INTERVJU Srđan Gojković Gile: Igra rokenrol ceo region

Zoran Strika

strika@021.rs

Info

20.02.2018.

18:32 > 13:13

Srđan Gojković Gile, frontmen Električnog orgazma, pred koncert 24. februara u SKC Fabrika na kom će sa sastavom Magic Bush izvesti pesme koje publika nije mogla često da čuje na nastupima, u intervjuu za 021.rs govori o rokenrolu nekad i sad, buntu, povezanosti sa Novim Sadom, ali i o tome ko igra rokenrol, ako ne igra Jugoslavija.

Pesme poput "Lutka koja kaže ne", "Danas nisam sasvim svoj", "Svečane bele košulje", publika nije mogla često da čuje na koncertima Električnog orgazma (EO). Neke od njih, kao što je "Prljava mala devojčica", bend nikad nije ni svirao uživo. A tokom 38 godina karijere, snimanja pesama za sopstveni bend, ali i saradnje sa Vladom Divljanom, kao i muzike za filmove, nakupi se pesama toliko da se sastavi lista od 25 songova koje slušaoci nisu mogli često da čuju uživo, a koje su zavredele pažnju.

Serija od pet koncerata pod zajedničkim nazivom "Retko svirane pesme" počinje u subotu, 24. februara, u Novom Sadu. Na bini sa Giletom biće Damjan Dašić, Marko Ćalić, Vladimir Jevtić i Ivan Stanković, koji predstavljaju sastav Medžik Buš (Magic Bush).

"Već neko vreme mi se mota po glavi da postoji jako puno pesama koje ja volim, a koje EO ne svira. Kada pričamo o filmskoj muzici, tu neće biti instrumentalnih tema. Naglasak je na pesmama, ako govorimo o 'Kako je propao rokenrol' onda je to 'Hajde, hajde devojko', ako je u pitanju 'Crni bombarder' onda su tu 'Svečane bele košulje', 'Hodam sad kao zombi', 'Mjau, mjau'. Osim toga, biće pesama sa mog solo albuma, ali i pesama koje EO nije dugo svirao. 'Kažu mi da te vratim mami', 'Danas nisam sasvim svoj', pesme su koje smo retko svirali."

021: Saradnja sa Medžik bušom je zanimljiva utoliko što ste nekoliko puta rekli da ne pratite baš nova dešavanja, kada je muzika u pitanju, već da čekate da spontano stigne do vas. Kako je došlo do toga da nastupate zajedno?

Gile: Na neki naćin kum te saradnje je Vaske (Goran Vasović) iz grupe Eva Braun. Organizovao je krajem prošle godine koncert u Domu omladine gde se sakupljao novac za uređaje u borbi protiv Dišenove bolesti. Pozvao me da nastupim solo, a onda je bilo pitanje ko će biti prateći bend. Javio se posle nekog vremena rekavši da je gledao koncert Medžik buša, mislim da ih je gledao u Bečeju gde su svirali pesme Vlade Divljana. Trebalo je da odsviramo dve pesme na tom koncertu. Znao sam da postoje, čuo sam još od nekoliko ljudi da dosta dobro rade. Oni svakako imaju već ozbiljno iskustvo kad rade tribjut za Vladu Divljana, Bitlse, u ovom slučaju Gileta i Orgazma. To nije lako, treba ući u srž i duh određenog autora i njima to dobro ide.

021: Na koncertu ste odsvirali "Ne postojim" i "Lutka koja kaže ne", koju ste snimili sa Divljanom, Švabom Radomirovićem i Pikom Stančićem.

Gile: Damjan iz Medžik buša me nazvao i predložio da sviramo "Lutku koja kaže ne", što je meni bilo interesantno, jer ja jako volim taj album, koji je imao nesreću da je izašao u jesen 1991. godine. U tom trenutku se raspada Jugoslavija i zahuktava se građanski rat, tako da je malo ljudi bilo zainteresovano za dešavanja u rokenrolu. Album je nekako propao u pukotinu, nije bio promovisan. Bitna stvar oko svega toga je i da je Divljan posle mesec-dva od objavljivanja albuma otišao da živi u Australiju, pa nismo mogli ni koncertno da ga promovišemo. Tako da su sve te okolnosti uticale da taj album nezasluženo ostane nezapažen. Sviraćemo čak pet pesama sa tog albuma, koje konačno imam priliku da sviram. Ovo sve je zamišljeno kao jedan eksperiment, manje-više to će biti sad i nikad. Ja bih preporučio ljudima da dođu na ovih pet koncerata koji su zamišljeni kao neka turneja, jer je velika mogućnost da ako sad to ne čuju, možda nikad ni neće.

021: Na početku karijere sa Hipnotisanim piletom i Orgazmom uticaj je dolazio iz panka, iako ste bili novotalasni bend. Tada je Novi Sad, uz Rijeku, bio jedan od centara panka. Koliko ste pratili tu scenu tada?

Gile: Pekinška patka je bio prvi bend koji je u Srbiji izleteo, a imao je veze sa pankom. Mi smo više bili okrenuti ka novom talasu, slušali smo Joy Division, Magazine, Stranglers, više nego Ramonse ili Sex Pistolse. Ideja je bila da radimo više ono što je vuklo na neku psihodeliju i što je imalo klavijature. Na toj čuvenoj Subotičkoj gitarijadi, susreli su se tri beogradska benda Idoli, Šarlo Akrobata i Orgazam i zagrebačka scena koju su predstavljali Film i Haustor. Tu je bio i Kontraritam, ska bend u kojem je bio Sreta Kovačević, originalni gitarista Pekinške patke. Tu smo se upoznali i krenuli u druženje sa njim. Drugom polovinom osamdesetih nam je radio zvuk na koncertima, a radiće i na ovom koncertu u Fabrici. Sreta je takođe prvoborac ovde.

021: Jedno vreme ste dosta svirali po Vojvodini, pa ste u Novom Sadu gotovo živeli. Danas često posećujete Čortanovce, pa možda i svratite do Novog Sada. Čini li vam se da se grad dosta promenio u međuvremenu?

Gile: Ne bi se baš moglo reći da smo živeli, ali taj period je usledeo posle "Distorzije". Mi smo počeli da radimo sa čuvenim novosadskim menadžerom Đangom, koji je u to vreme radio sa dosta bendova i držao Vojvodinu i Slavoniju. Tada smo imali periode kada bismo po mesec-dva svirali u tom delu Jugoslavije i onda bismo bili locirani kod Đanga u stanu. Nikad nismo imali naš stan iznajmljen, jednostavnije nam je bilo da se vratimo u Novi Sad, nego nazad u Beograd. Kada se govorio o tome šta se promenilo, pa sve se promenilo. Ni Beograd ni Novi Sad nemaju mnogo veze sa onim što su bili sredinom osamdesetih i devedesetih, to je normalna stvar, jer je sve u stalnoj promeni. Naravno, bilo je drastičnih promena koje su nastale kao posledica raspada Jugoslavije. Ljudi su bežali od rata, neki su se iseljavali iz Novog Sada, a neki su iz zemalja zahvaćenih ratom naseljavali Beograd i Novi Sad. Svi znaju o čemu pričam. Velika i nagla promena populacije je u stvari najviše i promenila atmosferu u velikim gradovima kao što su Novi Sad i Beograd.

021: Kako je bend sve duže na sceni, tako je i sve više jubileja koji se obeležavaju. Uskoro će i 40 godina od osnivanja Električnog orgazma. Gde je rokenrol danas u odnosu na taj period kada ste vi počinjali?

Gile: Mislim da su zlatne godine rokenrola definitivno iza nas. Na svetskoj sceni, pre svega mislim na Englesku i Ameriku, zlatna dekada je bila od '65 do '77, posle panka i novog talasa kreće neka vrsta ponavljanja i stagnacije. Uvek ima dobrih bendova, ali rokenrol kao pokret je nestao. Kod nas je sve to malo kasnije došlo. Zlatni period se desio do polovine osamdesetih godina, tada je bilo puno bendova, autora, mnogo se sviralo i ljudi su bili zainteresovani za rokenrol. Ta vremena su prošla, hale i stadione pune izvođači neke druge muzike, koja nije rokenrol i to je normalno, to je deo promena.

Za nas je rokenrol bio više od muzike, mi smo prema svemu tome imali religiozni odnos, prema tom načinu života, oblačenja, muzika je bila deo te priče. Danas je rokenrol jedan od muzičkih žanrova, pa čak i u okviru onoga što se naziva rokenrolom imamo podžanrove koje je izmislila muzička industrija, koja je tako odlučila, donela zakonitosti da bi zarađivala što više novca. Na taj način su i ubili ono što je bilo najvrednije u rokenrolu. Nema više divlje slobode i autentičnosti, sve je neka ravna linija, svi liče jedni na druge i niko tu ne odskače.

021: Kada govorimo o rokenrolu nekad i sad i o zlatnom dobu, onda je to priča i o jednom vremenu. Mislite li da ste imali sreću da se pojavite u trenutku kada nestaje čvrsta ruka jednog vođe, a nacionalizmi još uvek nisu postali matrica koja je bukvalno preuzela poluge vlasti?

Gile: Cela generacija rođena pedesetih i šezdesetih je imala tu sreću. Osim tog kraja Titove vladavine koji si pomenuo, nastajala je i jedna konfuzija, prikrivalo se šta se dešava, a onda je sve kulminiralo raspadom Jugoslavije i buktanjem nacionalizma. Mi smo imali sreću da odrastamo sedamdesetih koje su nekako bile godine blagostanja i mi smo imali između 10 i 20 godina u tim trenucima, a te godine su jako važne za razvoj čoveka, primaš najviše uticaja i najotvoreniji si. Imali smo sreću i da naši roditelji imaju dobre plate, da je pasoš bio vredan i na istoku i na zapadu, što smo mi obilno koristili. Roditelji su mogli da nas šalju u Englesku da učimo jezik, ali smo mi učili i druge stvari, pre svega rokenrol. Mogli smo da gledamo Led Zeppelin, Boba Dylana, Talking Heads u Londonu '79. Brojne su okolnosti koje su dovele do toga da toliko ljudi ispliva iz te generacije, jer je to bio srećan i plodan period, a mi smo u njemu odrastali. Školovali smo se, ne samo po zvaničnim školama, nego i u školi života.

021: Pomenuli ste u jednom odgovoru odnos prema rokenrolu kao prema religiji. Šta je danas preuzelo primat, religija, novac, internet, neka mešavina svega?

Gile: Mislim da je neka mešavina. I to je individualno, kod nekog je primat materijalističko-kapitalistički stav prema životu, kod nekoga religiozni ili nešto treće. Još uvek ima dosta ljudi koji su zamišljali kapitalističku bajku i koji su se ceo život nadali kako će doći do velikog blagostanja kad kapitalizam dođe kod nas. Sad imaju priliku da vide kako to zaista izgleda i da to baš nije blagostanje, nego da je jedna vrlo brutalna i surova realnost koja dolazi sa kapitalizmom. Nažalost, nema više nazad. Međutim, kapitalizam počinje ozbiljno da trokira i u zemljama u kojima je već dominantan dekadama. Ne bih hteo da skrećem u političku priču, ali mislim da je trenutno situacija takva da je svet na raskrsnici. Možda će da nastavi da ide ozbiljnom stranputicom kojom vodi taj kapitalistički odnos prema svetu i to raspirivanje beskrajne pohlepe. Ja mislim da nas to vodi ubrzanom samouništenju.

Ipak, želim da verujem da u ljudima postoji potencijal da uvide neke stvari. Možda će se to desiti u nekoj malo daljoj budućnosti, koju verovatno neću dočekati. Postoji šansa da ljudi ipak malo više pogledaju u sebe i da se okrenu duhovnom sadržaju, a ne toliko bezglavo da jure samo za novcem i materijalnim stvarima u životu.

021: Živeti danas van tog materijalističkog deluje buntovno. Kao i stihovi: Al' ne dam svoje ideale/ I ješću snove umesto hleba/ Ja svoju sreću nosim sa sobom/ Ona je parče slobodnog neba. Šta je za vas danas bunt?

Gile: Bunt je manje-više mladalačka stvar. Ja u svojoj 57. godini, nisam više u tom dobu kad je čovek u nekoj pobuni. Svakako da se sećam tog perioda kad su ti stihovi nastali i koliko je meni to bilo važno. Bunt doživljavam kao jednu neminovnu fazu odrastanja, koja ima svoje dobre i loše strane. Čovek je najbuntovniji u životnom dobu kada ne zna baš mnogo stvari, a to je nezgodno, jer izlupa glavu o zidove u koje baš ne mora da udari. Ali u tom lupanju glave o zidove se otvori neka pukotina i nova sloboda koja do tada nije postojala. Ne bih mogao da kažem da je bunt isključivo pozitivan ili negativan, nekako ga u ovom životnom razdoblju vidim kao kombinaciju te dve stvari.

021: Jednom prilikom ste rekli kako ste tokom ratnih zbivanja devedesetih čuli i priču da ste vi i Dragan Bjelogrlić poginuli negde na ratištu, pa ste zaključili da se "čudne stvari događaju kada komunikacija nije moguća". Kako vam deluje svet u ovoj situaciji kada je komunikacija svemoguća i kada govorimo sve više o post-istini?

Gile: To je na neki način i priča o internetu, postoji mogućnost da svako sa svakim komunicira, bez obzira na to gde se nalazi na planeti zemlji. Opet, paradoksalno, dolazi do toga da su ljudi sve otuđeniji jedni od drugih, jer je to vrsta virtuelne komunikacije koja, nažalost, ne može da bude zamena za komunikaciju oči u oči, kad su ljudi na istom mestu. Kad smo bili klinci postojala je glad, čuješ da postoji novi bend, pa razmišljaš kako da dođeš do novog albuma, prolaze meseci, pitaš se kad će neko da ide za London, pa da ti donese ploču da bi je čuo. Danas, one sekunde kada neko nešto objavi, ti to možeš da čuješ i imaš. Ali i tu dolazi do paradoksa, u ono vreme su ljudi bili kreativniji nego danas kada imaju pristup velikom broju informacija. Sada mi pada na pamet album grupe "New York Dolls" pod nazivom "Too much, too soon". To je otprilike ta situacija, ljudi možda imaju previše svega, suviše brzo dolaze do stvari i to pravi čudnu psihološku situaciju. Postoji nekak "kvaka 22", neka greška u tome.

021: I što kaže Nik Kejv: "Vikipedija je raj, kada ne želiš više da pamtiš".

Gile: Da. Kao da dovodi do mentalne atrofije. Slažem se sa Kejvom, ne moraš više da pamtiš, sve može da pitaš Gugl. Kako ovo? Kako ono? Ne moraš mentalno da se napregneš i to je onda potencijalno opasna situacija, jer može da dovede do zaglupljivanja.

021: Rekli ste da su stihovi da su ostali još samo "seks, droga, nasilje i strah" epitaf jugoslovenskog roka. Od "Zlatnog papagaja", preko "Igra rokenrol cela Jugoslavija" do "Seks, droga, nasilje i strah". To je bilo pre četvrt veka, šta je danas ostalo?

Gile: Taj ciklus kao da je zaokružio sve, pa je prestala da postoji Jugoslavija. Opet, na neki način, ona još uvek postoji, samo se ne zove više tako i neko te zaustavlja na nekakvim iscrtanim granicama. U kulturnom i duhovnom smislu, taj prostor i dalje živi kao jedna vrsta celine. To kažem, jer mi non-stop sviramo na tom prostoru. Za nas igra rokenrol cela Jugoslavija još uvek, samo se ne zove tako. Nema više Jugoslavije u kojoj je nastao EO i čija je smrt obeležena pesmom "Seks, droga, nasilje i strah".

021: Možda umesto Jugoslavije, sad rokenrol igra region.

Gile: Da. Tako se sada zove Jugoslavija. Region.

Teme

Komentari 5

Hronološki Najpopularniji

Obrad Škrbić

25.02.2018 • 03:52

Rokenrol

Kakav fenomenalan, antologijski koncert noćas u SKC NS.. Rokenrol u svom autentičnom izdanju.

1 3 -2
Zlatni papagaj

21.02.2018 • 12:49

Kako bubanj kaze

Srdjan Gojkovic Gile i Elektricni Orgazam su napravili dvocifren broj antologijskih pesama, to sto samoproklamovani g-din "Analiticar" tu cinjenicu nije prepoznao govori da mu je "analiza" u najmanju ruku povrsna, amaterska, jednostavno teski promasaj, sto je verovatno posledica frustracije "wanna be" sindroma...

12 4 +8
Utopija

20.02.2018 • 22:34

Znaci "Rock And Roll iz kruga dvojke" nije valjao pa je zbog toga dosla lavina turbo folka, hmm zanimljivo glediste..

3 3 0

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.