INTERVJU Teofil Pančić: U viziji političara narod je stoka koja ništa ne razume

Za ovogodišnjeg dobitnika nagrade Fondacije "Tanja Petrović" za afirmisanje kulture u medijima, kultura je lepota plus sloboda i umetnost pride. Kako je navedeno u obrazloženju nagrade, Pančić u svojim tekstovima "govori o trenutku u kojem živimo, kada objašnjava neki fenomen, razobličava nas kakvi jesmo", uz dodatak da "i kada piše o politici on piše o kulturi".

 

Međutim, pisati o kulturi, kao i o mnogo čemu drugom u Srbiji, ako to radite iskreno, ponekad deluje kao donkihotivski posao. Kako je to otpevao Lenard Koen: "Teško je držati za ruku bilo koga ko poseže za nebom samo da bi se predao". Možda je i takav osećaj pisati o kulturi u zemlji u čijim medijima kulturne rubrike uglavnom nema ili se revnosno preskače kako bi se brže stiglo do zabave, sporta...

 

"Koenovi stihovi nisu loš opis tog stanja. Kada se opredeliš da se ovde baviš kulturom moraš unapred da računaš na to da će ta vrsta bluza da te prati i da to ne doživljavaš suviše dramatično ili sudbinski. Zamislite autobus koji vozi između Beograda i Novog Sada, dva najveća grada u zemlji, dva univerzitetska centra, dva grada sa najvišim stepenom pismenog stanovništva. Uvek sam se divio jednoj sceni iz vremena pre smartfona. Imaš 30 putnika u tom autobusu i od toga možda dvoje ili troje nešto čita, a sva je prilika da je to 'Kurir' ili nešto slično, dok je mnogo manja šansa da čitaju neke dobre novine ili dobre knjige. Ako je takvo stanje u takvom autobusu, koji nije reprezentativan za prosek stanovništva zemlje, onda kakvo je stanje negde drugde. Kroz tu sliku moje svakodnevice, jer živim na toj relaciji, želim da kažem da smo mi koji uopšte nismo ravnodušni prema toj vrsti tematike unapred osuđeni da budemo jedna vrsta poluegzotične manjine. Ako ti pišeš o takvim stvarima, ako se baviš nekim kritičkim promišljanjem, onim što se u vreme dok je marksizam bio na ceni zvalo "duhovnom nadgradnjom" i smatraš da bez nje ne vredi ni baza, bićeš tretiran kao jedna vrsta dobronamernog dosadnjakovića u najboljem slučaju. Mislim da je to najtačniji opis tretmana kulture ovde, to su u najboljem slučaju dobronamerni dosadnjakovići i paraziti, koje bi povremeno trebalo nahraniti novcem, mada niko ne zna u koje svrhe, jer sve to što oni rade je ionako gomila koještarija", kaže Pančić u razgovoru za 021.rs.

 

021: Odgovarajući na Prustov upitnik rekli ste da vas najviše plaši da će vas stalno biti strah od nečega. Kada govorimo o kulturi uopšte, ne fokusirajući se samo na umetnost, šta vas plaši na tom polju? 

 

Pančić: Plaši me činjenica kako se ponovo olako mirimo sa propašću. Govorim o svakodnevnom životu. Pamtim kako su se devedesetih ljudi olako pomirili sa tim da je nešto nenormalno postalo normalno. Bilo je normalno da nema autobusa, vozova, goriva, ulja, kafe, šećera. Ljudi su se vrlo krotko i brzo pomirili sa time kao da je to normalno stanje. Ako je stanje nenormalno valjda je normalno da se protiv toga buniš. Nakon petnaestak godina relativno normalnog stanja na jednom niskom nivou, jer mi smo sirotinjska zemlja, kao da ponovo ulazimo u ciklus nenormalizacije. Nivo kompetentnosti javnih službi svih vrsta je sve niži, gradovi su sve prljaviji, prevoz je sve lošiji. Imaš situaciju da je neko preko noći doneo odluku da ti na neodređeno vreme ukine železnicu između Beograda i Novog Sada. Samo su jednog dana ljudi došli na stanicu i shvatili da nema voza. U Beogradu su doživeli još veći šok - otišli su na stanicu i shvatili da nema stanice! I ništa. To je tako progutano. Plaši me taj mentalitet, ne mogu čak reći ni sluga, jer i sluge imaju neka prava, nego mentalitet gotovo pa ropski, koji svaku neprijatnu stvar vrlo brzo svari i počne da je tretira kao nešto što je normalno. Ta crta našeg mentaliteta je nešto što me je uvek užasavalo, ali sam u jednom trenutku pomislio da je to nešto iza nas, a sada vidim to isto. Da nije bilo ovih protesta koji su sada aktuelni, Srbija bi počela da zamire u stanju apsolutne pomirenosti. Ono što je meni značajno kod ovih protesta nije to do čega će oni dovesti, jer bojim se da neće do mnogo čega dovesti, barem ne neposredno. Ipak, značajni su kao znak da smo živi, da ima ljudi koji primećuju da nije dostojanstveno ovako živeti. 

 

  

 

021: A šta vas ohrabruje?

 

Pančić: Morao bih malo dublje da se zamislim da bih se setio šta me ohrabruje. Ohrabruje me to što, ipak, postoji jedan sloj u ovom društvu, koji nije većinski, ali koji je ostao dovoljno zdrav. To je strašno važan sloj, to su, patetično rečeno, misleći ljudi. Meni je bilo strašno značajno kada se pojavila prva peticija Filozofskog fakulteta u Beogradu, pa se ona širila. Bez obzira na to što ti ljudi nisu reprezenti numeričke većine, ni u kojoj zemlji, pa ni u Srbiji, to ipak pokazuje da ti imaš 1.500 ljudi ili ne znam koliko sa univerziteta koji imenom, prezimenom, titulama, biografijama i bibliografijama stoje iza toga i kažu da ovo kako živimo nije dostojno čoveka. To znači da se cela ta intelektualna klasa, osim onih koji su direktno kupljeni, svrstava na drugu stranu. Kad god se to dogodi u jednom društvu, to je predznak da ono protiv čega su ti ljudi ustali može još neko vreme da opstaje ali je na silaznoj putanji.

 

021: U jednom od svojih dnevničkih zapisa Laslo Vegel konstatuje da je u Novom Sadu sve bolnije i sve gore biti Novosađanin. Šta se dogodilo sa gradom kada oni koji život provode u njemu i utkaju ga u svoje stvaralaštvo kažu da je sve bolnije biti Novosađanin u svom gradu?

 

Pančić: Potpuno razumem Vegelovu rezignaciju, jer on verovatno polazi od neke vrste upoređivanja sadašnjeg i ranijeg stanja. Uvek kada upoređujemo ranije i sadašnje stanje, po prirodi stvari prošlost nam izgleda bolje nego što realno jeste. Bez obzira što jako dobro pamtim Novi Sad koji je možda bio spokojniji, harmoničniji i, u svakom mogućem smislu, uređeniji grad, dakle koliko god u tom smislu potpuno delim Vegelov pogled, ja osećam i nešto drugo. Ovo je strašno živ grad. Retki su primeri gradova ove veličine, koja nije impresivna, koji su do te mere dinamični i do te mere bitni. Novi Sad je jedan od ključnih toposa cele južnoslovenske kulture. To je bio u kontekstu Jugoslavije na jedan način, a i danas je na drugačiji način. I dan-danas kada kažete da ste iz Novog Sada to je vrlo specifična i u većinskoj meri pozitivna referenca, bilo gde, u najmanju ruku od Triglava do Vardara. To govori da se očuvalo elementarno zdravo jezgro. Mislim da je ovaj grad jako vitalan i da ima jedan specifičan unutrašnji duh. 

 

  

 

Pančić: Sećam se nekih trenutaka tokom devedesetih, za vreme ratova, kada je grad bio preplavljen maskirnim uniformama i nekim ljudima koji su delovali kao da se nikada neće adaptirati na ono što ovaj grad jeste. Četvrt veka kasnije porasla su njihova deca i ta deca su Novosađani, u svakom i najlepšem smislu te reči. Čini mi se da Novi Sad bolje apsorbuje nego Beograd, koji je četiri-pet puta veći, pa bi po logici stvari trebalo da apsorbuje bolje, ali moj utisak, na osnovu paralelnog življenja i tamo i ovamo, jeste da Novi Sad tu ulogu "melting pot-a" obavlja na suptilniji i kvalitetniji način. U tom smislu nisam mnogo zabrinut. Postoji čitav niz negativnih mitova koji sami Novosađani gaje o Novom Sadu, koji idu u rasponu od toga da je to jako dosadan i mrtav grad pa do toga da je jako nebezbedan grad. Iako se obično te dve stvari isključuju, ljudi uspevaju da veruju i u jedno i u drugo. Tvrdim da je i jedno i drugo mit, da je Novi Sad nebezbedan grad ja bih to najbolje znao, jer moje lice je lakmus za takve stvari, a ja se retko gde osećam normalno kao ovde. 

 

Novi Sad ima neku snagu koju ne bih potcenio i ne mislim da je osnovna supstanca Novog Sada i onoga najboljeg što ja mislim kada izgovorim to ime bitno ugrožena. Ona jeste pretrpela ogromne udarce, jeste načinjana sa raznih strana, ali i dalje ima snagu koja na kraju opet prevlada i uspostavi unutrašnji puls. Na kraju krajeva, ako počnete da gledate suviše pesimistički na performanse onoga u čemu živite, to vas blokira, onemogućava vas da bilo šta uradite, jer definiše svaki napor kao uzaludan. To je najpogrešniji mogući pristup.

 

021: Sergej Trifunović je svojim govorom u Novom Sadu ponovo u javni diskurs ubacio priču o Vojvodini, jer "reče mu jedan čovek" nešto o otcepljenju Vojvodine. U međuvremenu, u Narodnoj skupštini će se naći predlozi Zakona o finansiranju Vojvodine i Rezolucije. Kakav je danas aktuelni položaj Vojvodine, njene autonomije?

 

Pančić: Trenutno stanje ima svoje korene. Mislim da je čitava priča o nekoj značajnijoj, produbljenijoj autonomiji Vojvodine u velikoj meri izgubljena i da je to prevashodno krivica naših političkih i intelektualnih elita koje je trebalo tu priču da osmisle na mnogo bolji način nego što su to uradile. Mnogo puta sam pisao o tome i nakon 5. oktobra 2000, kada je bila logična prilika i trenutak da se o tome misli. U mojim silnim lamentacijama i dugačkim tekstovima u "Vremenu" i "Autonomiji", govorio sam upravo o jednoj stvari - nije promišljena politička komponenta autonomije. Stalno se govorilo "di su naši novci"? Ja se izvinjavam, ali to je jedan malograđanski pogled na stvari. Da bi autonomija neke teritorije, stanovništva, imala rezon i da bi mogla da se uspostavi kao nešto ozbiljno, za to nije dovoljno pitanje preraspodele novca. Za to mora da postoji politički, istorijski i kulturološki momenat. Kulturološki i identitetski momenat u Vojvodini je njena zasebna istorija u odnosu na ostatak Srbije, njen specifičan etnički, jezički, religijski sastav i specifičan način na koji se to artikuliše u svakodnevnom životu. 

 

  

 

Pančić: Kada pogledate Istru, koja formalno ima daleko manju autonomiju unutar Hrvatske nego što čak i sadašnja Vojvodina ima u Srbiji, vi vidite politički veoma artikulisan prostor. Istrijani zaista drugačije rezonuju, žive, glasaju, to je ključno. Nikada HDZ nije pobedio nigde u Istri, Rijeci, dakle nema dalje. Vi morate imati političku supstancu Vojvodine da bi se ona reflektovala na autonomiji - ekonomskoj, kulturnoj itd. Ta politička supstanca nikada nije na pravi način artikulisana. Političari, pa i oni koji su tvrdili da sve rade za Vojvodinu, nisu uradili gotovo ništa da se to uspostavi i da se o tome ozbiljno razmatra. Bilo im je dovoljno da imaju svoje male feude, male pobede, a ne govorim to u kontekstu neke lične koristi, iako je i toga bilo, nego u kontekstu toga da su se zadovoljavali dosta trivijalnim stvarima, "daj da imamo zastavu", a supstanca je vremenom nestala. To se desilo u ono vreme kada je politička situacija za Vojvodinu bila mnogo povoljnija i, ako si tu priliku propustio tada, sto puta je teže očekivati da ćeš sada nešto ostvariti. Mi u Srbiji živimo pod vlašću jedne loše maskirane, desničarske, ultrakonzervativne politike. Takva politika je uvek i svugde centralistička, nacionalistička, ima fetiš nacije države. U naciji državi autonomija je u najboljem slučaju nužno zlo i nešto što postoji kao forma, a što ne bi trebalo da ima suštinu. Mi imamo upravo takvu autonomiju.

 

021: Pomenuli ste tokom razgovara i aktuelne proteste. Od početka provejava ta potraga za novim licima koji bi artikulisali nezadovoljstvo građana, ali onda imamo situaciju da priču polako preuzimaju "etablirani opozicionari". Kako vam sada deluje čitava priča u vezi sa protestima, imaju li tendenciju da postanu još jedna propuštena šansa?

 

Pančić: Ne zaboravite da smo jako brzo istrošili neka nova lica. Koliko juče Saša Janković je bio neko novo lice, dobio je 16 odsto glasova na predsedničkim izborima, ali gde je danas. Sad je u modi Sergej Trifunović, možda već sutra neće biti. Ili možda još gore - biće, ali iz pogrešnih razloga. Fetiš novih lica je pomalo mač sa dve oštrice i pokazuje se vrlo često kao jedna vrsta pokušaja da se profesionalna politika zaobiđe. Nju ne možete da zaobiđete, jer ona na kraju mora da uradi svoj deo posla. Mene samo zanima da li to lice, bez obzira na to da li je novo ili staro, može efikasno da se suprotstavi onome što trenutno vidim kao najveće društveno zlo, a to je vlast ovakva kakva je danas. Moj problem sa opozicijom je što uglavnom radi pogrešne stvari iz pogrešnih razloga na pogrešan način. Vrti se u začaranom krugu tema koje sama vlast nameće, dok oni pokušavaju da se nadmeću. I onda imate to da Đilas piše otvoreno pismo Vučiću, gde mu praktično kaže da je izdajnik i da bi on mnogo bolje rešavao pitanje Kosova. Ne znam kome može doneti bilo šta dobro ta vrsta demagogije. 

 

Ako je ovo vaše zapažanje tačno, a voleo bih da nije, da su građanski protesti krenuli u pravcu postepenog opadanja, onda je to upravo zato što ljudi ne vide da im se nudi istinska alternativa, nego im se samo nudi više istog po principu - "eto, to isto bih ja radio bolje nego što radi Vučić". To nije dovoljno i to je ono što je naš problem.

 

  

 

021: Kada govorimo o opoziciji, dosta se pričalo i o Sporazumu sa narodom. Mislite li da političari u Srbiji, bez obzira na to iz kog političkog spektra dolaze, uopšte imaju dodira, uvid u živote običnih ljudi ili su u nesporazumu sa tim istim narodom?

 

Pančić: Mislim da političke elite uglavnom ne razumeju, a ne bih rekao ni da se trude da razumeju, takozvani narod. Kažem takozvani zato što je "narod" jedna od najzloupotrebljavanijih reči u našem jeziku. S jedne strane ih ne razumeju, ne žive njihov život. S druge strane, kad pokušaju da se "približe" narodu oni se zapravo približavaju nekoj njihovoj projekciji onog najgoreg i najprimitivnijeg u tom narodu. Kada vidite da neko pokušava da se kao udvara narodu, on počne da ga tretira kao gomilu primitivaca i bilmeza i prema toj projektovanoj slici stvara sliku naroda. Kosovo, na primer. Sa mnogim političarima kada razgovarate "off the record", oni će vam reći da znaju da je stvar sa Kosovom propala, ali da bi, kada bi to rekao otvoreno, bio rastrgnut i niko ne bi glasao za njega. Tvrdim da je to budalaština i da ogroman broj ljudi uopšte ne meri svoj glas na taj način. Ljudi, koji ne moraju da budu ne znam koliko obrazovani, imaju jedan zdravorazumski refleks, jer znaju kad vide propalu stvar. Političari se boje zato što je u njihovoj viziji taj narod u suštini stoka koja ništa ne razume. Kako ti da objasniš njima da ne možeš politiku projektovati tako što ćeš narod da tretiraš kao stoku, pa se onda ponašati u skladu sa kalkulacijama šta bi ta stoka koju si stvorio u svojoj glavi volela da čuje? Ne možeš tako. Mora se početi od toga da su ljudi, ne nužno pametni, ali prilično nužno razumni. Ako imaš jedan iskren pristup i kažeš im kako stoje stvari, jedna ogromna većina, ne svi naravno, itekako će to prihvatiti.

 

021: Postalo je prihvatljivo u Srbiji da zamenica predsednika skupštine drugog najvećeg grada ide na četnički skup, postao je prihvatljiv sav užaš sa naslovnih strana tabloida, kič na nacionalnim frekvencijama ili da su vlast oni koji su se zalagali za ratove krajem prošlog veka. Jesu li se oni koji čine aktuelnu vlast u Srbiji distancirali od svojih političkih očeva ili su ih samo prevazišli?

 

Pančić: Kad ste nabrajali šta je sve postalo prihvatljivo na kraju ste rekli ono što je na početku. Postalo je prihvatljivo da ljudi iz devedesetih nama ponovo vladaju. Kad se to dogodilo, onda je normalno da i ovo drugo, pa sve do slučaja sa četničkim piknikom u Višegradu, postane prihvatljivo. Ti ljudi su promenili retoriku donekle, prilagodili je drugačijim prilikama, ali nikada nisam verovao, jer nisu davali razloga, da su se oni suštinski promenili i da su doživeli neku vrstu katarze. Nije problem što ja nisam verovao, problem je to što za šest-sedam godina njihove vlasti oni svakodnevno dokazuju da su oni ti isti ljudi. Izazovi blagu iritaciju kod, na primer, naprednjaka i iz njega će riknuti radikal. Uradi to isto savremenom evropskom socijalisti, iz njega će riknuti Milošević. U tom smislu bojim se da je to bila puka kozmetika. To je moralo da bude očigledno i tada, ali, nažalost, većina društva to tako nije gledala i mi i dan-danas trpimo posledice te greške.