Ivana Dragičević: U Evropskoj uniji postoje jednaki i jednakiji

Ivana Dragičević jedna je od najistaknutijih novinarki spoljne politike u Hrvatskoj, a trenutno je i urednica ove rubrike na N1 televiziji. Spoljnopolitička pitanja prati gotovo dve decenije i svoja iskustva je objedinila u knjizi "Nejednaki", koju će predstaviti u četvrtak u Bulevar Books-u sa početkom u 19 časova. 

 

U ovom delu čitaćete o "običnim ljudima" u Evropi, ali i o intervjuu sa Bašadom al Asadom. Moći ćete da čitate o taksisti marokanskog porekla u jeku krize u Briselu posle napada na aerodrom i podzemnu železnicu, koji će Dragičevićevoj tokom vožnje reći kako se "mi s oboda zapadne ignorancije uvek negde razumemo".

 

Kroz prizmu pojedinaca moći ćete da shvatite nerazumevanje globalnih tokova ili pak njihovo precizno dekonstruisanje, čitaćete o izbegličkoj krizi, muškarcu koji podržava Bregzit jer je previše migranata, iako mu je žena iz Francuske, vozićete se kroz Evropu kakvu ne možete upoznati kao turista, čitaćete o razgovoru sa Stefanom Heselom tokom samita G20 u Francuskoj, koji je u svojoj knjizi dao jasnu poruku - pobunite se.

 

Pre više od 70 godina Orvelovi junaci iz "Životinjske farme" dali su parolu kako smo "svi jednaki, samo su neki 'jednakiji' od drugih". Sedam decenija kasnije, postavlja se pitanje dokle smo stigli po pitanju naših (ne)jednakosti?

 

Dragičević: Ako s ekonomskog foruma u Davosu već nekoliko godina u izveštaju o globalnim rizicima imamo gotovo jednu te istu poruku, a to je da je nejednakost ključni problem današnjice koji izaziva socijalne frakture unutar društava i između država, te taj jaz preti potpunom promenom poretka kakvog poznajemo – zvoni zvono za uzbunu. Svi učesnici globalizacije ne uspevaju da uhvate korak s brzim promenama u društvima, bilo tehnološkim, bilo socijalnim ili političkim. Sedam decenija nakon "Životinjske farme" najbogatijih jedan odsto na zemaljskoj kugli, poseduje 82 odsto svetskog bogatstva, odnosno samo 42-oje ljudi "teži" isto kao i 50 odsto najsiromašnijih širom sveta. Kada tome pridodamo i druge tendencije koje gledamo u tom galopirajućem svetu koji se povlači u hiljade oblaka istomišljenika, disperzirane pažnje i kratke pameti, i za njih možemo naći aktuelne citate u Orvelovom opusu poput onoga iz "1984.", da koncept objektivne istine napušta svet, a laži ulaze u istoriju. Nejednakosti su izazvale migracije, uticale na klimatske promene, neravnomeran razvoj, demografiju, situacija se čini neizdrživom. U takvoj situaciji u kojoj ljudima počinju da vladaju emocije kao posledica nekih razbijenih iluzija i očekivanja, svašta se može događati. U svojoj knjizi pak više konstatujem nejednakost u njezinim raznorodnim oblicima i jednostavno kažem da to što smo nejednaki, različiti, drugačiji, ne mora neminovno da znači da se ne razumemo, ako ništa, barem kao ljudska vrsta koja deli isti dom – ovu planetu, pa možda to dovede do nekog manje katastrofičnog scenarija.

 

021: Evidetno je da imamo procvat desnice u Evropi i u EU. Imamo Orbana u Mađarskoj, Zemana i Babiša u Češkoj, AfD u Nemačkoj, Pravo i pravdu u Poljskoj, Marin Le Pen u Francuskoj, pa i naše "lokalne" desničare na Balkanu. Na koji način se na status nejednakosti u Evropi može odraziti upravo sve veća popularnost desnih i nacionalističkih stranaka?

 

Dragičević: Živimo u nekom prelaznom globalnom periodu za koji još uvek ne mogu da definišem u kojem smeru će se kretati, pa u različitim sredinama u svetu imamo paralelne procese koji se povezuju u jedan globalni hologram straha, nesigurnosti. Povlačenje u neke vlastite suverenitete pokušava se prikazati kao moguće rešenje koje bi kao trebalo da dovede do nekog prosperiteta koji nije stigao tom obećanom globalizacijom koja je trebalo jednako da proradi za sve. U Evropi su to specifične refleksije prvo finansijske, zatim ekonomske krize, a na koncu i takozvane izbegličke. Nejednakosti unutar država i društava, te nejednakosti između država i društava u globalnom kontekstu imaju različita ekonomska tumačenja, no danas se dovodi u pitanje i koncept univerzalizma, koji izvire iz zapadnog konteksta. Osim pitanja podele bogatstva, važno je da se govori o osećaju pravednosti. Ako neko oseća da sistem nije pravedan, da nema jednake šanse, da se njegov glas ne čuje, ako se vraćamo u nacionalno i to nacionalno stavljamo nasuprot drugog i drugačijeg u kontekstu straha i zaštite, istorija nas uči da moramo da budemo oprezni prema takvim tendencijama. Upravo na pokliču pravednosti za "svoje", protiv korumpiranog "sistema", na vlast je došao Donald Tramp koji u svom nedavnom govoru u UN-u otvoreno kaže da je došao kraj globalizacije i multilateralizma kakvog smo poznavali i predlaže koncept povlačenja u vlastite suverenitete, nekakvo međunarodno repozicioniranje i stvaranje globalnih odnosa na tim osnovama. Ako takvu priču vodi zemlja koja je poredak u kojem i dalje nominalno živimo dovela do savršenstva, onda bi možda trebalo ozbiljno da počnemo da se pripremamo za to novo doba.

 

 

021: Prepoznajete li tendencije, volju ili pokrete u Evropi koji čvrsto rade na tome da se razlike smanje ili smo i dalje na nivou konstatacije Lenarda Koena da "svi znaju da je borba nameštena i da siromašni ostaju siromašni, a bogati postaju bogatiji?

 

Dragičević: U agendi svih međunarodnih organizacija, pa i nacionalnih vlada, ako hoćete i verskih zajednica i nevladinih organizacija, pitanje je redukcije siromaštva, jednakosti šansi, smanjivanja socijalnog jaza...  UN-ovi milenijumski ciljevi na to su obavezali sve učesnike međunarodne politike. I ti takozvani populistički pokreti svoju agendu grade upravo na tome, samo se fokusiraju na nacionalističku retoriku, zatvaranje, distinkciju prema "drugome". Društveni ugovor, ako se taj pojam uopšte više i može koristiti ne može se "ispisati", njega kroji tok istorije, a postojeći poredak se uvek nastoji sačuvati, dok negde ne pukne ili se zbog nekih eksternih faktora ili internih procesa nekako pređe iz jednog doba u drugo, pa se tako i skroji taj društveni ugovor. Ako neko u doba hiperprodukcije publikacija, a pomanjkanja ideja u svetu sklopi neku knjigu, manifest, priručnik za taj novi društveni ugovor koji bi poboljšao svet, niko neće biti srećniji od mene. Vreme za njega, ali i nove političke filozofije već je davno stiglo. U Evropi je bivši grčki ministar finansija Varufakis pokrenuo Diem25 pokret za "vraćanje Evrope građanima", no može li se takvim putem dati smernice za novi društveni ugovor kada jedna Italija, treća ekonomija evrozone, ima vladu kakvu ima, kada nas u maju naredne godine čekaju neizvesni evropski izbori za koje paneuropsku platformu stvara bivši glavni Trampov strateg Stiv Benon. Mislim da je danas najiskreniji odgovor koji neko može dati – ne znam.

 

021: Dok sam čitao o Briselu i Parizu, prisetio sam se romana Damira Karakaša. Pa, onda, da li je Evropa, u kontekst političke današnjice, ali i budućnosti, zaista "sjajno mesto za nesreću"?

 

Dragičević: Evropa je pre svega stari kontinent. Kontinent koji slabe Putinova Rusija i Trampova Amerika, na različite načine, među ostalim i "alatima" digitalne četvrte industrijske revolucije. Ali je Evropa oslabila i samu sebe, unutrašnjim razdorima, odnarođenošću elita, birokratizacijom. Od koncepta Evropske unije, koji je kontinentu razorenom nakon Drugoga svetskog rata trebalo da jamči teško izboreni mir i sigurnost, Evropa je ostarila, nije uspela da nametne taj slobodarski panevropski identitet njenih očeva osnivača. Unutar Unije postoje jednaki i jednakiji, a pravila koja bi trebalo da važe za sve, neki, kada uđu u tu Uniju krše, iskorištavaju, konstrukt je prekomplikovan da bi se brzo adaptirao. Evropa se godinama zatvarala prema najbližem susedstvu, Africi i Bliskom istoku, a kada je istorija zakucala na vrata, te kada su u toj staroj i bogatoj Evropi zatražila malo kruha i jednakosti, zbog, kako kažu "javnog mnjenja", dakle osećaja, a ne stvarnosti, političke elite su reagovale kako bi zaštitile svoje pozicije. No, na temi migracija, koja je tema budućnosti i promene sveta kakvog znamo, sada profitiraju oni koji konceptu otvorenog i raznovrsnog kontitenta ne mogu da doprinesu. Ali to ne mora biti tako. Istorijsko sećanje na horore fašizma i nacizma u Evropi ne smemo nikada da zaboravimo i svim silama treba da se borimo za budućnost, da se nikada ne ponove ni u kakvom novom obliku. A kako će Evropa izgledati u budućnosti? Koliko god se borili za nasleđe koje se gradi na imenu najznačajnije evropske nagrade, one Karla Velikog, mislim da će struktura malog kontinenta u budućnosti izgledati bitno drugačije.

 

021: Pišete i o odgovornosti intelektualaca. Navodi se Noam Čomski, a na tragu njegovih reči je i izjava Ramba Amadeusa kako "intelektualac mora stalno da bude svetionik zdravog razuma, koji ne dozvoljava da se brodovi puni ljudi zabijaju o hridi zabluda". Međutim, koliko intelektualci mogu zaista da budu ti "svetionici" u eri lažnih vesti, post-istine, pogotovo kada imamo podatke da lažne vesti dopiru do daleko više ljudi nego one koje ih raskrinkavaju i ostavljaju jači "emocionalni trag" na publiku?

 

Dragičević: Difamacija svega, pre svega činjenica, nije nešto što je karakteristično za ovo doba. Na lažima i stvaranju atmosfere haosa i straha dogodio se Holokaust. Nikada se u analizi procesa ne smeju zanemariti ljudske emocije i mogućnosti manipulacije njima. Koliko god se čudili da je moguće da u 2018. godini imamo antivaks i ravnozemljaški pokret koji ima ozbiljan broj poklonika, znači da je negde već puklo. Uloga intelektualca, o kojoj u mojoj knjizi govori beloruski akademik i disident Anatolij Mihajlov, jeste da uvek mora da se bori za činjenicu, istinu, dijalog. Ako se i od toga, kao i od novinarstva, danas ustukne, kapitulirali smo.

 

021: Mislite li da su politička pitanja, koja kao agendu postavljaju političari i njihovi spineri, stvarno u korelaciji sa pitanjima koja u najvećem delu muče građane? Recimo, Kosovo je političko pitanje broj jedan u Srbiji, nešto o čemu se najviše govori, ali da li bi građanima Srbije to trebalo da bude glavno pitanje ili nezaposlenost, odlazak mladih, penzije?

 

Dragičević: Nisu sva politička pitanja spin, ali se spinova treba čuvati, razotkrivati ih i stoga je novinarstvo danas ključna branša. Kada na teritoriji Evropske unije u godinu dana imate nekoliko slučajeva ubistava novinara koji su sledili trag novca, korupciju i kriminal, nanovo shvatate da je pitanje praćenja traga novca uvek najvažnije pitanje. Sva pitanja koja ste naveli su važna, svako na svoj način i mislim da jedno uopšte ne isključuje drugo.

 

021: U knjizi ste vi bili osoba koja se raspitivala o situaciji u nekoj državi ili koja je pratila ljude kroz njihovo suočavanje sa sopstvenom drugosti i teretom nejednakosti koji nose. Međutim, šta je odgovor kada se uloge okrenu ili kada od svojih sagovornika dobijete pitanje, pa makar i iz kurtoazije: "A kakvo je stanje kod vas?"

 

Dragičević: Ako je iz kurtoazije, onda kada počneš ozbiljno da pričaš, neki pobegnu, neki se zainteresuju, pa krene razgovor. No, u razgovoru, a većina mojih priča nastala je kao posledica razgovora, uvek se dešava razmena informacija, a u toj razmeni informacija, iskustava, dakle u pravom i autentičnom razgovoru, uvek je otvoreno polje upoznavanja, empatije, pokušaja razumevanja konteksta, priča i situacija koje se možda na prvu čine da nisu bliske. Onda se shvata koliko svi ljudi u svojim kontekstima nose neke slične priče, iskustva, osećaje. Kada se potrudiš da razumeš neku osobu u njenom kontekstu, prostor za dijalog se širi, a time se otvara i prostor koji ne dopušta konflikt, mržnju, difamaciju. Stanje kod nas je slično kao kod vas, hvala na pitanju. (smeh)