Vedrana Božinović: Svaki dan nas ubeđuju kako se nešto zapravo nije dogodilo

Početak razgovora sa ovom glumicom bio je inspirisan zanimljivim razgovorom sa jedne od proba, o tome ko i zašto danas dolazi u pozorište, šta očekuje da vidi na sceni... Traži li neku vrstu utehe, zabave ili možda uvek traži samo sagovornika?

Uostalom, ne traži li čovek u svemu što radi sagovornika, istomišljenika ili bar mišljenika, nekoga sa kim bi mogao da razgovara, podeli misli, brige, ideje... Nudi li to današnje pozorište?

"Ako krenem od kraja, mislim da, uz poneki izuzetak koji potvrđuje pravilo, mi generalno negujemo pozorište osrednjosti. Ono koje se ne konfrontira, koje ne govori o stvarima i problemima koje svakodnevno živimo, pa čak i ako govori, onda je pristup pamfletski, površan i, što mi možda i najviše smeta, estradan", kaže Božinović.

Negovanje osrednjosti

Sve češće mi se čini da niko nije spreman izaći iz zone komfora, ni mi koji pravimo pozorište, pa onda svakako ni publika. Ostajemo da plivamo u onoj čorbici ili barici koju dobro poznajemo, autocenzurišemo se da ne bismo nekoga povredili ili izazvali, ne postavljamo sebi bolna pitanja, ne guramo sebe preko granica, lestvicu stalno spuštamo ili držimo na ugodnoj visini koju znamo da možemo preskočiti i u tim okvirima može se desiti dobra, ali teško izvanredna predstava. U okviru toga možda treba tražiti i odgovor na to šta očekuje publika koja dolazi u pozorište.

Potvrdu da je sve u redu? Isto ono što im se plasira kad upale televizor? Pozorišni repertoar u principu nudi, ili nacionalno osveštene komade koji nam govore o tome kako smo mi, pa sad nebitno ko smo to mi, čuvari naše tradicije, običaja, vere i nacije i u principu bolji nego oni drugi, ili zabavne komade po principu - glumac, hajde nešto smešno. Dakle, ili budimo i podgrejavamo nacionalni ponos, ili zabavljamo, ili naprosto lepo čitamo sa scene velika književna dela, nemajući prema njima nikakav odnos.

Većina predstava reklamira se kao nešto uz šta ćete se "dobro zabaviti i nasmejati". Izmišljene su i čitave žanrovske konstrukcije tipa "urnebesna komedija".

Time mi jasno govorimo o tome šta mislimo da publika želi da vidi. Ja želim da verujem u to da publika još uvek dolazi u pozorište zbog magije koja u takvom obliku ne postoji ni na jednom drugom mestu. Zbog rituala, ne samo onog građanskog, po kojem je ići u pozorište delom uređenog života srednje klase. Slažem se da pozorište treba da bude i zabavno, ali nikako bez mozga, bez kičme, bez stava.

Živimo u strašnom vremenu. Vremenu fašizma. Teško mi je pristati da u takvom vremenu budem orkerstar koji veselom koračnicom prati logoraše Aušvica u gasnu komoru.

#metoo#hasanaginica

Ne znam koliko ljudi uopšte zna da je pokret Me too postojao od 2006. godine. Tada on nije imao današnju medijsku pažnju jer su zlostavljane žene, koje su se uključivale kako bi jedne drugima pružile pomoć i podršku u smislu da nisu jedine i nisu same, bile anonimne. Pokret je dobio na značaju u onom trenutku kada su se počele otvarati holivudske afere, pa se prelio i u šoubiznise drugih zemalja.

Priča o zloupotrebi moći je bolna. No, bojim se da u jednom trenutku od šume prestanemo videti drveće. Neću ulaziti u to gde prestaje, kako su to u svom reagovanju francuske glumice nazvale "muška smotanost i nespretno udvaranje", a počinje zlostavljanje i zloupotreba moći, te da li se govori o puritanskom moralu ili legitimnom pravu da se pre svake akcije traži odobrenje, ali me plaši tendencija da nešto odjednom bude trend, jednako kako me uvek užasava aktivizam koji počinje i završava testaturom kompjutera i odvija se samo i isključivo na društvenim mrežama.

Takav aktivizam daje lažni utisak da nešto radimo. Jer zapravo ne izlazimo, ni iz svoje sobe, ni iz svoje glave. Kad se potroši senzacionalizam, umanji učestalost tog heštega i prestanu medijski izveštaji, neće se potrošiti činjenica da se još uvek postavlja pitanje, kakvu je odeću nosila žrtva silovanja, neće se potrošiti količina stigmi koje nosi zlostavljana osoba koja otvoreno progovori o svom zlostavljanju, neće se potrošiti neiscrpno neznanje i ignorantski odnos prema tome da žrtva nikad nije "sama tražila" to što joj se desilo…

I bojim se da se u gomili trača i žute štampe ne zaboravi na to da postoje istinske žrtve. Jasno mi je da je masovnost odlična za skretanje pažnje na problem koji postoji. Ali se on tako ne rešava. Same činjenice da se prijavljuje samo jedna trećina porodičnog nasilja ili silovanja govore dovoljno. Te žene će, bojim se, i dalje ostati ispod radara heštegova.

Šminkanje mrtvaca

Stalno imam utisak da se ništa nije promenilo. Stalno imam utisak da su sve promene u našim društvima isključivo kozmetičke. Stalno imam utisak da šminkamo leš. U svim aspektima poštovanja svih ljudskih prava. Naš generalni i najliberalniji stav o tome je - neka svako radi šta hoće, ali u svoja četiri zida. Dakle, dok to meni ne smeta. Dok ja to ne vidim.

Često govorim o staklenom plafonu. To je ona nevidljiva prepreka kad ti se samo čini da granice nema, a zapravo stalno udaraš u nju. I onda mi se desi da me, najčešće, žene pitaju - pa koja je to granica. Mi je ne osetimo. Mi živimo slobodno. Nama je dobro. Evropski zoo vrtovi poslednjih godina uređeni su tako da su životinje izvađene iz kaveza i stavljene u prirodne sredine. Sigurno da im to daje više slobode, ali ne znači da su zaista slobodne.

Susrećem se sa ženama koje kažu - ja nisam feministkinja. Obično ih pitam - dakle, podržavaš kršenje ljudskih prava. Jer feminizam to znači. Poštovanje ljudskih prava. Zaboravljamo da su prve žene izašle na ulice da demonstriraju, ne da se ukine brijanje nogu, nego da im se plati jednako kao i muškarcima, za jednak posao koji su obavljale. Zaboravljamo da se u njih na tim demonstracijama pucalo. Neko je tražio pravo da mu se plati njegov rad.

Zašto je to išta drugačije od svih ovih tužnih radničkih demonstracija koje gledamo u našim tranzicijama. Da li bismo i za njih rekli da su besni i da bi se sve rešilo kada bi imali aktivniji seksualni život? Dobile smo pravo glasa, ali teško dobijamo pravo da se za nas glasa. Poslodavci legitimno na intervjuima za posao postavljaju pitanja tipa - planirate li zasnovati porodicu, ili, planirate li proširivanje porodice, i na osnovu toga odlučuju o tome da li ćemo dobiti posao ili ne. A sa druge strane, na nas se apeluje, ne, naređuje nam se da rađamo u ime države, naroda, nacije, religije…..

Ako ne želimo decu onda smo sebične. Ako ih želimo onda smo nekonkurentne. Mi se "ostvarujemo" kao majke. Eto najjednostavnijeg staklenog plafona - stisni pa reci da ne želiš decu i udarićeš u njega. I to nema veze sa tim kog si porekla, obrazovanja, materijalnog statusa i koliki je prirodni rezervat u koji su te stavili. Ali stakleni krov nije samo ženska priča.

Hasanaginica je za mene arhetip, ne samo ženski, nego i čoveka koji poštuje sve zakone, živi po njima, miri se sa njima, usklađuje se sa njima i opet strada zato jer ne može prihvatiti da se zakoni menjaju u zavisnosti od toga kako kome odgovaraju. To "zašto", koje "grmi u glavi" Hasanaginici, sasvim sigurno grmi u glavi svima nama u sudaru sa apsurdnošću društva u kojem vlada zakon moćnijeg.

Obrasci ponašanja

Prezanimljiv mi je fenomen, sa kojim se tako često srećem, u kojem ćete u najvećem broju slučajeva za nekoga čuti da je dobar čovek isključivo u koliko se radi o mrtvom čoveku, onome koji umire ili ima ogroman i nerešiv problem. Kvalitet se ne priznaje nekome ko nije bar malo "jadan". Uspeh se teško oprašta. I da ne zvučim arogantno, pri tome ne mislim na krupne stvari.

Mi ne praštamo ni svakodnevne sitne uspehe preživljavanja. Mislim da ovo jednako važi i za žene i za muškarce. S tim što kod žena zaista postoji ta nametnuta uloga žrtve na koju mi tako često pristajemo, valjda zato jer nam ona na neki perverzni način podiže rejting i ugled. Najbolja majka je ona koja se svega odrekne u korist deteta. Najbolja supruga je ona koja se do kraja i bezrezervno bori za porodicu i brak. Najbolja žena je ona koja je spremna na žrtvovanje.

Od literature do tradicije - to je ono što nam se usađuje kao obrazac ponašanja. Ne pristati na to da život ne završava rođenjem deteta, tražiti vreme za sebe, zahtevati kompromis sa druge strane, reći da čak i jedan šamar nije u redu - sve je to neprikladna slabost. Često razmišljam o tome kako tu vrstu obrasca podržavaju upravo žene. Koje su spremne gotovo rastrgati one koje se u obrazac ne uklapaju.

Vlastiti kvalitet tako se često dokazuje upiranjem prsta u nečije navodne slabosti. Mi to radimo jedna drugoj i to nema veze sa obrazovanjem i sredinom u kojoj se živi. Moguće je samo da je u urbanim sredinama to više umotano u celofan. Ali je suština jednaka.

Brisanje prošlosti

To je opet jedan od fenomena Hasanaginice. Brisanje prošlosti. Istinski problem imaju oni koji nemaju pamćenja zlatnih ribica. Od nas se traži stalni reset. Ne samo da zaboravimo ono što je bilo, nego da se prema tome odnosimo kao da se nikada i nije dogodilo. To je priča o novom Hasanagičinom braku. Da bi on bio moguć, mora se izbrisati prošlost.

Pa zar to ne vidimo svaki dan? Svaki dan nas ubeđuju kako se nešto zapravo nije dogodilo. Nije postojalo. Mi o vlastitoj prošlosti ne možemo imati kritički stav, moramo je izbrisati potpuno.

Kako onda da promišljamo o sadašnjosti? Stalno počinjanje od nule ne može dovesti do bilo kakvog napretka društva. Mislim da vodi u šizofreniju. Nismo u stanju živeti sa svojom prošlošću, nismo u stanju sa tim iskustvom ići dalje, graditi na tom iskustvu. Umesto toga ćemo je pomnožiti sa nulom. A u najvećem procepu ostaće oni koji to nisu u stanju.

Status quo

Iz perspektive pank buntovnice, Hasanaginica jeste slaba. Njen otpor je minimalan, ukoliko uopšte postoji. Ona ne iskače iz šina. Već joj se dešava da šine kojima ide odjednom i nezavisno od nje promene pravac, skrenu pod pravim uglom. Ona se pokorava. Pristaje na nametnute obrasce. Čak i kada ih ne razume.

Međutim, ne sme se zaboraviti da ona u svemu tome ostaje verna svojim principima. Ona nastavlja poštovati zakone po kojima joj je određeno da živi, čak i kada ih svi prestanu poštovati, i kada se oni promene. A to nikako nije slabost. Čuveni fenomen stida o kojem se uvek raspravlja kada se govori o Hasanaginici, stid zbog kojeg strada, može se posmatrati u kontekstu svega ovoga o čemu sam ranije govorila - utisnutih vrednosti, zahteva koje društvo stavlja pred čoveka, zakon, odgoj, dresuru - i šta kad ti kažu da to odjednom i od danas više ne vredi?

Kako živeti s tim? Kako prestati verovati u sve što si verovao? Kako obrisati prošlost i krenuti ispočetka? Ako gledamo današnje društvo odgovor je - lako.

Kao što kičma jednako puca i ako se buniš i urlaš, i ako ostaješ da živiš po pravilama po kojima si oduvek živeo u tišini. Sa druge strane, ne treba ni od muškaraca u baladi praviti negativce. Hasanaga, brat Pintorović Beg produkti su istog društva. Istog nametnutog obrasca ponašanja. Ako po njemu žena čuva stid, muškarac je taj koji nametanjem pravila pokazuje svoju snagu.

Jer iznad age uvek ima aga. Kojem se treba dokazati. Kao što devojčice učimo da budu nežne, dečacima govorimo da je sramota da plaču. U društvima kvazitradicije, motivisanim isključivo interesom, očigledno stradaju svi. Zanimljivo je onda koliko se trudimo da upravo to održimo.

