li sledeća na redu menadžerska?
Brano: To je najviše pitanje komfora koji nam omogućava tehnologija. Ne postoji radnička klasa, ali postoji menadžerska. Za 35 godina neće ni ona postojati, nego ćemo imati neke robote i nekoliko ljudi koji rukovode džojsticima. Zabrinjavajuće jeste, ali bojim se da sami biramo tu vrstu sudbine. Malo nam je mrsko da okopavamo. Svi bismo u centar grada, a niko ne bi na selo.
Vedran: Sadašnja situacija je neodrživa, jer se smanjuje broj plavih okovratnika, odnosno radnika, a povećava se broj belih okovratnika. Ono što se dešava u tom nesrazmernom povećanju s jedne i smanjenu s druge strane, jeste to da dobijaš takozvani prekarni sloj. To su ljudi koji nemaju ugovore o radu, rade za bedne honorare, part tajm, i njih je stvarno puno. Oni nisu organizovani u sindikate i nikako ne mogu da kažu šta misle i šta su njihovi problemi. Država se najviše uznemiri kada se pobune ovi iz administracije. Zvanično su oni pola zaposlenih. Skoro 60 odsto ljudi u BiH radi u administraciji, na budžetu. To je potpuno suluda situacija, jer imaš državu koja je navodno deregulisala tržište i nema kontrolu nad njime, a drži 60 posto tržišta rada. U čemu je to različito od one "zle" države od pre 30 godina koja je kontrolisala sve. Potpuno je isto. Imaš s jedne strane deregulaciju, gde kapital može da radi šta hoće, a s druge strane država upravlja resursima onako kako je njoj ćef.
021:Dok ste u Novom Sadu promovisali vaš album, družili se sa fanovima, na Trgu slobode su se okupili fanovi Ratka Mladića koji su protestovali zbog presude Haškog tribunala. Kako vam sve to deluje?
Brano: Ako je bilo nekoliko desetina ljudi, zbog čega se toliko uzbuđujemo? U mentalnoj ustanovi imaš isto tako nekoliko desetina ljudi koji imaju mentalnih problema i ne vidim da se mediji zbog toga uzbuđuju. I ta ekipa koja je došla da podržava bilo šta, ako im je merak neka to čine, sve dok ne prave gluposti drugim ljudima. Ako im je merak da stoje po zimi i podržavaju Mladića, u redu. Bila bi mi grozna stvar bila da se zbog toga okupilo 10.000 ljudi. Meni je dobar znak da je to nekoliko desetina i pretpostavljam da se zna koja je to raja iz Novog Sada. Svako ima svoj izbor.
021:Zanimljivo je da je nekoliko mladih koji su prolazili pored te grupe, čitajući transparent koji su nosili, najozbiljnije upitalo ko je uopšte Ratko Mladić. To je potpuno suprotno narativu po kojem se deca od malih nogu uče ko je šta započeo, "ljubavi" prema susedima", istoriji i sličnom.
Vedran: Kod nas u BiH su nakon ratova, u pokušaju pomirenja na kojem je insistirala međunarodna zajednica, shvatili da se ne mogu baš usaglasiti oko istorija devedesetih, pa su odlučili da uopšte neće istoriju stavljati u škole. Čak i u srednjim školama imate veliku rupu o istorijskim događajima sa kraja osamdesetih. Sada stvarno imaš generaciju koja pojma nema šta se dešavalo. Svake godine se stvara frka oko obeležavanja pada Vukovara i uvek se ponovo restartuje ta priča. Šokantan podatak je bio da deo zagrebačkih srednjoškalaca pojma nema šta se desilo u Vukovaru i nemaju kontekst tih devedesetih. To su ti milenijalci koji nemaju nikakav otklon prema toj istoriji.
Brano: Postoji drugi nivo čitave te priče. U poslednje dve godine učestvujem u projektu "Perspektiva" gde razgovaramo sa mladim ljudima iz bivše Jugoslavije. U tim kontaktima sa njima shvatiš da oni uopšte nemaju usađenu mržnju prema onom drugom, a ne znaju ni kako bi je ispoljili. Ono što imaju je uticaj porodice i komšiluka. Sad svaki komšiluk uči svoje pulene kako bi trebalo, sa kim smeju, a sa kim ne. Ali čim dopreš do njih, razbiješ taj oklop, oni se opuste. Te emisije su me stvarno ohrabrivale, jer se videlo da oni instiktivno odbacuju to vaspitanje koje dolazi iz okoline u kojoj žive. I onda vidite da deca koja se do tada nisu družila, videla ili dolaze sa različitih strana, počinju da razmenjuju brojeve, idu na piće. Mislim da nove generacije zanimaju drugačije i nešto brže stvari.
021: Konstatovali smo da vam je izazov da napišete po ko zna koji put pesmu o istom problemu. Hoćemo li znati da je došlo neko lagodnije vreme kada od Dubioze čujemo neku finu laganu stvar?
Brano: Ja se nadam da će vreme za fine, lagane, opuštajuće teme, vrlo brzo doći. E sada, da li ćemo mi praviti pesme koje su opuštajuće ili ćemo uživati u penziji i u lagodnom vremenu koje je došlo, to ćemo da vidimo. Neka bude bilo koji od ta dva scenarija, mi smo srećni.
Da li kritikujete Gotovinu u Zagrebu??? Da li kritikujete Orica u Sarajevu??? Da li kritikujete Haradinaja u Pristini??? Ako mislite da su novosadjani glupavi i spremni da izdaju svoju drzavu mnogo ste se prevarili!
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Neko je pametno napisao "Kad mnogo boli, ćutim". Nemanje reči, ostanak bez teksta, muk i tišina najčešće su tu kao deo one strašne ponavljajuće noćne more.
Tokom prošle nedelje smejali smo se na internetu jednom videu: žena je na pijaci u zanosu neke sreće rekla kako voli da dođe tu i priča, kako kaže, o tako običnim i jednostavnim stvarima.
"Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove..."
"U moje vreme škola nije imala obezbeđenje. Nije bilo incidenata, tek po neka tuča", rekao je jedan tata oštro se suprotstavljajući ovom konceptu koji nas, izgleda, svakog septembra duboko uznemiri.
Paklena tromesečna suša primorala nas je da ovog leta i te kako povedemo računa o vodi, kako pijaćoj, tako i onoj koja se koristi za druge ljudske potrebe ili u industriji, poljoprivredi i rudarstvu.
Srbija se ovih dana našla u centru političke pažnje cele Evrope, a i drugi obližnji regioni su pažljivo pratili posetu francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu.
Naš sugrađanin Jan Klinko, dobronamerni 70-godišnji nuklearni inženjer koji je ceo radni vek proveo u "Elektrovojvodini", ovih dana je zabrinut i zamišljen.
Ekstremistički republikanski političari i imenovani funkcioneri prednjače u podršci "Projektu 2025", ali obe velike stranke podržavaju izgradnju ratne ekonomije.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 1
Igor
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar