Srbija besciljno luta
Piše: Živan Lazić
Tako poslednjih meseci svakodnevno slušamo o rekordnim stranim investicijama, preko tri milijarde godišnje, o budžetskom suficitu, o padu nezaposlenosti tokom poslednjih šest, sedam sezona sa 23,4 na 10 odsto...
Kako prosečan čovek predstavu gradi (i) na osnovu statističkih podataka, naravno da će o vremenu u kome se ostvaraju dobri rezultati imati povoljno mišljenje.
Selektivan odabir podataka
Međutim, da bi predstava o stvarnosti bila realna, neophodno je znati i ono što se u nastupu predstavnika, ne samo aktuelne vlasti prećutkuje.
Tako izostaje podatak da neto trgovački bilans već tri sezone naglo raste i da je prošle godine dostigao šest milijardi evra, da su domaće privatne investicije već deceniju izuzetno niske, a da gotovo trećina radnika radi u neformalnom sektoru, bez ugovora ili kao pomažući članovi domaćinstva, u oba slučaja za nadoknadu primetno ispod minimalne plate.
Koliko jednostrana i interpretacija selektivnih statističkih podataka stvara ulepšanu sliku dobro se vidi upravo na primeru zaposlenosti. Naravno da je pozitivno što uočljivo opada broj nezaposlenih, upravo je manjak posla već više od vek i po obeležje života na ovim prostorima, a odlazak "trbuhom za kruhom" način kojim se pokušava rešiti egzistencija.
Raduje da je manje onih koji čekaju na biroima rada, ali pogledajmo malo dublje šta govore cifre.
Igre oko (ne)zaposlenosti
Početkom prošle godine po anketnom principu u Srbiji je radilo 2.842.000 ljudi, dok je posao tražilo 325.100 građana. Kako je mera zaposlenosti odnos ove dve kategorije, to daje stopu nezaposlenosti od 11,4 odsto, svakako neuporedivo povoljnije od nekadašnjih 26,4 odsto.
Ali, gornje cifre ne pokazuju bitan podatak da je u Srbiji 962.000 radno sposobnih, ali neaktivnih stanovnika, koji ni ne traže posao. Velika većina je žensko stanovništvo, sa tradicionalnom ulogom domaćice.
Stoga je stopa zaposlenosti, koeficijent broj radnika i ukupnog broja radno sposobnog stanovništva precizniji pokazatelj ukupne radne aktivnosti. U Srbiji je ovaj količnik početkom 2019. iznosio 66,1 odsto, što znači da od sto građana 34 ne radi.
Poređenja radi, u Španiji je količnik je 70, a u susednoj Bugarskoj visokih 75 odsto.
Koliko građana radi
Upravo ovaj podatak signalizira kako je Bugarska tokom poslednje decenije vodila uspešnu ekonomsko-socijalnu politiku. Tamo na svakih sto žitelja ima deset više radno angažovanih.
Međutim, nije svejedno da li neko radi kompjuterima visokosoficistirani posao ili, pak, preživljava svakodnevno grbačeći sirov fizički ili dozlaboga monotoni posao, pri čemu je i sasvim neizvesno koliko će mučenje trajati. Zarade se razlikuju i 1.200 odsto; dakle, bitno je imati što više kvalitetnih radnih mesta.
Upravo u ovom segmentu Srbija stoji krajnje nepovoljno. Tako 27 odsto građana ne radi dostojan posao, kako se zaobilazno kaže za one koji rade u neformalnom sektoru i za pojedine segmente samozaposlenih.
Kada se ovaj pokazatelj ukrsti sa podatkom da od sto ljudi prihod stiče 66 prozilazi da od sto radno sposobnih građana posao dostojan rada ima samo 49. Što se tiče poređenja, u Španiji 64, a u Bugarskoj čak 70 odsto građana prihoduje radom po prihvatljivim uslovima.
Možda je ovo i najuverljviji pokazatelj naglog ekonomskog napretka našeg jugoistočnog suseda, od koga smo, inače, decenijama, i ne samo tokom socijalističkog perioda, bili primetno uspešniji.
Od danas do sutra
Komparacija stanja na tržištu rada nameće pitanje zašto je u Srbiji radno mesto tako nestabilno da se lako i očas može izgubiti ili svesti na neformalan "rad na crno", kako se mukotrpno preživljavanje u nas uobičajeno naziva.
Odgovor je u činjenici da se živi od danas do sutra, sa previše neizvesnosti, a sa malo dugoročnog planiranja i još manje ulaganja na duži rok. Kampanjski stil života nameću društvene elite, posebno ona na vlasti.
Tako u nas nema nikakve strategije razvoja kojom bi se promovisali prihvatljivi društveni ciljevi, ali i načini i rok na koji bi se ostvarili. Da bi se nešto postiglo mora se i uložiti. Stoga svaka dobra strategija predviđa, barem okvirno, i cenu razvoja, kao i način pribavljanja novca za neophodna ulaganja.
Primer Evropske unije
Mada bi po Zakonu o planskom razvoju Srbija morala imati ovakav dokument, nema ga. Ima dosta sektorskih strategija, ali su usvajane prilično stihijski, uglavnom prepisivanjem od zemalja Evropske unije i međusobno su neusklađene.
K tome jošte, mnoge su sačinjene pre globalne klize, pa ih je vreme učinilo gotovo neupotrebljivim. Povremeno se u prvi plan ističe saglasnost sa mnogim od trideset i pet poglavlja iz pregovara sa Evropskom unijom.
Ipak, reč je samo o prihvatanju određenih pravila i regulative, dok je za kreiranje razvojne perspektive države, ali i pojedinih regija, gradova, potrebno znatno šire sagledavanje. Upravo su Unija i Strategija iz 2010, sa desetegoišnjim rokom, dobar primer značaja razvojne politike.
U Briselu su odlučili da im je neophodan pametan, inkluzivan i održivi razvoj, potom su pojasnili cilj svake od tri odredbe, te osmislili kako će kvantifikativno pratiti ide li se u željenom smeru i neophodnom brzinom. Zarad ostvarenja plana definisali su način vođenja i podsticaje u politici inovacija, zapošljavanja mladih, demografskoj i socijalnoj brizi. Tu su i subvencije za obrazovanje, regulacija migracija unutar Unije i mnoge druge.
Znanje i digitalne veštine
Prvi cilj (pametnog) razvoja je stopa od 75 odsto zaposlenosti u celoj Uniji, dok su države poput Danske, Holandije i Švedske zahtev povisile na 80 procenata ukupnog radno sposobnog stanovništva.
Podstiče se zaposlenost na dobrim radnim mestima, zasnovanim na znanju i digitalnim veštinama. Stoga se tri odsto BDP na nivou Unije odvaja na obrazovanje, težeći da 40 odsto mladih stekne visoku stručnu spremu.
Kriterijum za ostvarivanje inkluzivnog razvoja je prepolovljavanje broja siromašnih i svođenje na 20 od oko 450 miliona građana u Evropskoj uniji. Merilo za postizanje planirane održivosti su povećanje energetske efikasnosti i smanjivanje emisije ugljen-dioksida za po 20 odsto u odnosu na stanje iz 1990. godine, te da se 20 odsto energije proizvodi iz obnovljivih izvora.
Pasivni, bez želja
Ove godine ističe rok aktuelne razvojne strategije EU. Merljivost ostvarivanja ciljeva omogućila je da se ima uvid u realizaciju razvojne politike.
Dosadašnja praćenja pokazuju visok nivo dostizanja planiranog, pa se u Briselu uveliko osmišljava razvojna strategija za predstojeći desetogodišnji period. Samo se u Srbiji pasivno čeka.
Tako situacija bez šire i ambicioznije vizije budućnosti omogućava političarima da selektivnim i jednostranim odabirom pokazatelja stvarnost prikazuju poželjnijom, pri čemu se uvek poredi sa prošlim, dok usled izostanka strategije, izostaje komparacija sa budućim, planiranim. Time se horizont sagledavanja dobrano sužava, pa se i ambicije ljudi drastično minimiziraju.
Naravno, nad ljudima bez volje i minimalnih želja lakše se vlada.
Komentari 40
Дејан С. Михаиловић
barbara
@Buđavi
Da, da, a pre toga ratovi, sankcije, piramidalne banke, potrošene devizne rezerve, potrošen penzioni fond....
.... i onda dolaze zli “žuti”, podižu devizne rezerve, vraćaju ljudima staru štednju, podižu plate, podižu penzije, uključuju Srbiju u međunarodne institucije, donose mir u deo Preševa i Bujanovca, omogućavaju bezvizno putovanje, ....
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar