Ničije ruke nisu čiste, samo su nečije prljave, a nečije krvave

Mirjana Karanović, glumica u predstavi "M.I.R.A." (Sterijina nagrada za glumu):

"Žene su stvarno dosta ćutale. Vekovima su ćutale. I to sad nema nikakve veze sa nekakvom osvetom, nego sa tim da ne treba da ćute ljudi koji su ugroženi, koje maltretiraju, a to su u najvećoj meri žene, one koje su slabije. A slabiji su i cela ta neka populacija koja je na bilo koji način hendikepirana: ljudi koji su drugačije telesne, seksualne orijentacije, koji se drugačije zovu, prezivaju, njih maltrtiraju. A žene su tu gotovo obavezne... U ovom, i u svim patrijahalnim društvima, ženina sloboda je ograničena muškom velikodušnošću, muškom milošću. Kada žena izađe iz tog okvira muške velikodušnosti, onda nastanu problemi, kad ti nešto hoćeš mimo onoga što ti neko velikodušno daje".

Nebojša Romčević, dramski pisac, autor "Karoline Nojber":

"Da su drugi pakao - od toga polazimo i u procenjivanju samih sebe mi sebe držimo po strani, ili nekako na nekom našem pijadestalu. Ali zapravo svi smo mi u tome, svako od nas pojedinačno igra sa samim sobom neku vrstu šaha u kojem sebi oprašta mnoge nemoralne stvari, grdnu količinu neaktivnosti, grdnu količinu uzaludnog trošenja vremena na lajkovanje po fejsbuku. Smatramo da smo tako nešto uradili. Pitanje je, da li se išta može učiniti, pitanje je da li je demokratija apsolutno mrtvo slovo na papiru, da li je to pokriće za krivolov? Jednom rečju, u ovoj čitavoj igri, ničije ruke nisu čiste, ali, nečije su prljave, a nečije krvave. Tu je glavna razlika".

Vedrana Božinović, dramaturškinja na predstavama "Hasanaginica" i "M-I.R.A:" (Sterijina nagrada za dramaturgiju):

"Sloboda je temeljno ljudsko pravo. A društvo mora naučiti da poštuje slobodu izbora. To je proces koji nama, kao društvu, teško pada. Učenje da poštujemo čoveka. Nisam sigurna da mlađe generacije, o tome kako se zaista poštuje čovek, mogu naučiti od nas koji smo 20 godina na najbrutalniji i krvoločni način istrebljivali sve drugačije. Ponosimo se demokratskim društvima, a zapravo smo duboko ukopani u konzervativnost, lažnu tradicionalnost, licemernu religioznost. Mi smo zemlje sa temeljim nepoštovanjem ljudskih prava. Pa onda i prava žena. Ako još uvek u bukvarima učimo decu da čitaju: "Mama pravi ručak, tata čita novine", teško da šaljete poruku kako ne postoje uslovljene uloge i obrasci u koje se moramo uklopiti. U "Hasanaginici" govorimo o restartu. Sve što je važilo juče, danas ne vredi. Idemo iz početka. Pa tako svako malo. Kad i kako nam se kaže. Svaki restart je za naše dobro. Jer sad će sigurno biti bolje. Pravna država od ponedeljka. U M.I.R.I. govorimo o kolektivnoj demenciji. Oboleti od demencije - znači biti blaženo nesvestan da je postojalo neko juče... Problem je što svaki restart i svaka demencija na koju pristanemo donose i zaborav svih onih temeljnih vrednosti koje čine čoveka. Nećemo zaboraviti samo da smo gazili u krvi, nego i to da smo nekada bili ljudi. Demencija je gubitak mislećeg čoveka i rađanje podanika. Ali je tako mnogo lakše. Da citiram M.I.R.U. - oni koji pamte, ti su najebali".

Marta Bereš, glumica u "Hasanaginici" (Sterijina nagrada za glumu, "Dnevnikova" nagrada):

"Od položaja žene danas mene mnogo više zanima položaj čoveka danas. Čoveka u pravom smislu te reči. Ono što se danas dešava, ne samo u ovoj profesiji, jezivo je. A na tu jezivu igru pristaju i muškarci i žene. Lojalne ljude, autentične, ljude sa kičmom koji ulažu veiki mentalni i duhovni rad da bi, popravljajući i sebe, malo popravili i svoje okruženje, cenim više nego ikada".

Igor Đorđević, glumac u "Petrijinom vencu" i "Kozocidu":

"Moj utisak je da danas postoje dve mogućnosti: ili šamar, ili neka revolucija, odnosno evolucija. A kako je evolucija sporiji proces, onda... Ja sam otac dve kćerke koji pokušava nekako da ih vaspita i sačuva. Ali nije to problem samo kod nas, na globalnom planu dešavaju se neka čudesa na tu temu, neki tektonski poremećaji. Problem je mnogo veći od lokalnog. Kako se rešava globalni problem? Ja lično, rešavam ga lokalno, delujem na svoju porodicu i svoje okruženje, i igrajući ove predstave. To je ono što mogu".

Aleksandar Stojković, glumac iz "Karoline Nojber":

"Želeli smo da upremo prst u taj kič da bismo ukazali da postoji i nešto drugo što je plemenito. Da se okrenemo lepoj reči koja pravi bolje građane, zemlju, da nam to pomogne da se menjamo".

Dejan Đonović, glumac u "Kozocidu":

"Svi imaju neko svoje parče krivice. Sve to u nedostatku te neke lične hrabrosti pojedinca, jer mi uvek očekujemo da kolektiv stane iza nas, da neki drugi ljudi stanu iza nas. Zaboravljamo da pojedinci čine kolektiv. Hrabrost počiva na pojedincu. Grupa, celi kolektiv, na nekin način obavezan je prema sebi i prema drugima, pa i prema precima i potomcima, da bude hrabar. U svoje ime. I onda dobijate masu koja nešto može da promeni. Mi nismo hrabri jer smo razmaženi. Mi moramo da promenimo sebe".

Jelena Mijović, dramaturškinja na predstavi "Petrijin venac":

"Meni je vrlo problematičan stav kada neka žena kaže da nije feministkinja. Feministkinja znači da se borim za određeni tretman svih žena, za slobodu i pravdu svih žena, jednaka prava i mogućnosti, iste plate iza isti posao, na primer. Feminizam ne znači da nisam ženstvena, da neću da imam decu, da možda neću da se udam. Žena koja je kod kuće i čuva decu, kuva, čisti, isto radi posao koji bi trebalo da bude plaćen, a kad već nije, onda treba da bude tretiran sa poštovanjem. Mora postojati svest da smo iste u tom vrtlogu, u tom žrvnju, u kojem nas taj patrijarhat gazi. Mora da postoji svest da se to dešava svakoj od nas. Tu nema razlike između bogatih i siromašnih, grada i sela. To je ženska sudbina".

Krista Sekelj, rediteljka predstave "Itaka" iz selekcije "Krugovi":

"Agresiju u porodici, nasilje nad ženama u porodici, na poslu, u društvu uopšte, je teško iskoreniti. Muškarci su u krizi sa svojim identitetom, neki od njih zaista imaju problem sa promenom uloge žene u društvu, sa tim da bi ona mogla da postane isto važna, isto vredna, isto plaćena... To je i u Mađarskoj problem i mislim da će biti još izvesno vreme, ali mislim da je važno kako komuniciramo, kako razgovaramo, da li uopšte razgovaramo. Dovođenje dve osobe, dva roda u mogućnost razgovora je već ozbiljan pomak, a mislim da smo uglavnom do toga došli. Naravno drugačije je u Mađarskoj, a drugačije u Kongu, ali... Važno je da muškarce dovedemo u stanje pristajanja na razgovor".

Milica Sužnjević, glumica u "Zloj ženi" (Sterijina nagrada za najbolju mladu glumicu iz Fonda "Dara Čalenić"):

"Skoro sam razmišljala o tome kako su deca ranije - kad sam ja bila dete - bila pravdoljubiva. Znala su, ja sam znala, da razlikuju dobro od lošeg. Sad nekako ljudi to ne znaju, pa nekako i loše stvari pravdaju,  pravdaju sami sebe i, iz interesa, i druge. Nekako se izgubio pojam, osećaj za dobro i zlo. Ljudi ne znaju ni ko su, ni šta su. A naše društvo baš je jako pogodno za one koji su dobili svojih pet minuta, a bolje da nisu. Prava palanačka svest".

Maja Pelević, dramska spisateljica i rediteljka "Bolivuda":

"Imam veliki problem sa tim da danas, često čak i od žena sa kojima delim mnoga mišljenja, čujem rečenice poput: "Meni je bitno da su žene na rukovodećim položajima", a da se ne preispituje kakve su to žene i da li one demonstriraju istu vrstu patrijarhalnog nasilja kao i muškarci. Onda mi zaista nije dovoljno što je neko žena. Mislim da to pripada istoj vrsti matrice koja je trebalo da dovede Hilari Klinton na vlast da bi Amerika imala prvu predsednicu, ne preispitujući šta je ta žena sve radila i koliko je davala legitimitet tom istom patrijarhatu. Biti žena danas jednostavno nije dovoljno i mislim da je površno i pogrešno predstavljati stvari tako crno-belo. Jer ako tako budemo razmišljali, onda ćemo sa belog heteroseksualnog muškarca samo preći na ispunjavanje kvota da se tu sad nadje i 50% belih heteroseksualnih žena koje će perpetuirati taj isti sistem koji zatvara oči pred siromaštvom, porodičnim nasiljem i igrama moći".