Piše: Živan Lazić
Pre sedam godina intervjuisao sam nezaboravnog direktora "Novkabela". Kada sam ovih dana u arhivi naišao na tekst i sam sam se iznenadio koliko je ono što je govorio, kao neku vrstu životne oporuke, i danas aktuelno.
Javnosti je poznat kao direktor "Novkabela" iz najuspešnijeg perioda nekadašnjeg novosadskog giganta. Upućeniji, pak, za Boška Petrova kažu da je od 1957. godine, kada je preko studija u Beogradu iz rodnog Mošorina stigao u Novi Sad, životnu i radnu sudbinu vezao za grad podno Fruške gore. Tokom duge radne karijere kontinuirano je bio prisutan, profesionalno ili volonterski, u gradskom nivou vlasti, a učešćem u građanskim udruženjima bio je aktivan i nakon odlaska u penziju. Razgovor je počeo pitanjem kako mu godinama kasnije izgleda voljeni grad?
- Novi Sad se promenio, najviše stil života. Nekada je posle 20 časova varoš bila pusta, ličila je na skandinavske, gde žitelji predveče odgledaju bioskopsku ili pozorišnu predstavu i vrate se kući kako bi se odmorili za naredni radni dan. Danas je grad u popodnevnim i večernjim satima pun ljudi, preoterećen putničkim saobraćajem, kafići su postali centralna tačka za mlade i sredovečne. Nov ritam objašnjavam sasvim drugačijom radnom strukturom stanovništva. Do 90- tih godina prošlog veka, u Novom Sadu je 36 odsto radnika radilo u industriji, po 17 odsto u saobraćaju i trgovini, građevinarstvo nam je bila važna delatnost. Grad je imao oko 225.000 stanovnika, zaposleno je bilo preko 104.000, nezaposlenost je u najgorim periodima dostizala tek osam odsto radno sposobnih. Danas je bez posla preko 18 odsto radno sposobnih, rad na crno se uobičajio.
Važite za čoveka koji je privredu Novog Sada vodio tržišnoj ekonomiji?
- Od 1967. do 1974. godine bio sam, na predlog tadašnjeg gradonačelnika Dušana Ilijevića, direktor Preduzeća za privredno upravljanje stambenom i poslovnom imovinom. Dve godine ranije, u Jugoslaviji je započeta privredna reforma, koja je zahtevala prelazak na tržišno privređivanje svih, čak i komunalnih preduzeća. U Novom Sadu smo prepoznali da je vreme ulaganja novca u trgovinu i za tri godine smo, na osnovu jugoslovenskog arhitektonskog konkursa, izgradili kvart oko bioskopa 'Arena' - robne kuće 'Ugled' i 'Bazar', Novosadsku banku. Od Vlade Mikeliča, projektanta 'Bazara', sam zahrtevao da robna kuća bude funkcionalnija i lepša nego što su bile trgovine u Minhenu, Beču ili Firenci. Uzvratio je da će ispraviti greške koje su se omakle tamošnjim arhitektama. Dakle, uvek se može bolje i više u odnosu na prethodno.
Šta je najvrednije formirano u Novom Sadu tokom vaše duge karijere, a šta biste promenili?
- Najvrednijim smatram izgradnju univerzitetskog kampusa i Univerziteta u celini, danas solidno pozicioniranog u srednjeevropskim razmerama. Nama je sveučilište bio osnova za moderizaciju, te privredni i sveopšti razvoj grada. Poboljšali smo kvalifikacioni nivo zaposlenih. Izmena privredne strukture u svim sferama, najviše u industriji, bila je rezultat direktne i posredne saradnje sa Univerzitetom. Recimo, 'Novkabel' je arhaičnu proizvodnu strkuturu zamenio proizvodnjom mikro i optičkih kablova, tada svetskih tehnoloških hitova. Mnogi nisu shvatali da dolazi vreme elektronike i zajedljivo su nam prigovarali da 'hoćemo da nadmašimo IBM'. Takvih nerealnih ambicija nismo imali, ali smo računali da bi bilo dobro da IBM postane partner novosadske firme. I došao je 1988. godine. Žao mi što su, nakon 'jogurt- revolucije' kada sam smenjen, političke promene usmerile Novi Sad prekomernom uvećanju stanovnika. Mi smo vodili politiku umerenog uvećanja grada, sa željom da bude centar novih tehnologija i znanja i sa namerom da u Vojvodini podstičemo policentričan razvoj desetak manjih središta, a ne da od najvećeg urbaniteta stvaramo 'meksički megalopolis'.
Jednom prilikom ste rekli da je Novi Sad dugo vodio krutu, gotovo staljinističku urbanističku politiku?
- Sve do 1983. godine u najširem centru nije bilo moguće dograditi ni kupatilo, pa je i danas mnoštvo neodogovarajućih objekata u središnim delovima grada. U želji da grad sačuvamo od prevelikog razvoja, pojedine kvartove, Podbaru, oko ulica Petra Drapšina, Šafarikove, Ćirpanove ili Kisačke smo, u vreme najveće ekspanzije, potpuno zapostavili i razvijali periferne reone oduzimajući plodne površine poljoprivredi. Spratnost je preniska i premnogo je prizemljuša, pa su u centru bili socijalni stanovi. Ovakva politika ne samo da se pokazala lošom, već je i ostavila prostor za sadašnji urbani varvarizam u gradu. Kako bismo zaustavili širenje Novog naselja, Detelinare, Slane bare planirali smo da na sremskoj strani, na brdu Mišeluk, izgradimo nov kvart i da se grad znatnije proširi na desnu obalu Dunava, da reka protiče kroz grad. Idejni projekat je prošao jugoslovenske i međunarodne provere, ali nikada se nismo odlučili da investiramo.
Vidljivi su rezultati u razvoju Novog Sada, ali voleo bih čuti šta biste označili kao promašaje?
- Ne vidim da je bilo osnova za radikalnije izmene u strategiji razvoja. Učinili smo, međutim, greške u redosledu investicija. Jedna od najspornijih, u kojoj sam i ja učestvovao, je izgradnja Mosta slobode, mada je u to vreme on bio čisto političko ulaganje Saveza komunista Vojvodine podeljenog na pristalice 'Istočne' i 'Zapadne' varijante budućeg autoputa Subotica - Novi Sad - Beograd, koji ni danas nije dovršen u celosti. Pobedila je 'Istočna' varijanta, ne bez slabosti, ali prihvatljivija od 'Zapadne' koja je predviđala međunarodni saobraćaj kroz Novi Sad. Kada su pristalice 'Zapadne' varijante nakon nekoliko godina došle na vlast, na ranije planiranom mestu podigli su Most slobode, kao simbol svoje pobede. Niko ni iz Pokrajine, ni iz Republike nije video interes u mostu, pa je gradnju u celosti finansirao Grad. Kako smo gro novca ulagali u čisto politički most, ne samo da nismo uspeli izgraditi planirani klinički centar, već smo i postojeći bolnički kompleks izuzetno zapostavili. Kako Novi Sad nije gradio klinički centar, više gradova u Vojvodini je gradilo svoje (polu)kliničke centre, pa smo u Pokrajini dobili više zdravstvenih objekata prevelikih za bolničke, premalih za kliničke centre. Potrošeno je previše novca na sasvim pogrešan koncept zdravstvene politike. Promašaj u koracima ostavio je posledice koje će dugo opterećivati zdravstvenu infrastrukturu ove ravnice.
Od početka se govorilo da most vodi nikuda?
- Nesporna je potreba, i tada i danas, da druga strana novosadske obale Dunave dobije drugačiju, gradskiju fizionomiju. Možda je planiranje naselja na Mišeluku bilo preambiciozno, svakako je bilo realnije sremsku obalu razvijati ubrzanijim razvojem Sremske Kamenice, Petrovaradina, a naselja na brdima onoliko koliko je, usled čestih klizišta, moguće. Dovoljan je bio laki gradski most koji se završava na obali Dunava, a ne da kroz tunele vodi nikuda. Kej uz desnu obalu reke bi znatno doprineo urbanizaciji ovog prostora."
Gradska vlast je preuredila kej i podigla ga na nivo stogodišnjih voda. Grad dugo, i u vaše vreme, nije hteo da učini ovu intervenciju?
- Tri decenije stanujem na keju i redovan sam šetač. Kada je počelo podizanje strane bliže Dunavu, odmah se uočio zašto smo, na insistiranje turističkih radnika, decenijama izbegavali viši nivo keja- sa moje strane ne vidi se reka. Zamislite kako se oseća gost Novog Sada kada se šeta kejom a ne vidi Dunav! Druga zamerka je što je urađena rekonstrukcija, a nije izmešten gradski kanalizacioni ispust. Šetači dunavskom stranom keja, u koje i sam spadam jer moram da svakodnevno pešačim, su između neverovatno frekventnog saobraćaja i teškog kanalizacionog zadaha koji se širi sa obale. Zato minimalan broj ljudi šeta kejom, pogotovo potencijalno najatraktivnijim delom, od Varadinskog mosta do Bulevara cara Lazara. Može se reći da Novi Sad nema kej i nije jedini grad na Dunavu koji nije iskoristio mogućnost koju pruža velika reka. Neverovatno je koliko su kraj obala skoro svih dunavskih gradova najfrekventniji bulevari.
Manje je poznato da je u vreme vašeg gradonačelnikovanja, 1985-1989. godine, započeto turističko pozicioniranje Novog Sada?
- Radili smo na profilisanju 'Linije kulture' koja bi od keja vodila Dunavskom i Pašićevom ulicom do Matice srpske. Razgledajući Muzej savremene umetnosti, Vojvođanski, pa muzej Grada Novog Sada, Arhiv Vojvodine, Gradsku biblioteku, Vladičin dvor, Akademiju nauka, Gimnaziju 'J.J. Zmaj' i Maticu srpsku turisti bi se upoznavali sa kulturnim razvojem jedne zajednice, jednog naroda. Planirali smo da Riblju pijacu izmestimo delom u zatvoreni prostor bivše fabrike 'Kulpin', delom na prostor sadašnje Kvantaške pijace. Dobili bismo trg od Zmaj Jovine gimnazije do Dunava. Čak smo se i sa Vojskom Jugoslavije, direktno sa admiralom Brankom Mamulom, dogovorili da se 'Oficirski dom' ustupi gradu za kulturne potrebe. Ceo prostor bismo učinili parkom. Planirali smo izgradnju muzičkog centra u sklopu jevrejskog zdanja u Futoškoj ulici, dok bi se u tada obnovljenoj Sinagogi održavali koncerti.
Znali smo da je Petrovardinska tvrđava središna tačka, ali smo bili ograničeni prisustvom vojske na ovoj lokaciji. Uspeli smo da u dobroj meri rekonstruišemo 'Topovnjaču', a gornji etaž, površine 2.000 kvadratnih metara, smo planirali za galeriju umetnika iz istočnoevropskih zemalja, stvaralaca iza 'Gvozdene zavese' koji su retko imali priliku predstaviti se ljubiteljima umetnosti iz Zapadne Evrope. Sa Galerijom 'Tretjakovski' smo se dogovorili i o pojedinostima. No, došlo je 'događanje naroda', raspad države, promena sistema i nije mi poznato da li danas neko radi po ovom pitanju"
Kao prvi čovek "Novkabela", bili ste među hrabrijima: mada navijač "Vojvodine", odbijali ste političke naloge da finansirate vrhunske sportske ekipe?
- Dugo smo bili neiskreni, dvolični i tvrdili da je naš vrhunski sport amaterski, pokušavajući da ga i organizaciono 'umijemo' kao hobističku zabavu. Oduvek sam tvrdio da se i naši vrhunski klubovi, koji se nadmeću sa najboljim svetskim, moraju, stručno, organizaciono i finansijski, bazirati na istim principima na kojima se zasnivaju i rivali. Kada sam 1985. godine postao gradonačelnik Fudbalski klub 'Vojvodina' je ispao iz prve lige. Na kraju mog mandata, 1989. godine, fudbaleri su bili prvaci SFR Jugoslavije. Nismo, međutim, ništa uvećali finansiranje kluba. Pomoć je bila u dovođenju pravih ljudi na čelo kluba i ekipe. Posebno bih izdvojio trenera Ljubomira Petrovića; inovirao je ne samo način treninga, već i pristup igrača obavezama, učvrstio odnose između trenera i igrača, odnos prema medijima, publici, protivnicima, sudijama... Doveli smo Dušana Ivkovića za trenera košarkaške ekipe 'Vojvodine' i bili na putu da izgradimo evropsku ekipu, dok su odbojkaši stasali u jugoslovenskog lidera i među vodeće evropske timove. Formirali smo snažne internacionalne klubove, smatrali smo normalnim da grad ima razvijen sport. Bilo nam je jasno da se i kapaciteti Spensa mogu iskoristiti u punoj meri jedino organizovanjem što više značajnih međunarodnih susreta i to naročito u što atraktivnijim sportovima."
Poznati ste kao direktor u najuspešnijem periodu "Novakabela"; možete li opisati kakav je to gigant bio, čak i za srednjeevropske prilike?
- Novkabel je najveći uspeh industrije Novog Sada. Kada sam 1974. godine postao direktor, firma je proizvodila 18.000 tona kablova i nije izvozila. Pri kraju mog rukovođenja preduzećem (1985), proizvodili smo 51.000 tona robe i kompletno modernizovali proizvodni asortiman. Cilj su bili zapadni, najzahvalniji, ali i najzahtevniji kupci. Cirka 90 odsto izvoza smo realizovali na konvertibilnom tržištu, a i onih desetak odsto su bili unosni poslovi u Poljsku. U najboljem periodu, godišnja produkcija 4.500 radnika je vredela 150 do 200, izvoz je dostizao i 80 miliona dolara. Priče da smo na domaćem tržištu bili zaštićeni su tendenciozne - carina je bila ravna carini kojom je Nemačka štitila svoju, u svetu cenjenu, kablovsku industriju. Bila je snažna i domaća konkurencija - samo u Srbiji bila su tri evropski značajna i više manjih, solidnih proizvođača. Bili smo među najvećim vojvođanskim izvoznicima, u jednom periodu prvi. Koliko smo bili vrhunski ilustruje i podatak da je saradnja sa Fabrikom kablova iz Krakova podrazumevala da oni nama rade žicu, sirov posao, a mi tu žicu oblikujemo u zahtevne i znatno profitabilnije kablove. Aranžman je trajao jedanaest godina bez ijedne reklamacije. Danas je tehnološka situacija obrnuta. Krakovska fabrika je superiorna spram novosadske. To je tragedija koja nam se desila u deceniji ratnih zbivanja na našim prostorima. U pravi trenutak okrenuli smo se kompjuterima. Sarađujući sa 16 instituta izradili smo sopstvenu verziju kompjutera, razvoj softvera je bio impresivan za tadašnje prilike i nije se odnosio samo na kablovsku industriju. Kako smo u agrarnoj regiji, naši inženjeri su osmislili softver za upravljanje govedarskom farmom. Mesec dana posle demonstracije softvera, stranci su počeli iskazivati interesovanje za naše rešenje. Dolazak IBM početkom 1988. godine značio je i početak lepe saradnje. Da je politički i život uopšte nastavio da se odvija boljim smerom, ko zna dokle bi ova saradnja dovela.
Kada je počelo propadanje "Novkabela"?
- U Vojvodini smo prodavali desetak odsto naše proizvodnje, bili smo minimalno prisutni na tržištima uže Srbije, Makedonije, Crne Gore i Kosova. Oko 80 odsto smo ili izvozili ili plasirali u Sloveniju, Hrvatsku, nešto u BiH. Bojkotom Slovenije i zapadnojugoslovenskih tržišta, potom uvođenjem sankcija 'Novkabel' ostaje bez tržišta i počinju nevolje. Zapravo, tokom sankcija živelo se od prodaje zaliha i minimalne proizvodnje.
Vojvodina je 1988. godine grubo izgubila tadašnju ustavnu poziciju, kakve su posledice?
- Najdalekosežnija je neiskorišćenost vojvođanskih potencijala, od ljudskih do prirodnih. Posledice su uvećane promašajima u agrarnoj politici i dugo će se reflektovati na celu Srbiju. Samo zbog pada industrijske proizvodnje na 30 odsto predtranzicione, u Vojvodini je izgubljeno 24 milijarde dolara. Toliko smo propali da nemamo osnov odakle da se krene. Samo za prvih 14 godina drastično redukovane autonomije, izgubljeno je oko 16.500 dolara po glavi stanovnika, što je ravno ceni otvaranja 400.000 radnih mesta. Nenadoknadivo. U Srbiji minus usled sankcija i ratnih zbivanja u okruženju je oko 7.800 po žitelju. Mnoge naše najjače banke i firme više nisu samostalna pravna lica, već su se utopili u privilegovana beogradska preduzeća.
Šta je najveća nevolja Vojvodine?
- Nikada nije bila centar svojih finansija. Za vreme Austrougraske bankarska središta su bili Beč i Pešta, kasnije, u Jugoslaviji i Srbiji, Beograd. Finansijski centar oblikuje i politiku i političare, najčešće podsticanjem provincijskih stranaka i liderčića koji su u stalnom sukobu, čak su se i ubijali. U takvim uslovima izuzetno je teško osmisliti politiku oko koje bi se formirala ekipa sposobna da predvodi ozbiljniji pokret. Interesi lidera stranaka dolaze u prvi plan. Koliko znači finansijska samostalnost videlo se 1976. godine, kada je izvršen deobni bilans deviza SFR Jugoslavije i svaka republika i pokrajina je dobila pravo zadržavanja devize na svom računu. Ranije se trčalo i moljakalo u Beograd i Centralnu banku da bi se dobilo nešto svojih deviza. Sa promenama, privrednicima je postalo jasno da su devize na međunarodnom tržištu i da proizvodnu strukturu valja prilagođavati deviznim kupcima. Izvoz se razmahao i 1989. godine bukvalno svaka novosadska industrijska firma, sem 'Jugoalata', plasirala je robu i na Zapad. Čak je i mala fabrika 'Avala' izrađivala specijalnu obuću za vožnju biciklom i prodavala Holanđanima i Dancima. 'Jugoalat' je imao dekadu zastoja i od firme čije alatke je 1975. godine 'Boing' hteo plaćati pet odsto skuplje nego drugima, spao je na firmu čije alate velike svetske firme više nisu htele ni kupovati. Čelnicima i radnicima se učinilo da je rešenje na ulici i postali su predvodnici događanja naroda.
NAPOMENA: Intervju je prvi put obajvljen 2012. godine u "Vojvođanskom magazinu". Boško Petrov je preminuo 11. marta u Novom Sadu u 85. godini života.
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 19
nema nam pomoći
Ono što sam sigurna je da su društvene mreže septička jama, Srbije
š sa laznim prezimen
Ne rece ni havala za 3 miliona kojje dva puta platila a imala si 100 grešaka svakom pronadjenih . Da je to ud+radio neko drugoi znao bi predsenik drzave Da znada smo je štedeli jer smo imali samilosti prema njenim premećemnim nervima i da nam je zao sto joj nismo stali na glavu kao svkoj zmiji. Nije iskljucemo da je to sve rasila po nalogu Š.
Gospodjo svaki vas bivsi je sve prtiao javno iz osvete sto ste se svima svetili..
Nikad mi neće bioti jasno kako takvohg preadtora još u davno vreme pustiše da mobinguje sve. Š.
MKKB
Izumitelji patenta bez presedana , stambenog kredit putem lažnih putovanja u inostranstvo.Sad rasprodaju sirovine u šikari koja je bila industrijska zona i postovana i poznata evropska firma.
B Petrov je bio velik autoritet i u inostranstvu. Da je ostao u fabrici verovatno bi sve bilo drugačije i okviru opsteg peljesenja po sistemu BOLJE MI NEGO NEKO DRUGI koji je dozvoljavao sve mahinacije dok je im Justicija držala sveću.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar