INTERVJU Bane Kerac: Nećete misliti kako je nešto skupo u prodavnici ako vas dva sata zabavljaju Kapetan Amerika i Hulk

Razgovarala: Dragana Prica Kovačević

 

Branislav Bane Kerac rođen je 1952. godine u Novom Sadu. Iza njega stoje junaci kao što su Ket Klou (Cat Claw), Kobra, poručnik Tara, Billy the Pljuc, Balkan Ekspres i mnogi drugi. Radio je i na licenciranim izdanjima među kojima su najpoznatiji Fantom, Tarzan i Veliki Blek. U devetu umetnost zaljubio se još pre nego što je prvi put seo u đačku klupu.

 

021: Više puta ste pričali kako je vaša ljubav prema stripu počela još kada ste imali pet godina. Iako tada niste znali da će to zapravo biti vaš "poziv" očigledno je da se ta strast zadržala mnogo duže nego što se to obično desi sa interesovanjima koje razvije prosečni petogodišnjak. Da li ste nekad razmišljali zašto je to tako?

 

Kerac: Kad sam imao pet godina, te 1957. onda je mama donela prvi Kekec kući. Onda sam se zaljubio u stripove, a kada počnete da čitate stripove, poželite i da ih crtate ili barem pokušavate. Moja mama je bila filmoman, vodila me je jako često u bioskop sa sobom, tako da sam ja slike sa filmskog platna koje su se kretale odjednom našao kod kuće. Nije se doduše kretalo, ali ja sam osetio da to ima vrlo sličnu, da ne kažem, istu logiku. U početku mi je mama čitala, a ja sam vrlo brzo počeo sam da čitam, tako da sam čitao stripove još pre nego što sam krenuo u školu. Tokom školovanja, bili smo pretplaćeni na časopise u kojima je bilo i stripova. Međutim, '62. godine počeli su da izlaze crtani romani i to je povećalo moju strast prema stripovima, naročito vesternima. 

 

021: Kako je izgledalo odrastanje uz strip u Jugoslaviji? Dnevnikova Panorama, pa samim tim i Novi Sad, bila je predvodnik strip scene u državi. Stripovi su bili dostupni za male pare i čini se da su se tada religiozno čitali.

 

Kerac: Tih godina je produkcija stripova u tadašnjoj Jugoslaviji bila jako velika. Imali smo Politikin zabavnik, Plavi vjesnik, Kekec i crtane romane. Bila je to zapravo jedna gomila stripova i svaki dan se na kiosku mogao naći novi strip. Novosadski Dnevnik je imao jako dugu tradiciju, oni su jedni od prvih koji su počeli da objavljuju stripove u dnevnim novinama, pa onda u specijalizovanim novinama kao što je bila Panorama, koju nikako ne treba mešati sa Forumovom Panoramom. Ta produkcija je izrasla u Zlatnu seriju u kojoj su bili objavljivani najpopularniji stripovi bivše Jugoslavije. Uglavnom bili smo stripska zemlja. Nije bilo interneta, nije bilo neke naročite televizije. Znači nije moglo mnogo da se bira, bioskop i stripovi, to je bila jedina prava zabava za moju generaciju.

 

021: Kako ste vi počeli da crtate?

 

Kerac: Pokušavao sam da crtam to što vidim. U početku je to bilo precrtavanje direktno iz stripova, a posle sam počeo da crtam i sam i da izmišljam svoje priče. Bavio sam se time, ali sam se uvek bavio time kao hobijem. Nikad nisam mislio da će od mene ispasti neki umetnik ili slikar. Poznanstvo sa kućnim prijateljem, vajarom, Dejanom Bešlinom učinilo je da ja tome ipak pristupim mnogo ozbiljnije nego moji drugari. Znači ja sam već onda znao za senčenje, kako se postiže forma za debljinu linije i takve stvari. Počeo sam to da koristim, ali isto u okviru hobija. 

 

021: Crtač stripova nije baš karijera koju ljudi zamišljaju kao idealnu, bar kada je u pitanju zarada. Kako je došlo do toga da stripovi postanu više od hobija?

 

Kerac: Moja namera je pre svega bila da se bavim nekim ozbiljnim poslom, znači neki arhitekta, lekar ili zubar, znači poslom koji će mi davati dovoljno vremena da se bavim mojim hobijem, jer je važilo mišljenje da se od crtanja, odnosno umetnosti, ne može živeti. Upisao sam se u srednju zubotehničku školu sa namerom da se kasnije bavim stomatologijom. Prvih godina mog školovanja sam odustao od namere da postanem zubar, pošto je bilo nas 400 na Zavodu za zapošljavanje. Tako sam morao da upišem fakultet. Pošto u Novom Sadu nije bilo stomatologije, morao sam da se upišem u Beogradu. I uglavnom ja sam to počeo da studiram vrlo studiozno, svaku godinu, dve. 

 

 

021: Kako je izgledao prvi korak ka profesionalnom bavljenju stripovima?

 

Kerac: Na nagovor drugova, posebno mog kompanjona Toze Obradovića koji se bavio crtanjem i pisanjem, odlučili smo da, kada je Dnevnik u Zlatnom klikeru počeo da objavljuje domaće stripove, odnesemo naše crteže u Dnevnik 1975. godine. Tamo su prihvatili naše radove. Strip se zvao Poručnik Tara i to je bio početak moje karijere. Te godine sam rešio da napustim fakultet.

 

021: Da li je tačno da vas je, zbog toga, tadašnja devojka ostavila?

 

Kerac: Pa dobro, kao i sve devojke tih godina ona je želela neku sigurnu vezu sa nekim ko ima stalan posao i sa kim može da zasnuje porodicu. Nisam to naravno mogao da joj zamerim. Našla je mlađeg i ružnijeg. Našla je i kuću i zasnovala porodicu. Ja nisam imao stalni posao dugo dok se nisam 1981. godine zaposlio u Dnevniku baš kao strip crtač. 

 

021: Rekli ste u jednom intervjuu da je u to vreme moglo dobro da se živi od stripova.

 

Kerac: Pošto nas nije bilo previše, a produkcija je bila ogromna i to je sve trebalo ispuniti, onda onaj ko se stvarno potrudio, ko je bio vredan i ko je mogao da ispuni nekakav nivo koji će parirati recimo italijanskim ili američkim stripovima, on je mogao jako lepo da živi od stripa. 

 

021: Jedan od vaših junaka, Poručnik Tara, partizanski vestern, nekako je bio logičan lik za vreme u kom je nastajao. Da li vam je smetalo da se uklopite u te kalupe "netalasanja"?

 

Kerac: Nije tu bilo nikakve cenzure, ono što je danas uvreženo mišljenje da su to bili komitetski stripovi i da je to neko proveravao u Komitetu sadržaj i takve stvari, to su budalaštine. Jednostavno ti stripovi su rađeni kao istorijski stripovi, kao što se danas rade stripovi, filmovi i serije i u raznim drugim zemljama koje nisu imale partizane. Sada više nema partizana u istoriji, sada se rade neki drugi stripovi kod nas. Ali, ja se u stvari nisam bavio partizanskim stripovima na onom nivou na kom su se neki bavili, nisam radio propagandne stripove. Toza i ja smo radili poručnika Taru koji je u stvari bio poručnik Bluberi, znači vestern samo smešten u naše planine, gde su loši likovi nosili umesto crnih šešira nemačke šlemove i to je sve. 

 

021: Šta je usledilo posle? Koliko je bilo teško osmisliti novi lik?

 

Kerac: Posle poručnika Tare je sledio Kobra za dečije novine. On je bio naš čovek, kaskader koji se kretao po svetu i to nam je u stvari bio samo izgovor da bi on išao na razna mesta i preživljavao iste avanture kao što su i svetski avanturisti poput Indijane Džonsa. Nismo previše fantazirali, nije to bio fantastičan strip. On je bio vrlo realan. Nešto što stvarno nekom može da se dogodi. 

 

 

021: Ket Klou (Cat Claw) važi za vaš najlegendarniji lik. Kako je došlo do toga da crtate superheroinu umesto superheroja?

 

Kerac: Toza i ja smo dobili zadatak da kreiramo tri lika koji če parirati Marvelovim superherojima. Kreirali smo Džiu, junakinju koja je parirala Crvenoj Sonji. U to vreme izašao je i Terminator, pa smo kreirali nekog polučoveka polumašinu koji se zvao Sajborg. I izmislili smo treću junakinju koja se zvala Ket Klou. Nekako mi je Ket Klou bila najprivlačnija. Ona je u stvari trebalo da bude pandan Spajdermenu. Mi nismo ni krili to, Ket Klou je otvoreno počela karijeru kao Spajdermen, znači sa paralelom da je Spajdermena ujeo radioaktivni pauk, pa da je on dobio osobine pauka. Ket Klou je ogrebala radioaktivna mačka pa je ona dobila osobine mačke. Uopšte nismo bežali od toga, čak u prvoj epizodi na jednoj od prvih strana se pojavljuje Piter Parker koji sa Meri Džejn sedi u parku, pričaju nešto i svađaju se.

 

021: Sa jedne strane imati ženskog protagonistu čak i u današnje vreme se opisuje kao izuzetno hrabro i feministički, dok bi sa druge strane mnogi borci za jednakost vašoj junakinji zamerili upravo objektivizaciju ženskog tela.

 

Kerac: Ket Klou je bila naročito popularna među devojkama zato što ona može da radi sve ono što one vole da rade svojim muškarcima. Svenka Savić je organizovala raspravu koja je bila neka vrsta suđenja Kati zato što malo-malo pa joj se pokida brushalter i sve joj poispada. Bilo je tu zanimljivih konstatacija i pitanja. Pitala je jedna studentkinja zašto je crtam uvek da su joj raširene noge. Onda sam joj objasnio da je vrlo teško skakati s krova na krov sa skupljenim nogama. Ja nikada nisam potencirao čak ni tu kvazi erotiku. Pojavljuju se pokoje gole grudi u stripu, ali nikada nije napravljeno da se baš cilja na to. Radio sam komercijalne stripove, to nikada nisam krio, i morao sam da uključim nešto što prodaje taj strip. Ali upravo ono što sam ja želeo da ispoljim, onaj umetnički deo stripa, to nije imalo veze sa tim. Ja sam recimo od malena bio vaspitan da nije lepo tući ženu i to sam u svojim stripovima promovisao. Nekako imam i tu osvetničku crtu, prilično mi je uzor bio i Prljavi Hari, tako da je Ket Klou vrlo brzo postala neka vrsta osvetnika i uglavnom volela je da se obračunava sa muškim šovinističkim svinjama. Ona je recimo psovala kao kočijaš, nije ništa fermala, što se kaže nije zarezivala živu silu. To je ono što se publici svidelo. 

 

021: Ipak, taj osvetnički duh, "psovanje" i ostali elementi nisu baš po standardima Marvela, bar svakako ne u to vreme. Kako ste se uklopili u to?

 

Kerac: Nismo ni Toza ni ja inisistirali u stripovima da mora uvek dobro da pobedi. Ali nismo ni predstavljali zlo kao apsolutno zlo. Uvek smo se više kretali u toj nekoj sivoj zoni. Pokušavali smo da sagledavamo stvari iz više uglova. U jednom superherojskom stripu stvari su uglavnom crno-bele. Kata je na taj način odudarala od svega toga. U Ket Klou stripu je bilo puno mojih omaža, nekih mojih zapažanja sveta oko mene dok sam crtao. Tako da u tom stripu  možete da nađete gomilu mojih reminiscencija na Judas Priest, Metallicu, Enia Morikonea i na druge stripove koje sam ja voleo i čitao. Nekako sam ostvarivao tu vezu sa mojim fanovima koji su imali iste sklonosti kao ja. 

 

021: Kako komentarišete današnju popularnost superherojskih filmova, ali i "izranjanje" takozvanih antiheroja kao fokusa novijih dela, poput "Džokera"?

 

Kerac: U jednom momentu imate zlatne godine superheroja, kada su stvari bile jasne. Imate vanzemaljce koji hoće da unište svet i imate Osvetnike koji ih u tome sprečavaju. Vrlo brzo su i u Marvelu i DC-ju počeli da se smeju sami sebi. Jer vi kada pogledate današnje Osvetnike, vidite da je to samo zabava, puka zezancija i to prilično često zezancija na svoj račun. Nije to više ozbiljna analiza trenutnog stanja pa da možete recimo u najnovijem filmu Osvetnika da osetite pretnju i zategnutost koja postoji, recimo, između Amerike i Rusije. Čini mi se nažalost da je ovo današnje vreme podeljeno na dva sveta, a to je jedno ispiranje mozga, zezanje, da se sve manje razmišlja i jedan robovski rad za koji vas oni spremaju baš pomoću tog zezanja. Jer vi nećete misliti kako je skupo nešto u prodavnici ako vas dva sata zabavljaju Kapetan Amerika i Hulk. 

 

021: Šta se danas promenilo u odnosu na to kako su ljudi nekada čitali i kupovali stripove?

 

Kerac: Danas stripove čitaju stvarno oni posvećeni koji im pristupaju kao crkvi. Više nema jeftinih stripova na kiosku, to je jako žalosno, nisu dostupni svima. Ipak, ne mogu da kažem da stripove čita samo bogata elita. Znam jako puno čitalaca koji i ne stoje mnogo dobro sa novcima. Danas je čitanje stripova manje-više kolekcionarski posao i više nema tih stripova koje smo mi među sobom delili ili čak bacali. 

 

  

 

021: Publika je, dakle probirljiva ali i posvećena, kakvi su autori?

 

Kerac: Ima dosta autora i u Novom Sadu i u Beogradu i na teritoriji bivše Jugoslavije zato što je strip ovde jako pustio korene, postao je deo pop kulture. Međutim, zbog ubijenog izdavaštva, oni nemaju gde da objavljuju svoje stripove. Više nema one produkcije stripa kakva je bila osamdesetih. Internet sprema buduće zvezde. Povlačite se po internetu po raznim sajtovima i fanzinima, dugo ste nepoznati, dugo se mučite i onda odjednom počnete da radite za Francuze na primer i onda odjednom postanete poznati autor.

 

021: Crtanje Tarzana je jedna od prekretnica u vašoj karijeri. Koliko je vama u to vreme to značilo? Koliko je zapravo teško raditi nešto što je već stotinu puta rađeno? 

 

Kerac: Nikad se nisam plašio radova svojih kolega, iz jednog prostog razloga, ja nisam takav čovek koji voli takmičenja. Stripovi se ne rade zato da bih ja nekom dokazao da sam bolji crtač od nekoga. Radim onako kako znam i umem. Onaj ko voli moje stripove, voli. Ko ne voli, šta ću mu ja? Nisam imao neke naročite komplekse, mada su Tarzana radila svetska imena. 

 

021: Nedavno ste počeli saradnju sa Bonelijem, radili ste i čuvenu zlatnu seriju...

 

Kerac: Osnovna ideja je bila da naši poznati crtači rade za svaki broj tu nostalgičnu naslovnu stranu. Meni je zapala dužnost i čast da uradim za prvi broj. Onda je to tako krenulo i onda su napravili štos sa čuvenim izdanjem "Nasilje u Darkvudu" - to je jedan od najlegendarnijih stripova ikada objavljenih u bivšoj Jugoslaviji, bio je trinaesti broj sa trinaest različitih naslovnih stranica. 

 

021: Radili ste na stripu za koji je scenario pisao čuveni glumac Mark Hamil. Kako je došlo do toga i kako je strip prošao?

 

Kerac: Imali smo dve telefonske konferencije. Ukupno smo razgovarali 4-5 sati, to je bila razrada teme, razmena ideja i slično. Mark Hamil nije samo lep dečko koji je igrao Luka Skajvokera. On je jedan od onih ljudi koji primećuju svet oko sebe i jedan od onih ljudi koji bi da svojim radom poprave taj svet, tako da je on kreirao strip "Crni biser" (Black Pearl), o jednom malom običnom čoveku koji sticajem okolnosti počinje da radi stvari koje rade superheroji, na jedan vrlo trapav način, ali ipak uspešan. Bila je zanimljiva ideja, ali platili smo danak tome što Mark Hamil nije scenarista. Strip ima neki svoj poseban jezik, on to nije poznavao, tako da sam recimo ja dobijao strane gde ima četiri-pet slika kako dvoje razgovaraju, a recimo one akcione scene gde treba ljudi da se razmašu, stavljao je po 12 slika, pa su se videle samo male čikice kako se nešto pomeraju, a imamo recimo krupne planove nekih nevažnih likova koji doručkuju. Druga stvar koja je upropastila taj strip je što su moje crteže davali nekim trećerazrednim tušerima. Taj strip je praktično bio zapamćen samo po tome što ga je pisao Mark Hamil.

 

021: Italijanski, francuski, američki i drugi stripovi, zapravo predstavljaju i različite stilove crtanja. Koliko je bilo teško uklopiti se u njih?

 

Kerac: Imam lepo iskustvo sa Amerikancima, na primer imam dobro iskustvo i sa Francuzima. Oni mi nisu previše "pomerali pepeljare" na crtežima. To je u stvari jedan termin kada imate urednika koji je nekompetentan, pa onda da bi radio svoj posao, kada dobije te crteže, onda vam kaže "vi ste uradili pepeljaru na sredini stola, treba da je pomerite malo na kraj". Nisam imao previše takvih loših iskustava. Što se Italijana tiče i sa njima posao lepo teče. A što se uklapanja u crtačkom smislu tiče, dobar gitarista može da svira i džez, može da svira i bluz, a može da svira i cajke. Tu postoji i nešto što meni mnogo olakšava posao, a to je da je moj stil univerzalan. 

 

021: Kako izgleda vaš radni dan? Imate li neki ritual?

 

Kerac: Mnogo je lepše raditi uz muziku neku nego kada ste u tišini. Jer vi kada ste odvojeni od sveta onda vam još muzika onako lepo dođe da napravite svoje okruženje, gde ste vi riba u vodi i niko ne sme da vas dira. 

 

021: Pošto su stripovi, sami po sebi, nostalgični, da li i muziku slušate na "staromodni način" ili u digitalnoj formi?

 

Kerac: Vratio sam se pločama pre par godina, zato što mi je stvarno dosadio mp3, jer sam zatekao sebe da nisam čuo jedan ceo album uopšte, ma ni celu pesmu, zbog one mogućnosti da možete da prebacite na drugu kad god želite. A ploče sadrže blago od muzike iza onih pesama koje su već provaljene i koje su hitovi. Recimo, uzmite samo "Machinehead", kada to spomenete svi kažu imate "Highway Star", imate "Smoke on the Water", a ovo ostalo ko da ne postoji. A na toj ploči su i "Lazy" i "Pictures of Home", a to su sve remek dela muzička koja vi, kada pravite plejlistu u digitalnoj formi, propustite nekako. Uglavnom sad sam opet počeo da slušam cele ploče i sad opet uživam u celom onom stvaralaštvu šezdesetih i sedamdesetih godina koje me je i uvuklo u muziku. 

 

 

021: Kako je došlo do "raspada" benda?

 

Kerac: Svaki bend ima svoju Joko Ono. Ja sam se posvađao sa ženom basiste u čijoj smo kući vežbali, pa me je ona izbacila iz kuće i tako je nestao i bend.  Međutim, revitalizovao sam se u poslednje vreme i sada već godinu dana vredno vežbamo i radimo i sada smo Creedence Clearwater Revival i baš uživamo u tome.

 

021: Prošlo je 25 godina od poslednjeg broja Ket Klou. Dugo niste radili ništa autorsko? Da li imate neki plan za nastavak ili za novi lik?

 

Kerac: Više od dvadeset godina sam dužan da nacrtam poslednju epizodu Kate. Za sad imam prvu stranu i tu sam stao nekako. I tu me je onda život odneo dalje. Ako bazirate egzistenciju na crtanju, tu više nema milosti. Ako je takvo vreme i ako je takva situacija, vi ne možete da se bavite svojim autorskim stripom. Trenutna situacija je takva da ja moram da obezbeđujem egzistenciju, pošto sam srećni penzioner, a da bih uradio jednu epizodu Ket Klou, ja bih morao da se zatvorim i crtam šest meseci bez prihoda, što nije baš preporučljivo.

 

021: Postoji li neki lik kog ste zamislili u svojoj glavi, a nikad niste uspeli da ga "stavite na papir"?

 

Ima ih puno. Žao mi je, svojevremeno smo moj kum crtač Sibin Slavković i ja zamislili jedan lik koji se zove Zombi Hanter. To je bilo nekih petnaest godina pre nego što je ova zombi euforija po filmovima i stripovima zavladala, ali eto nikad nismo stigli to da uradimo i sad više nema vremena da se radi.