Oduvek su čovek i čovečanstvo bivali paralisani raznim strahovima. Objektivnim ili umišljenim. Danas možda više nego ikad. Uz one stare, gotovo mitske, rođeni su i novi. Borba sa njima je svakodnevna. Mora biti konzistentna i uporna.
Da bi se pobedio strah, za početak je potrebno detektovati ga. Priznati ga. Bez straha da će to biti uzeto kao naša slabost.
Da li je strah poraz, kako je uvreženo mišljenje u našem, i dalje patrijarhalnom društvu, ili ovladavanje veštinom subjektivne objektivizacije postojećih činjenica koje gravitiraju oko problema, za 021.rs govori dramaturškinja i spisateljica Vanja Nikolić, diplomac novosadske AU, klasa pisca Uglješe Šajtinca koja trenutno u svojoj "kutiji strahova" ima dve, intrigantne i interaktivne knjige.
Prva - "Jebe mi se", tematizujući stav prema činjenicama na koje se ne može uticati, bavila se fenomenom griže savesti i potrebom da se kaže "ne" nepotrebnim stvarima i ljudima koji nam bespovratno troše vreme, da se bude ono što jesi, bez obzira na sve. Izazvala je buru u javnosti zbog svog naslova ali joj to nije odmoglo da postane omiljeno štivo beogradskih intelektualnih krugova.
Druga - "Plašim se", koja je izašla nedavno, obe u izdanju beogradske IK "Arete", biće promovisana u Radio kafeu 23. decembra od 19 sati. Uoči promocije za 021.rs o ovoj knjizi i strahovima koje tematizuje govori Vanja NIkolić:
Ako je svaki novi korak u nepoznato buđenje jednog novog straha, kako se kod vas probudio strah od prve, a posebno druge knjige?
Kod prve knjige strah je probudila prilika i želja da napišem knjigu kakvu sam oduvek želela da pišem. Kod druge, strah je probudila moja potreba da se zagledam u lične i porodične strahove i da shvatim koji su zaista moji, a koji su usvojeni i nasleđeni.
Zašto ste detektovali baš temu straha i njegovih slugu – depresije, anksioznosti, odsustva samopozdanja, samopoštovanja...? Koliko su vam u toj detekciji pomogle metode kojima su se služili vaši profesori na AU?
Zato što je strah najprisutnija emocija. Šta god da radimo, uvek se na neki način i plašimo. I plašimo se svaki dan, a nismo svesni toga. Nismo svesni da je mnogo naših odluka, poteza, reči zasnovano upravo na strahu. Metode koje sam usvojila na AU mi inače pomažu tako što sam naučena da uvek posmatram širu sliku, da situacije pokušam da vidim i iz drugog i trećeg ugla i da se zamislim u "tuđim cipelama".
U knjizi kažete da je hrabrost usuditi se da se uplašiš, i da priznaš da se bojiš. U nas su odmalena usađivali razne strahove, umesto da bilduju hrabrost... Nemoj ovo, nemoj ono, biće ovo, biće ono, pa i strah od toga da priznamo da se bojimo... Šta mislite, da li smo zato postali društvo kukavica? Da li smo danas više nego ikad egoistično paranoični? Za nevericu je koliko je (mladog) sveta na antidepresivima, opijatima, alkoholu kao "tableti" bega od sebe i realnosti…
Osim što smo društvo kukavica, mi smo dosta paradoksalno društvo koje počiva na strahu sa jedne strane, a sa druge se pravi kao da je sve u najboljem redu i da straha nema nigde. I onda se to sa straha prenosi i na druge segmente: nećemo da priznamo greške - a nastavićemo da grešimo, nećemo da kažemo da ne znamo - pa ćemo da se pravimo da znamo i da radimo kako ne treba, nećemo da priznamo da nemamo - pa ćemo da uradimo sve da bi izgledalo kao da imamo, nećemo da priznamo da smo bolesni i da odemo kod lekara - a znamo ka čemu to vodi. To je negiranje na svakom nivou i laganje sebe. I zato je potrebna hrabrost, jer podrazumeva da kažemo da smo sve vreme lagali i da rešimo da to više ne radimo.
Sve je relativno, pa i strah, rekao je neko i uzeo lek protiv straha... Šta je lek protiv straha?
Pogledati sebe u oči. Uplašiti se. Pogledati sopstveni strah. Ja kažem - i zagrliti ga. Ako baš želimo da budemo u toj metafori leka, lekovi leče posledicu, a ne simptom. Reći ću na kratko "Super mi je i ne plašim se". A u stvari neću ni shvatiti čega se plašim i tako neću ni pokušati da vidim ima li rešenja. Za mene je lek protiv straha bio kada sam prvi put glasno rekla sebi: "Plašim se". Nisam bežala, pogledala sam strah i sebe u oči.
"Kada se plašiš svakog dana - umireš svakog dana. Mnogo je lakše umreti jednom". Kako se to postiže? Sugerišete da se sprijateljimo sa svojim strahom? Kako je to moguće?
Konkretno taj citat ili slogan iz moje knjige se odnosi na stanja anksioznosti i napade panike koji znaju da traju i godinama bez prekida. Tada umireš svakog dana i misliš da umireš. Ljudi koji imaju kontinuirane napade panike misle da sa njima fizički nešto nije u redu, da imaju problem, nisu svesni da je sve to samo strah. U toj situaciji, sprijateljiti se sa svojim strahom znači priznati sebi anksiozno stanje.
"Plašim se" interaktivna je knjiga, podstičete introspekciju u čitaocu, da otvori sopstvenu Pandorinu kutiju strahova... Na akademiji vas uče tome. Ali je uvek dobro pored sebe imati i nekog ko, ako vi ne umete, u ključnom trenutku zatvori tu kutiju...
Na početku knjige vrlo eksplicitno naglašavam da nisam psiholog, da je ideja knjige da ispričam svoju priču i kažem da je okej da se plašimo i da to kažemo glasno i otvoreno, jer je moguće da će nam upravo to pomoći. Na istom mestu upućujum ljude koji osećaju da imaju odnos sa strahom koji ne mogu sami da reše, da se obrate psihologu. I taj deo mi je jako važan! Verujem da deo problema potiče upravo odatle što mi kao društvo i dalje imamo pogrešan odnos prema psiholozima, i da je ljudima lakše da probleme rešavaju lekovima i antidepresivima, nego priznanjem da im je potreban psiholog.
Pitate u knjizi čitaoca gde živi njegov strah: u detinjstvu, u odnosu sa roditeljima, partnerom, poslodavcem, detetom... Priznati strah na neki način je priznati i mali poraz, tako to uči patrijarhalni sistem... Kako se čovek oslobađa toga?
Tako što stvari nazovemo drugačijim imenom. Recimo, ne kažemo da je to poraz, već da se na taj način uči nešto o novo sebi i da to učenje, kao i svako može da nam olakša ili pomogne.
Stara je izreka da se "strah strahom hrani". Odlučujuću ulogu u tome danas imaju mediji. Šta mislite da u tom smislu knjige mogu da preokrenu?
Nisam sigurna da knjige mogu mnogo da pomognu protiv te manipulacije strahom, nisam sigurna da bilo šta može da pomogne. Knjige mogu da budu alternativa i možemo da se nadamo da ta alternativa može da postane toliko snažna da jednom preokrene stvar u svoju korist.
Živimo u zemlji u kojoj ljudi nisu elementarno hrabri, čuvaju svoje male biografije... Kako se danas bilduje građanska hrabrost? Roditelj ste, kako ugrađujete hrabrost u svoje dete?
Trudim da ne zastrašujem svoje dete, da ne govorim previše onih besmislenih "ne", da joj ponudim iskustvo i dopustim da sama odabere način na koji će da ga proživi. Dopuštam joj da bude svoja, da ima mišljenje, da ga iskaže, pa i po cenu toga da pogreši. I puštam je da sama uradi stvari i da pogreši, da padne, da se povredi i da onda iz toga nešto nauči.
U knjizi je nekoliko divnih grafita. Najupečatljiviji je onaj da se čovek uplaši kada prestane da bude ono što jeste? U društvu prepunom laži i pretvaranja čovek onda drhti kao travka na vetru...
Ne samo da prestane da bude ono što jeste, već usmeri svu svoju energiju i trud da bude ono što nije i da se takav dopadne. To je u stvari tema moje prve knjige "Jebe mi se" koja poziva da budemo ono što jesmo, bez obzira na sve.
Završavate knjigu nekako pedagoški optimistično, uz kritiku ali i otvorenu nadu da su popravke sveta i sebe moguće. Začikavate čitaoca tezom: "Nije pitanje šta sve ne možeš, već šta sve možeš ali se ne usuđuješ."
Volela bih da u ovom odgovoru u stvari postavim pitanje, odnosno da kreiram interakciju kakva postoji u knjizi… Zamislite da ne postoje nikakve preprepke ni strahovi i napišite deset stvari koje jako želite da uradite u narednoj godini…
.jpg "Preminuo Dragan Marković Palma")
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar