Razgovarala: Snežana Miletić
Odgovori koji slede stižu iz Mostara i dalje rascepljenog onako kako samo bolest može da razdvoji čovekovu dušu i telo. Stižu iz Miholjskog leta grada koji će uskoro okupati čuvene mostarske kiše, one koje uzaludno spiraju prošlost u kojoj su večne klice naše nesreće i bola.
Stižu iz pera Senke Marić, žene koja je napisala najpotresnije redove u eksjugoslovenskoj književnosti u poslednjih desetak godina.
Njen "Kintsugi tijela" ("Kontrast", 2018), za koji je dobila regionalnu književnu nagradu "Meša Selimović", šokantna je magnetna rezonanca emotivnog rolerkostera kroz koji prolazi ljudsko biće nakon saznanja da ima bolest koja vodi brzom kraju.
Na toj raskrsnici između života i smrti, Senka Marić ispisuje reči kao da vitla gama nožem: o kanceru koji ždere telo i dušu, izjeda svest i snagu, lomi hrabrost i dostojanstvo. Bolesti koja briše sve pred sobom. O borbi, lavovskoj i neprestanoj - za vazduh, život, za elementarno ljudsko dostojanstvo.
"Kintsugi tijela" je zato nemilosrdno, precizno, autentično, nadrealno štivo koje dugo nakon čitanja odzvanja prestravljenom dušom.
Postoje lekovite knjige, ova nije jedna od njih, bar ne za čitaoca, za vas je bila čistilište... Duboko je uznemirujuća jer svedoči o krhkosti ljudskog bića - a od te misli čovek stalno beži, ceo život, jer beži od misli o smrti - posebno jer svedoči o krhkosti žene. I sami u jednom trenutku govorite o tome koliko je ženskost izloženija nestajanju...
Društveni konstrukti onemogućavaju ili barem u velikoj meri otežavaju ženi da živi tako da je svojstvena sebi. Postoje sve te uloge koje moramo ispuniti, obrasci kojima se moramo prilagoditi i sve to zajedno se postavlja kao jedino moguće polje delovanja. Mislim da krhkost postoji do trenutka gde pristajemo na sve to. Generalno nije lako živeti, bez obzira da li smo muškarac ili žena, s tim da verujem da ženama jeste teže zbog svega ovoga što sam rekla. A smrt je konačno i najveće pitanje, uvek prisutno, a naročito u trenutku kada se suočimo s bolešću, jer tada tek postajemo potpuno svesni prolaznosti naših tela. Nisam sigurna koliko je ova knjiga za mene bila čistilište, nisam se bavila sobom pišući je, mojim emocijama i odnosom prema proživljenom, iskustvo sam koristila kao materijal na osnovu kojeg se mogu postavljati neka važna pitanja.
Zanimljivo je u koje ste lice postavili sebe kao junakinju – jeste vi, ali i niste... Odvojeni od svog tela, lakše govorite o užasu koji preživljavate: drugo je, ali kao da izdvojeni iz sebe pokušavate da sagledate da li ste to stvarno (više) vi?
To nisam ja, u romanu je književna junakinja. Iskustvo koje opisujem jeste zasnovano na mom ličnom iskustvu, ali među tim stvarima postoji ogromna razlika. Ja sam živo biće, ona je fiktivni lik. Stvari se preklapaju, ali nikada ne mogu biti sasvim podudarne. Drugo lice je bilo najbolje tehničko rešenje. Način da postignem objektivizaciju, bez prevelike distance. Bavila sam se književnošću, pokušavanjem da nađem načine kako se jedno ovakvo iskustvo, koje je u književnom smislu veliki izazov, može preneti u tekst tako da funkcioniše kao dobra književnost.
Ređali ste priče, red sadašnjosti koja se referiše na bolest, a onda red priča iz detinjstva koje mogu i ne moraju biti komplementarne pričama iz sadašnjosti, nekako kao da ste tokom cele knjige u detinjstvu tražili alibi za svoju bolest?
Pokušala sam da postavim prava pitanja, da propitam razloge koji vode u bolest. U mom načinu gledanja na svet, te klice boli i nesreće se najčešće nalaze u prošlosti. Takođe, želela sam reći mnogo više od jedne priče o jednom karcinomu. Želela sam govoriti o različitim temama koje se tiču ženskog tela i odrastanja i time otvoriti prostor u kojem junakinja traga za odgovorima, tačkama koje su je dovele do mesta na kojem je sada. Ne mislim da je tražila alibi kao takav, možda samo odgovore, jer kroz njen lik sam pokušavala i istaknuti koliko je važno preuzimanje odgovornosti za ono što jesmo, jer jedino iz te pozicije možemo početi menjati stvari.
Izdajničko je telo, nikad ne znaš šta se krčka u njemu... A duša? Je li ona vernija?
Ne znam, možda je najtačniji odgovor da nas telo počne izdavati kada mi izdamo dušu. Verujem da smo mi kao ljudska bića savršen sistem. A kao i u svakom sistemu, kada jedan element ne funkcioniše kako treba to se nužno odražava i na ostale. S tim da verujem da je telo poslednja linija odbrane, da ono reaguje kada zakažemo na svim drugim nivoima.
Na ovu temu mogla bi se napisati i knjigu o lekarima i njihovom odnosu prema ovakvom pacijentu? U svom pisanju niste ih gotovo ni okrznuli...
Želela sam da kažem priču koja je uvučena u unutrašnji svet junakinje, da stvari propitam iznutra, bez preteranog insistiranja na emocionalnoj komponenti. Hvatanje tog balansa je bio najzahtevniji deo pisanja ovog romana. Lekari, njihov odnos prema pacijentima, bolnički sistem, sve to spada u vanjsko. Prisutno i važno svakako, ali s druge strane ne mislim da je to prostor u kojem se može doći do odgovora i promene. To dolazi samo iznutra. Svet nam ništa ne duguje. Nikada nam se neće prilagoditi na način na koji to mi želimo.
Vrlo često se prave seksistička poređenja muškog i ženskog pisanja. Ako pišu dobro - žene pišu "muški", to je neka površna, pomalo i diletantska podela. Podela koja evidentno postoji je na nivou izbora tema. Pisci biraju "velike" teme, istorijske, nacionalne, transnacionalne, etničke... Spisateljice biraju takozvane male teme koje se duboko referišu na sistem u kojem živimo: Ivana Đilas napisala je “Kući” o kreditima koji nas gutaju pišući tako najkonkretnije o liberalnom kapitalizmu i njegovom flertu sa svim sistemima koji uništavaju svakodnevnog čoveka, Rumena Bužarovska piše o onima koji nisu otišli jer su bili manje hrabri, više lenji... Dakle žene iz celog regiona pišu o onome što nas se tiče...
Verujem da je primetan trend u kojem žene pišu sve artikulisanije, sve jasnije, sve bliže temama koje se duboko tiču iskustva bivanja ženom u svetu. Naravno, to ne znači da nema muškaraca koji pišu dobro. Procentualno ih sigurno još uvek ima više. Takođe, poetika ima mnogo i one se uvek menjaju zajedno sa svetom. To je dobro. Omogućava rast, spoznaju, nove forme, obrasce i modele. Mislim da svi u osnovi, ako pristupamo književnosti iz pravog razloga, pišemo o onome što nas se tiče. Verujem da se kod nas, u celoj regiji, danas piše dobra književnost. Možda su žene malo u prednosti jer su naše priče manje ispričane, a konačno sve više osećamo da imamo pravo da govorimo iz sebe, o sebi.
Kako vi pišete, Senka? Kako birate temu? A kako čitate? Pišete li čitajući? Volite li više pisce konstruktore ili naratore?
Pišem sporadično, neredovno, nemam neki sistem, određeno vreme, iako stalno planiram da ću evo već sutra tako postaviti stvari. Tema u poeziji je uvek nešto što me trenutno dotiče, a u prozi naravno isto tako, s tim da se tu radi o temama koje me dugoročno zaokupljaju i o kojima mnogo razmišljam. To su uvek neke ženske teme, koje na različite načine govore o iskustvu bivanja ženom u svetu. A obično čitam više knjiga istovremeno, retko se više nažalost dešavaju knjige koje me otmu od svega ostalog. Kad pišem prozu više čitam poeziju i slušam muziku. Kroz muziku se održavam u atmosferi onoga o čemu pišem. U pisanju drugih više mi prija proza koja nije linearno ispisana do kraja, ona koja je fragmentirana i više govori odsutnim nego prisutnim. I jako mi je važan jezik, veština pisca u jeziku, razigranost, mislim da je to konačna tačka kroz koju se poznaju veliki pisci.
Kakav je Mostar u jesen 2019? Da li je još satkan od dva grada i hoće li se polovice koje se gledaju sa dve strane iste lepe reke ikad sastaviti?
Miholjsko je leto, pa sve još uvek izgleda podnošljivo. Uskoro će kiše i vetrovi i onda će sve sigurno biti sasvim drugačije. Nećemo se više imati čime zavarati. Mostar jeste još uvek podeljen i ne vidim da će to skoro biti drugačije, zato što to nije u interesu onih koji ga vode. Ja nisam u stanju da sagledam mesto iz kojeg bi moglo doći do bilo kakve promene.
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar