Potapanje vaterpola

Piše: Živan Lazić

Mada je vaterpolo naš najtrofejniji timski sport, u Srbiji nije popularan i decenijama je jedva funkcionisalo tek desetak klubova.

U poslednjih petnaestak godina i manji gradovi su počeli podizati bazene, pa se i broj klubova uvećao na dvadeset i tri, od kojih šest ima i ženske ekipe. Domaća takmičenja su skromna i u javnosti neprimetna, pa ipak, nacionalna selekcija žanje medalje iz godine u godinu.

Mnogi objašnjenje nalaze u slabom interesovanju za ovu igru na celom globusu. Zapravo, nosioci ovog sporta su tri-četiri republike bivše Jugoslavije, Italija, u manjoj meri Grčka i Španija, a donedavno je bila i Mađarska, istorijski posmatrano najveća vaterpolo sila, odakle u nas stizahu i vatepolo i stručnjaci u drugim sportovima.

Bivši Sovjetski Savez je takođe bio velesila, ali ni Rusija, niti bilo koja druga država sa eks sovjetskog prostora nije nastavila niz. Nemačka, Rumunija, Francuska ili Holandija, koje su u pojedinim periodima pokazivale želju da nešto više razviju ovaj sport, odustajale su iz nemogućnosti da ozbiljnije animiraju mlade za bavljenjem ovim sportom u vodi.

Nema driblinga, nema skoka

Naravno da nikada nije lako osvajati medalje, pogotove u kontinuitetu. Ipak, ostaje utisak da je konkurencija, pogotovo u poređenju sa najpopularnijim sportovima, slabija.

Uostalom, mane dugo uočava i Međunarodni olimpijski komitet, pa je vaterpolo bio među prvim sportovima kojima je pretilo isključenje iz programa olimpijskih igara. Razlog je neatraktivnost, kako gledaocima, tako i oglašivačima. MOK je uočio da u igri nema individualnih akcija (driblinga), nema atraktivnog elementa poput skoka, dok se dobar deo igre odvija pod vodom i, praktično, je nevidljiv gledaocima.

Činilo se da je završeno olimpijsko doba vaterpola. Ali, vaterpolo ima ženske klubove na svih pet kontinenata, u poslednje vreme uočljivo raste popularnost igre u vodi među devojkama i MOK, u vreme kada se silno trudi da u sport, time i u sportsku industriju, uvuče celu, a ne samo mušku polovinu porodice, odlučuje da, uz brojne predloge za uvećanje atraktivnosti, vaterpolu pruži priliku za transformaciju. No, senka udaljenja iz programa Igara visi i dalje, kao mač nad glavom...

Mi, svakako, poštujemo i volimo naš trofejni sport. Ipak, realni smo i shvatamo da je konkurencija u ovoj igri, mereno svetskim aršinom, minimalna. U takvoj situaciji ne čudi što su klubovi godinama u dubiozi.

Sav prihod iz budžeta

Gotovo sto odsto prihoda vaterpola kluba su sredstva kojima opština redovno finansira sport, tu se nađe neko javno preduzeće da sufinansira trofejni klub i preko njega vodeni sport. Možda ponekad nešto kane i od nadoknade za odlazak igrača u inostranstvo, pre svega u Italiju.

Nema međutim ozbiljnijeg marketinškog prihoda, nema novca od ulaznica i to je ono što klubove vodi u status siromaška. Čini se da plan po kome bi država gradila osnovnu infrastrukturu, bazene, potrebne naravno i plivačima, skakačima u vodu ili takmičarkama u sinhronom plivanju, dok bi bogati (bivši) vaterpolisti i prijatelji vaterpola izdržavali takmičarsku aktivnost kluba, ne funkcioniše.

Sve se svelo na novac iz budžeta, bilo lokalnog, bilo državnog. Dugovi su se gomilali godinama, stvar predugo razvlačila, sve dok nije postalo jasno da je u pitanje došla i egzistencija samih domaćih takmičenja.

Podrška vlasti

Aktuelna vlast, imajući u vidu i da su izbori za šest meseci, prihvatila je da iz državog budžeta pokrije otprilike jednogodišnje potrebe svakog od dvadeset i tri kluba, naravno i šest ženskih sekcija.

Presednik Vateroplo saveza Viktor Jelenić je, zauzvrat istakao "velike zasluge" predsednika Aleksandra Vučića, dodajući da VSS podržava preuzimanje SC "Gale Muškatirović" (sa odličnim bazenima) od strane grada Beograd, jer je to u interesu vaterpola. Podsetimo, po propisima objektima upravlja opština Stari Grad, u kojoj je na vlasti opozicija, dok Beogradom upravlja Srpska napredna stranka.

Upravo gest kojim su vaterpolisti prinuđeni da, zarad sitne pomoći (svota teško da će dostići 0,3 miliona evra) iz državne kase, ne samo na sva usta hvališu vladajuću stranku, već i da javno podrže pravno više nego problematičan upad (beo)gradske vlasti u ono čime upravlja opština, ukazuje da predsedniku nije do vaterpola. Neophodna mu je samo podrška igrača, popularnih osvajača brojnih medalja, a sve kroz reči čelnika Saveza.

Izbori se približavaju, a prilika je zgodna, ne košta ni cvancika ni predsednika, ni njegovu stranku. Iskorišćen je budžet koji pune svi građani ove zemlje. Vaterpolo je, u ovom slučaju, samo poslužio vlasti za još jednu promociju, sve ostalo je sporedno.