Razmena misli

Kao glumica uvek sam smatrala da je proces pripreme predstave moj. Tokom njega ja napredujem, učim, pomeram svoje granice. Zato mi je ovaj deo rada na pozorišnoj predstavi, onaj koji se ne vidi, jako bitan. Ne vidim ga kao rekonstrukciju teksta, nega kao konstrukciju odvojenog, novog umetničkog djela.

Iako to uvek zvuči kao učtivost, vrlo neučtivo kažem da je privilegija raditi sa ovim glumcima, koji su tako odani poslu kojim se bave, tako spremni, otvoreni, vredni. Mislim da kroz Hasanginicu kao polaznu tačku svi preispitujemo ono u šta verujemo, a što nije nužno vezano samo za tekst na kojem radimo. Meni, koja dolazim iz druge sredine, zanimljivo je to "manjisko" pitanje. Ovde sam počela razmišljati o tome šta znači biti manjina, šta znači imati dva jezika, koju slobodu i koja ograničenja to donosi. To je svakako dragoceno iskustvo.

Lepočitači koji misle

Hasanaginicom se bavim već nekoliko godina. Upravo zato jer je u zemlji iz koje dolazim (Bosna i Hercegovina prim. aut.) to verovatno jedan od najvažnijih tradicionalnih tekstova. Za koji se naprosto zna kako se postavlja na scenu. A ja sam se jako bojala upravo te postavke. One koja bi, recimo, potpuno zaboravila ili ignorisala činjenicu da mi nemamo pojma kako je ime ženi o kojoj se govori.

Ona od početka, pa sve do kraja ostaje nečija žena. To je njeno ime. Identitet određen onim čija je bila pre udaje i onim što je postala udajom. Ona kao osoba ne postoji. Bilo mi je zanimljivo i to da je jedna od najvećih heroina narodne poezije zapravo žena koja se ni u jednom trenutku ne pobuni protiv toga da joj se upravlja sudbinom. Njena veličina je u tome što trpi. Ona ne ruši sistem. Velika je samo kao žrtva tog sistema. A sam sistem, zakoni po kojima se prema njoj postupa, iskrivljuju se onako kako odgovara onima koji su jači, u čemu se valjda može prepoznati svako, bilo muškarac bilo žena.

Hasanagičina pobeda je moralna pobeda, a ja se pitam, da li se baš uvek isplati biti samo moralni pobednik. Pri tome, ne treba zaboraviti da i ta pobeda postoji samo i isključivo zato jer joj na kraju "prepukne srce". Kao što kaže jedan lik u Simovićevoj dramatizaciji - da nije umrla, niko joj ne bi verovao. Pitanje koje sam sebi postavljala čitajući dramatizacije Hasanaginice, te ono što je pisano o njoj bilo je - zar to nije betoniranje određenog arhetipa? Nije li Hasanaginica recept po kojem bi i mi danas trebalo da se ponašamo kako bismo se uklopile u obrazac verne ljube, brižne majke, poslušne kćeri, odane sestre….?

Ili, ako ćemo dalje - lojalnog građanina, pravog pripadnika svoje nacije, čuvara tradicije…. Kad pričamo o napretku društva najčešće pričamo o tehnološkom napretku. Jer se suštinski u odnosima malo toga menja. Ne verujem da je danas moguće Hasanaginicu predstavljati kao poučnu, tužnu, dirljivu ili kakvu god priču iz davnih vremena u stilu turske sapunice. Kao deo folklora. Ona je deo stvarnosti koju živimo. Ona se dešava danas. Takva me zanimala, takva me se tiče.

Andraš Urban je reditelj koji upravo to zna otkriti. Njegove predstave polaze od toga da su u pozorištu, ne samo glumci, lepočitači tekstova, nego i ljudi koji imaju iskustva i stavove. On postavlja pitanja, ne betonira odgovore, ne daje recepte, ali u svakom slučaju izbacuje iz komfora u kamen uklesanih stavova. Mene se to što on radi tiče, jer me tera da mislim. I ne moraju mi se uvek sviđati zaključci do kojih dolazim, i o sebi, i o društvu generalno. Nije uvek ugodno pogledati se u ogledalu koje pred tebe stavi, ali me se uvek tiče. Takvo pozorište volim. I ogromna je čast kad te na saradnju pozove jedan takav reditelj.

Premijera predstave "Hasanaginica" reditelja Andraša Urbana u Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz je u utorak 24. aprila, dok je prva repriza u ponedeljak 30. aprila.