Radio danas - prodavnica magije ili prodavnica magle?

Piše: Ivana Petrović

Činilo se, da je, na taj način, pored priznanja civilizacijske vrednosti ovog medija, započelo i ispisivanje svojevrsnog In memoriam nekada najvoljenijem izvoru informisanja i nekakvo muzejsko arhiviranje medija osuđenog na iščezavanje. Spasimo arheološko blago, spomenike kulture, delfine, kitove, beloglavog supa i radio!

Imamo li uopšte razloga da slavimo? Da li je radio izgubio svoju ulogu u savremenom svetu? Da li je više od ostalih medija postradao pod naletom globalne ekonomske  krize ali i suverenog osvajačkog pohoda Internet konjice? Koliko je radio u Srbiji danas i dalje magija, a koliko magla? I, kako da preživi a da se ne banalizuje i ne podilazi vazda potpuno diskutabilnom ukusu množine?

Svako ko se bavi radiom kao osnovnim poslom, mora, bar jednom na dan, da postavi sam sebi neko od tih pitanja. Vlastodršci, radio kao medij, uglavnom ne vide. Ništa čudno, pošto kao medij trenutka i bez mogućnosti vizuelizacije, ne može da se nosi sa večitom, gotovo erotskom vezom između političara i kamera, podmazanih  masno budžetskim novcem. Čisti hard core porno. Glavni baja u svakom kadru u tolikoj količini da posle dva minuta i nemaš pojma da li je otvoreno obdanište, zakrpljena ulica ili štogod slično. Bitno je da je On, taj glavni obdareni tu, a javni interes je samo to da se zna da je on tu.

Na radiju to uglavnom ne može. Jer za slušanje radija je potrebna i mašta. I poželjna je i anketa, pa, onda taj glavni više i nije baš tako važan. Radio postaje zanimljiv tek kad ono što je otišlo u etar bude izbačeno na web sajt i na popularne društvene mreže.

Budžetski novac kojim se na ovaj ili onaj način plaća taj dodatni PR upakovan u tobožnje javno informisanje građana, međutim, radio ubija na podmukli način. U nepostojećem tržištu reklama, naročito na lokalnom nivou, pravi pomor nastaje iznova sa svakim ubacivanjem miliona u kase omiljenih poslušnih medija, pa tako, ono što je vredelo juče 1.000, danas vredi 100, a sutra tih 100 podeljenih u 12 mesečnh rata.

Jer onom kome je šapa umazana džemom iz državne teglice je sasvim svejedno da li urušava tržište ili ne. Taj dinarčić zarađen od reklame je "kec na deset", a za operativne troškove će se pobrinuti već neko od gradskih čelnika kom je ćef da se pojavi na prvoj, drugoj, petoj, četrnaestoj strani lokalnog dnevnog lista ili u abnormalnoj minutaži na lokalnim televizijama. U ime javnog interesa i još javnijeg informisanja.

Manji prihodi uslovljavaju smanjenje redakcija i pre ili kasnije ozbiljni ljudi u radijskom svetu stave prst na čelo i na užasnoj raskrsnici mozgaju: Šta dalje? Prilagoditi se trendu i podleći aktuelnom društvenom trenutku koji je takav kakav jeste?

Pretvoriti se u džuboks popularne zarazne muzike? A da bi bila zarazna mora da bude mantrički omamljujuća - nalik veš mašini ili u goroj varijanti - bizarnoj mešavini srceparajućih baladica koje može da peva Ceca, ali i Dino Merlin. One muzike, koja ne oplemenjuje nego utupljuje pa sve što je crno postaje ružičasto.

Izbaciti ozbiljne govorne sadržaje, pošto "smaraju", reklame su se već same izbacile, izbaciti radnike, izbaciti sebe, izbaciti radio iz radija? Ili se i dalje boriti kao Don Kihot i jurišati na vetrenjače sve dok te ne poklope? Zaboraviti na sve one formate kojima su te neki dokoni učili.

Kakav AC Hot, kakva jedan na jedan priča? Muzika, muzika, samo muzika. Tu i tamo neki banalizam cvrkutavim glasom i do besvesti džinglić koji ti već dobrano drogiranom saopštava da je to ono što Srbija najviše voli, pa udri brigu na veselje i uživaj. A sve ostalo strpati na sajt, podeliti na Fejsu i Tviteru, začiniti napućenim selfijem iz studija. Vizuelizovati ono što si se nekada trudio da zvukom dočaraš. Ubiti magiju, jer kao takva nije više nikome potrebna. Zameniti je maglom pošto se u njoj bolje snalaze preovladjujući segmenti društvenog trenutka.

Kad  sve to uradimo, treba da se potrudimo da se nikada više ne osvrnemo na nas nekadašnje, predostrožno, da se ne bi prenerazili onim što bi tamo mogli ugledati. A, ugledali  bi poražavajuću istinu da smo u trenucima najvećeg siromaštva i bede i totalne neslobode razmišljali  glavom a ne samo stomakom, a radijski program, koji smo stvarali, bio je odgovor tadašnjoj magli, a ne pristajanje na nju.

Radio stanice se nisu utrkivale da podiđu graktavoj masi već su maglu terale, pomalo i nesvesne moći koju etar predstavlja. I bile su mediji vredni poštovanja - i prijatelja i onih koji to nisu, a uvek ih je bilo više nego ovih prvih.

Ako se drznemo, pa se i na trenutak vratimo u cipele tih nas nekadašnjih, možda sa druge strane shvatimo da nije vredno pristati na maglu ni po koju cenu, jer magla je za guske, a magija je za ljude. Tako bismo zaslužili  i pravo da se radujemo prazniku radija.

Sve dok koketiramo i sa pomišlju da nam se uloga svodi samo na jeftinu zabavu, jer to tako masa zahteva, plašim se da ga nismo dostojni. Pogotovo u ova tužna i sumorna vremena. U kojima su guske česte a Čovek sa čistim, hrabrim srcem je gotovo retkost.