INTERVJU Nebojša Romčević: Nema zakonskih osnova da nas sahrane

Razgovarala: Snežana Miletić

 

Nebojša Romčević, dramski pisac, teatrolog, scenarista, profesor na FDU, jedan od hrabrih građana Srbije koji uvek glasno i precizno govori o svakoj kancerogenoj pojavi u našem društvu, zauvek je osvojio pozorišne scene svojom pričom o Karolini Nojber, nemačkoj glumici iz 18. veka, koja diže svoj glas da bi prestalo sve što ne valja u poslu koji radi, u životu kakav živi. Romčevićeva Karolina i danas je simbol svegrađanske hrabrosti i borbe. 

 

Od vremena kada je napisao taj tekst i za njega odmah dobio Sterijinu nagradu, Romčević je napisao još nekoliko odličnih tekstova i nekoliko scenarija za TV serije ("Ljubav, navika, panika", "Bićemo prvaci sveta") i filmove ("Kordon", "Stado"). Zanimljiva je i činjenica da već dve godine radi kao koscenarista HBO projekta naslovljenog "Agnus dei" ("Jagnje božije"), priči o balkanskim mitovima. Posao je, kaže, dobio preko Skajpa.

 

021:  Stalno govorimo o pobuni, pravu na slobodu, o mitovima koje treba raskrinkati zarad slobode…

 

Romčević: Ima pobuna i pobuna. Ima pobuna u kojima sebe podstičete da se pobunite i kao civilizovano biće, imate pobuna gde imate još manevarskog prostora, ima pobuna gde ga nema i gde nemate izbora. Dakle, to su pobune: ili ja ili oni. Ili mi ili oni. Ja mislim da se mi kao društvo krećemo ka toj tački. Istorija nam pokazuje da se stvari kod nas rešavaju prvo gušenjem sloboda, gušenjem pojedinaca, a potom opštom eksploziijom i kataklizmom. 

 

021:  Šta dobro iz toga može da proizađe?

 

Romčević: Nikada iz toga ništa dobro nije proizašlo, ali se makar jedan oblik zla premetnuo u neki drugi oblika zla. U poslednjih 30 godina na akuelnosti nije izgubio nijedan tekst koji se bavio rušenjem iluzija, propadanjem iluzija ili uzaludnošću borbe. Mi ne izlazimo iz tog začaranog kruga, ali dok mrdamo - nema zakonskih osnova da nas se sahrani.

 

021: Možda je problem u tome što stalno mislimo da su drugi krivi ili bar krivlji od nas samih?

 

Romčević: Da su drugi pakao - od toga polazimo i u procenjivanju samih sebe mi sebe držimo po strani ili nekako na nekom našem pijedestalu, ali zapravo svi smo mi u tome, svako od nas pojedinačno igra sa samim sobom neku vrstu šaha u kojem sebi oprašta mnoge nemoralne stvari, grdnu količinu neaktivnosti, grdnu količinu uzaludnog trošenja vremena na lajkovanje po Fejsbuku. Smatramo da smo tako nešto uradili. Pitanje je, da li se išta može učiniti, pitanje je da li je demokratija apsolutno mrtvo slovo na papiru, da li je to pokriće za krivolov i onda tu čovek ne može sebe da abolira. Ja ne mogu sebe da smatram drugačijim, odnosno manje odgovornim od onih koji aplaudiraju ljudima koji ne bi smeli da budu na slobodi. Ja im ne aplaudiram ali tu zapravo, sa malo veće distance, takoreći nema razlike. Jednom rečju, u toj čitavoj igri, ničije ruke nisu čiste, ali, nečije su prljave, a nečije krvave. Tu je glavna razlika.

 

021: Stiče se utisak da su ljudi danas više nego ikad pre gladni slobode, žene nekako i dadatno jer, ne samo što ih je cela istorija držala za manje vredna bića, već se i danas omalovažavaju i danas je ženska sloboda ograničena muškom velikodušnošću...

 

Romčević: Danas je teško biti i muškarac a mogu misliti, odnosno ne mogu ni da zamislim, koliko je onda teško biti žena. Pobuna žene je samo jedan segment pobune osobe. Ako se žena buni kao žena, to je samo jedan deo priče. Naravno, čovek se buni iz razloga koji ga najviše ugrožavaju. Da li ženu najviše ugrožava to što je žena ili što je građanin određene zemlje ili što je zaposlena u određenoj firmi...? 

 

021:  Biti žena u ovom sumanutom društvu zapravo izgleda kao da je jedan oblik manjkavosti?

 

Romčević: Smetnje. I to ne samo u ovom društvu. Što se više priča o ravnopravnosti polova - jasno je da ravnopravnosti nema. Ali ono što nas izjednačuje je da smo socijalno degradirani na isti način - kao osobe - da slobode nema ni za muškarce, ni za žene, ni za transeksualce, ni za koga. Mi smo gladni slobode, i kao muškarci i kao žene. Žene su verovatno još gladnije. A i pitanje je kako bismo definisali tu individualnu slobodu? Slobodan je onaj koji može da kaže ono što misli, što oseća, to je zapravo posebno uskraćeno ženi koja je i dalje u nekoj vrsti igranja uloga, naročito ovde gde smo stalno u novim talasima neokonzervativizma i u novim imbecilnim pričama o porodici kao temelju srpskog društva i ostalim besprizornim svinjarijama koje se prelivaju od jutra do sutra, tipa “množite se Srpčići” i ostale nebuloze. Biti žena je verovatno osećanje koje je imao Sizif kada je gurao kamen. I ja, evo, ne znam kako izgleda pobuna žene. Sećam se kako je ta pobuna izgledala kod Aristofana, (žene su postelju uslovile odustajanjem od ratova. prim.nov.) ali bojim se da je danas malo ljudi koji bi na tu ucenu reagovali.