Ulepšana slika stvarnosti

Piše: Živan Lazić

Tako Vučić rado podseća da je rast BDP lane bio veoma solidnih 4,3 odsto, potom da su strani investitori uložili impresivnih 3,5 milijardi evra u srpsku ekonomiju.

Na bazi ovakvih trendova najavio je ovogodišnji rast BDP od najmanje četiri odsto i velik investicioni ciklus u podizanje komunalnog standarda visine do deset milijardi evra. Izuzetno ambiciozno, premijerka i ministri, posebno Siniša Mali, zadužen za finansije, nadovezali su se na predsednikovu priču.

Po svemu sudeći, u vlasti ozbiljno računaju na krupnija ulaganja, ne samo kao marketinški adut u započetoj predizbornoj kampanji.

Izvoz raste brže

Pogledajmo dublje našu ekonomsku situaciju.

Prošlogodišnji rast od 4,3 odsto umnogome je zasnovan na jednokratnom oporavku poljoprivede od prethodne loše sezone. Rast BDP od 2,5 odsto u prvih pet meseci tekuće sezone ukazuje da je ne samo četiri, već i tri odsto teško dostižna brojka za posrnulu srpsku ekonomiju.

Predsednik ističe da je izvoz povećan za 8,2, ali se prećutkuje da uvoz raste brže, tačnije 10,8 odsto, te je za samo prvih pet meseci platni deficit dostigao 2,5 milijardi evra, što je 18,2 više nego u istom periodu prethodne godine.

Pad industrijske proizvodnje

Fijat je sveo proizvodnju na minimum, EPS ima poteškoća u pripremi ugljokopa, potom i u proizvodnji struje, dok je pad proizvodnje NIS-a u prva tri meseca uslovljen obavljenim temeljnim remontom rafinerijskog pogona i biće nadoknađen do kraja godine.

Ipak, industrijska proizvodnja je za pet meseci zabeležila pad od 1,7 odsto. Još samo da Evropljani budu strogi prema smederevskoj čeličani i problemi bi stvarno eskalirali... U ovakvoj situaciji teško da se možemo držati proseka centralnoistočnoevropskih država od 4,2 odsto godišnjeg rasta BDP pa se i nama susedne i obližnje države kontinuirano sve brže razvijaju.

Logično je da se upitamo zašto kada iz inostranstva u srpsku privredu ulažu tako mnogo, 3,5 milijardi evra prošle i 1,5 milijardi u prvih pet meseci tekuće godine?

Šta donose stranci

Ulagači investiraju u firme koje se zasnivaju na jeftinoj radnoj snazi i uvoznim inputima. Ta ulaganja zapošljavaju niže kvalifikovanu radnu snagu, teže uposlive segmente društva.

Slabo kooperiraju sa domaćim firmama, jesu najveći izvoznici, ali, istovremeno, i najveći uvoznici. Pri tome im je država Srbija omogućila niz povlastica, jeftinu struju, oslobađanja od pojedinih lokalnih taksi, često i poreza na dobit, a njihov dolazak je pospešila novčanim subvencijama, do 10.000 evra za svako novootvoreno radno mesto.

Strana ulaganja retko kada znače otvaranje kvalitetnih radnih mesta.

Manjak domaćih investicija

Ono što Vučić ne spominje je veliki manjak domaćih privatnih investicija. Ne mali broj ovdašnjih preduzeća ima dobiti iz poslovanja, bankarski krediti su jeftiniji nego ikada, pa, ipak, ne ulažu.

Statistika kaže da domaći preduzetnici investiraju samo 10 umesto neophodnih 17, 18 odsto BDP. Štaviše, sve češće se može čuti da naši fabrikanti ulažu u susedne, pa i udaljenije zemlje.

Razlog nije nedostatak kapitala. Problem su nejednaki uslovi, nepouzdane presude i predugi sudski procesi, izostanak subvencija domaćim ulagačima.

Ovdašnji poslovni ljudi vole reći da bi trebalo za sve izgraditi onakav privredni ambijent u kakvom posluju strani i odabrani domaći biznismeni.

Vodovod ili mistral raketa

Veći rast BDP je mnogo realniji ako se pomaže svim preduzećima. Kako već nekoliko godina Srbija beleži budžetski suficit iz Fiskalnog saveta uporno predlažu da se umanje opterećenja i tako i vlasnici manjih firmi podstaknu na investiranje.

Jer, veći rast BDP, recimo pet i više odsto, a što je za našu nerazvijenu ekonomiju imperativ, može da se realizuje jedino ako se podstakne celokupni privredni potencijal. Svakako je dobro da država rashode ulaže u javne investicije.

Mnogo bolje nego da rast BDP zasniva na prekomernom ulaganju u naoružanje, policijsku i vojnu opremu. Korisnije je izgraditi regionalni vodovod u Zrenjaninu ili Odžacima, gde su veliki problemi sa vodom za piće, nego kupovati mistral rakete.

Pare za investicioni ciklus

Međutim, postavlja se pitanje gde naći pare za ulaganje u vodovode, preradu otpadnih voda, kanalizaciju ili kablovske mreže.

Neka se ciklus produži na deset godina, znači da je potrebno za milijardu evra godišnje uvećati domaće javne investicije. To je 2,5 nacionalnog BDP, svake od deset sezona.

Sadašnja snaga i struktura privrede mnogo će sporije uvećavati budžetske prihode. Novo zaduživanje teško da bi ekonomski bilo opravdano.

Mi smo još uvek dužni 23,785 milijardi evra. Nešto se može uštedeti ukoliko uspemo da još neki visokookamaćeni kredit zamenimo povoljnijim.

Korist za sve građane

Ostaje da poreska služba iznađe dodatni prihod. U tome bi trebalo biti oprezan, jer standard života je na niskom nivou decenijama i građanima se ne bi smelo previše uzimati, makar u pitanju bila i najznačajnija ulaganja, vodovodi, fabrika za preradu vode, kanalizacija...

Kod realizacije svakog velikog investicionog plana trebalo bi se voditi principom da koristi ima što veći krug građana. Stoga se ovakvim ulaganjima teško može podizati Skijalište na Avali ili Nacionalni fudbalski stadion, objekti čija neophodnost je upitna i namenjeni su relativno uskoj interesnoj grupi.

Suviše jak dinar

Investicija je složena aktivnost i nije lako uložiti tako da se tokom godina novac vrati. Jeste da je bezmalo svakom selu u Srbiji neophodan put do varošice.

Ali, od toga puta biće slaba vajda ako se poljoprivredna delatnost u selu znatno ne unapredi i obogati manjim prerađivačkim kapacitetima. Tek uz znatno veći agrarni budžet i selu primerenu poljoprivrednu politiku, ima opravdanja i iz velikog investicionog ciklusa ulagati u sela.

Nesumnjivo da bi investicioni ciklus oživeo privrednu aktivnost. Više bi se uvozilo, ali da bi izvoz parirao uvozu bilo bi dobro da monetarna politika prestane sa politikom jakog dinara.

Suviše koči izvoz, a bez plasmana u inostranstvo nema ozbiljne potražnje za malu privredu kakva je srpska.