Stvarnost u magli ružičastih boja, rizik izmešten u budućnost

Piše: Živan Lazić

Nesporni rezultat ove vlasti je sređivanje državnih finansija i svođenje deficita na 0,8 odsto budžeta. Učinjeno je na oštar način.

Prvo su povećani PDV, porez na dobit, carine, akcize na benzin i duvan, uvedena je taksa na potrošnju energije, uvećan, u Novom Sadu utrostručen, porez na imovinu. Intezivirana je i aktivnost Poreske uprave na naplati poreza.

Ni sve ove mere nisu bile dovoljne, pa se država, malo vodeći računa o zakonitosti, odlučila na rezanje plata i penzija.

Kako bilo, sprečen je brodolom koji je Srbiji pretio pri kraju mandata vlade Mirka Cvetkovića, odnosno, istinskog mandatara tadašnjeg predsednika države Borisa Tadića. Zapravo, naprednjačka vlast je osetila da će joj za opstanak na duže vreme biti dovoljno samo da spreči potapanje opasno nagnutog broda na koji je država ličila.

K tome je i primerila ekonomsku politiku. Do današnjeg dana najjači adut u rukama Aleksandra Vučića je činjenica da  je jako teško biti slabija vlada od Cvetkovićeve ekipe.

Kilava opozicija

Minimalan rezultat nije bilo teško ostvariti ni kadrovski dosta siromašnoj Srpskoj naprednoj stranci i njenom glavnom koalicinom partneru, Socijalističkoj partiji Srbije. Opozicija se pokazala kilavom, umesto da se po izbornom gubitku prestroji, nastavila je da mlati praznu slamu i dalje da drobi. Već duže vreme se i ne primećuje u političkom životu.

Drugi uspešan potez unazad šest godina je stabilizacija bankarskog sistema. Niz bankrota banaka je prekinut, ali ni nova vlast nije obznanila kako je došlo do urušavanja koji je srpske poreske obveznike koštao blizu milijardu evra.

Ostaje nejasan slučaj Metals banke, a kako njenim usisavanjem razmahali Razvojni fond Vojvodine ima dosta velike prihode, među finansijskim svetom sve se češće može čuti da je država zapravo ukrala banku privatnim akcionarima (njih oko 2.700). Samu realizaciju izveo je, uz zdušnu podršku NBS, sekretarijat za finansije Vlade Vojvodine.

Ipak, i u ovom segmentu ostaje nejasna finansijska situacija u Komercijalnoj banci, potencijalno stalan mogući izvor nevolja.

Neuverljivi demanti

Među uspehe aktelne vlasti treba uvrstiti i prodaju smederevske železare kineskom partneru. Pre nego što je kineska železara ušla u nove pogone, pokušaji da se stvari reše angažovanjem slovačkog preduzetnika pokazali su se jalovim i rezultirali su gubicima od 130 miliona evra.

Doduše, teško je ceo minus staviti na dušu privremenom menadžmentu, rekordni pad cene čelika opteretio je i najbolje svetske čeličane. Sa poboljšanjem prilika na svetskom tržištu došao je i novi vlasnik.

Moglo bi se reći da je koncesiono iznajmljivanje aerodroma "Nikola Tesla" dobar potez, sa čak visokom cenom. Međutim, javnosti ostaju nepoznati važni detalji ugovora, pa je otvoreno pitanje nije li aktuelna vlast učinila dodatne ustupke koncesionaru.

Reč je o državnom zemljištu u okruženju za koje se tvrdi da je, dan pred potpisivanje koncesije, preneto pod ingerenciju aerodroma, a na kome će konesionar "Vinči", čija je osnovna delatnost građevinarstvo, moći zidati brojna zdanja. Demanti vlasti bili su blagi i neuverljivi, pa će se celokupne dimenzije ovog posla videti tek u budućnosti.

Nebriga o agrokompleksu

Mnogi i nešto veći broj otvorenih fabrika nego za mandata prethodnih vlada svrstavaju u uspehe. Svakako je u pitanju orijentacija vlade ka industrijalizaciji, ali dominatno reč je o fabrikama čiji su proizvodi sa minimum dodate vrednosti.

U pitanju su tehnologije najnižeg nivoa finalizacije, u kojima vlasnik svu opremu, sirovinu i potrošni materijal uvozi, a ovde plaća samo jeftinu energiju i još jeftiniju radnu snagu. Pri tome su oslobođeni i brojnih lokalnih taksi, često i doprinosa za zdravstveno i penziono osiguranje, a država i subvencioniše ove firme sa do deset hiljada evra po novootvorenom radnom mestu. Pitanje je koliko se ovakva aktivnost može oceniti uspešnom.

Naprednjaci ni za šest godina od kako su preuzeli vlast nisu našli rešenje za RTB "Bor", mada im visoka cena bakra na svetskim berzama već nekoliko godina ide u prilog.

Primedba se aktuelnoj vladi, kao i prethodnim, mora uputiti na pristup poljoprivedi. Mada bi po zakonu agrarni budžet morao biti pet, jedva da dostiže tri odsto ukupne državne kase. Još je veća dezorijentacija od rkozavijanja delatnosti (zaštita bilja, proizvodnja đubriva, fabrike poljomašina...) na koje se agrar nadovezuje, a ni prehrambene industrije, kojoj su agrarni usevi inputi, nije u fokusu srpske vlade.

Preskupi putevi

Dosta primedbi se može uputiti na putogradnju. Reč je o ceni novih deonica. Istina, izgradnja drumova je i u svetu poskupela, većina trasa koje se u Srbiji grade su na teško pristupačnim tertenima, ali troškovi su izrazito visoki i trebalo bi realnije razvijati putnu mrežu.

Nedavna blokada puta ka Crnoj Gori nezadovoljnim malinarima nije ozbiljnije narušila saobraćaj ka Jadranu, a Srbija planira da u ovom smeru, na terenima među najzahtevnijim u Evropi, izgradi (preskupi) autoput. Čini se da je reč o, bar u našoj situaciji, nepotrebnoj investiciji.

Koliko košta Beograd na vodi

Najsporniji potez nove vlasti je projekat Beograd na vodi. Ne samo što nije u arhitektonskom skladu sa dosadašnjim urbanističkim razvojem prestonice, već je, po srpsku stranu, sporna i ekonomska strana ugovora.

Dok se u najavi posla govorilo o milijardama evra stranih investicija, pri sklapanju ugovora pokazalo se da je u pitanju 300 miliona uloženog stranog kapitala. Ali, kada se detaljnije pročita ugovoreno, vidi se da u startu partner ulaže tek četrdesetak miliona, dok bi do 300 miliona možda mogao doći nakon gotovo dve decenije sukcesivnog ulaganju prihoda dobijenog prodajom u međuvremenu izgrađenih podetapa projekta.

Sa druge strane, domaći partner, grad Beograd i država Srbija, obavezuju se na ogromna infrastrukturna ulaganja u prostranim kvartovima. Od kanalizacije do internet mreže, sve.

Tu su i izmeštanje Železničke i Autobuske stanice, izgradnja mosta preko Save, izmeštanje železničke pruge oko Kalemegdana, a od centralne do stanice "Dunav". Tu je još i bezbroj relativno sitnijih ulaganja, a sve zarad 32 odsto vlasništva u onome u šta strani partner ulaže navodno tri stotine, uistinu četrdesetak, miliona evra.

Odloženo dejstvo

Realne okvire projekta Beograd na vodi, tačnije negativne aspekte, osetiće neke buduće beogradske i srpske vlade, one koje budu upravljale nakon 2020. godine i kasnije. Upravo odloženo dejstvo ugovora je ono što obeležava rad naprednjaka.

Vidi se i po ugovoru o partnerstvu o osnivanju zajedničkog preduzeća Er Srbija, gde manjinski strani partner ima sva upravljačka prava, uključujući i da se povuče iz partnerstva, u kom slučaju bi sve planirane i ugovorene obaveze, uključujući i kupovinu deset Erbasovih aviona za međukontinentalne letove, ostale državi Srbiji. U osnovi, kvalitet i ovog ugovora umnogome zavisi od kretanja u svetskoj industriji aeroputovanja, a rizik neuspeha je izmešten u budućnost.

Vlast usisala javni sektor 

Najveća zamerka vlasti odnosi se na javni sektor. Reč je o majdanu za zapošljavanje aparatčika stranke na vlasti, pri čemu su državne institucije i državna preduzeća instrumenti preko kojih se privatne firme bliske vladajućoj strukturi grebu o javni novac.

Tokom naprednjaka prisvajanje javnog sektora je grublje i osionije nego ikada ranije. U potpunosti je ispunjen stranačkim kadrovima, sve od najmanjih preduzeća, preko prosvete, pravosuđa do medija i kulturnih institucija. O činovničkom aparatu da se i ne govori.

Surovo suočavanje sa realnošću

Što je još gore, obaveza prestrukturiranja javnog sektora formalno važi već desetak godina, ipak konkretni potezi su sasvim suprotni onome što bi trebalo uraditi. Kako iz Evrope, sve očekujući da aktulna vlast potpiše neugodne obaveze oko sređivanja prilika na Kosovu, nema primedbi na ponašanje, vladajuća struktura vreme svojevrsne eurotolerancije maksimalno koristi i javni sektor maksimalno rabi, usisavajući javni novac i prekomerno zapošljavajući svoje potrčke.

Ekonomska politika aktuelne vlasti, nakon početnih rezultata u sređivanju državnih finansija, oslanja se na ugovaranje poslova čiji efekat se ispoljava nakon dužeg vremena. Time je rizik neuspeha prebačen u budućnost.

Stoga se i čini sve da se susret sa činjenicama dogodi što kasnije, a dotle je stvarnost u magli ružičastih boja. Ostaje da se vidi kuda ovakva politika vodi, ali će u svakom slučaju opasuljivanje i suočavanje sa realnom situacijom biti neugodno i grubo.