Čak i sami naslovi njegovih drama sočni su i slikoviti, upečatljivi toliko da ih se gotovo može opipati ("Tamo gde pevaju", "Ovde je lepo - sečem drvo, jedem pasulj", "Kako ja ovo sinu da objasnim").
Potekao je iz Novog Sada, za dramaturga se školovao na beogradskom FDU. Autor je knjige "Bludni dani kuratog Džonija" - njegovo pisanje apostrofirala je i profesorka mu Biljana Srbljanović ("Sjajan roman, napisan na tragu Mihailovićevih "Tikava" i "Gvozdena" Miće Popovića, blizak tradiciji naše moderne umetnosti, svež i originalan…"). Svirao je u bendovima "Fusion" i "Plastic Trees", pisao i pesme za njih.
Baš ovih dana u Ateljeu 212 počele su probe predstave po njegovoj drami "Ne pre 4.30 niti posle 5", koja je pobedila na konkursu Sterijinog pozorja za najbolji originalni domaći dramski tekst. Predstavu režira Anđelka Nikolić a premijera pod naslovom "Pred svitanje" najavljena je za sredinu aprila.
Tim povodom za 021.rs govori mladi dramski pisac Filip Grujić, najpre o tome kakve su mogućnosti jednog (mladog) pojedinca danas...
021: Koja je mogućnost jednog Filipa? Koja je mogućnost pojedinca danas da ne dođe pre 4:30, a da ne zadocni i dođe posle 5? Jer, nekako se stiče utisak da je sve što se desilo u skoroj istoriji bilo upravo tako: tamo gde je trebalo poraniti, prilično smo zakasneli, a tamo gde je trebalo doći kasnije, mi smo poranili…
Grujić: Mogućnost jednog Filipa je, uvek, ograničena i uvek je samo mogućnost. Stoga postoji samo mogućnost da odgovorim tačno na ovo pitanje, jer i ja, kao i mnogi, nekad stvari radim u pravom trenutku, nekad ih radim u pogrešnom, a nekad ne radim uopšte. Nisam siguran ni šta je skorašnja istorija, pretpostavljam, zato što i sam ne postojim dovoljno dugo da bih dovoljno dobro mogao neke stvari da posložim.
Ne bih mogao da kažem da smo igde poranili - moguće je da smo samo ostali na istom od pre bezbroj godina, i da se samo istorija ponavlja, a pamćenje slabi, stoga i mi, konačno, delujemo kao pioniri u nečemu. A što se kašnjenja tiče, ono je, svakako, moja boljka, a i boljka moje države, tako da uvek mogu i da se vadim na nju.
021: Šta staje između tih brojeva za čoveka koji ima hrabrosti da donese neku važnu odluku u životu, da napravi neki izbor, a šta staje za one koje ne moramo nazvati kukavicama ali svakako manje hrabrima da od svog života ne naprave sprdnju koja funkcioniše u okviru "kuća-pos'o" fraze?
Grujić: Između 4:30 i 5 ujutru staje sve ono što ne smemo da kažemo drugima, staju svi strahovi, preispitivanja i na kraju, staje sve ono što nas čini ljudima - zavist, slabosti, ljubomora, povremena zloba, ali i toplina, želja da stvari budu dobro, da budu bolje nego što mogu da budu, staje ljubav prema ljudima koje, uprkos svemu, volimo. Svi ljudi prave neke izbore, i nema sprdnje od života kakav god da je izbor. Nikome sopstveni život nije sprdnja. Ili, ako već mora - sprdnja je svačiji.
021: Da li uopšte ima mogućnosti za neki manevar između tih ograničenja i da li su to preteška pitanja za današnjeg (mladog) čoveka, jer odgovore koje i on uveliko već živi kreirale su svojim pogrešnim odlukama generacije njegovih roditelja ili možda još dedova?
Grujić: Naravno da su naši dedovi krivi za sve, naravno da su roditelji krivi za sve, to je bar lako reći. Ali, isto tako, jednom ćemo mi biti krivi za sve. Nismo mi ništa bolji, niti smo išta gori. Samo neke stvari znamo bolje, a neke lošije od naših prethodnika. Tako će naši naslednici znati nešto bolje, a nešto lošije. I naravno, kriviće nas.
Ali, suštinski, to je u redu. Nekoga moramo kriviti, zato što, u suprotnom, moramo kriviti nas same što smo se rodili. A to bi bilo glupo i netačno. Nismo krivi što smo se rodili i nismo birali gde smo se rodili, kao što neće ni naši naslednici birati gde će se roditi.
021: Da li je moguće kreirati nove veze među ljudima ako su one već jednom bile pokidane? Ko (treba da) ih gradi? Da li je rekreiranje veza među ljudima stvar urođenog talenta, horoskopskog znaka ili pak inteligencije i spremnosti da se uči, pogreši ali opet dosledno i uporno uči? Da se ne odustaje.
Grujić: Rođenjem, tvoja veza sa majkom, odsecanjem pupčane vrpce, biva pokidana. Uvek se zalažem za to da se odnosi mogu popraviti. Ne želim da verujem da je išta konačno, kao što ne želim da verujem ni da sam ja konačan.
Rekreiranje nema nikakve veze sa urođenim talentom, ima veze sa shvatanjem činjenice da, makar na ovom svetu i u ovom trenutku, nemaš previše vremena da se odrekneš svih ljudi koje voliš zbog sitnih trivijalnosti. Svađe su, u svojoj biti, smešne. Suviše volim ljude i suviše sam svestan svojih mana i činjenice da ljudi prelaze preko njih, da ne bih mogao da pređem preko mana ljudi do kojih mi je stalo.
021: Da li u naslovima vaših drama "Tamo gde pevaju" i "Ovde je lepo…" ima nekih političkih poruka?
Grujić: Društveno-političkih, emotivno-političkih, kako god. Politika se tiče društva, društvo se tiče ljudi, a mene ljudi zanimaju.
021: Šta mislite kakva je intelektualna elita u Srbiji? Zašto ona, tako gerontološki površno, često proziva mladost za manjak pobudne i akcije?
Grujić: Zato što je život neobjašnjiv i zato što nije lako biti star. Nije lako gledati kako neko preuzima tvoje mesto. Meni neće biti lako da neko zauzme moje mesto, neće mi biti lako da vidim nekog kako preskače dve stepenice, dok se ja jedva i na jednu popnem.
Pretpostavljam, sve što želimo je dokaz postojanja. Kako se, opet pretpostavljam, bližimo kraju našeg postojanja, sve grčevitije tražimo dokaze da smo postojali i da ćemo postojati i kad ne budemo više.
021: Ima li šanse da generacije mladih kojima i sami pripadate sa javne scene zbrišu lažne elite čiji je jedini domet da zdušno aplaudiraju salonskom anarhizmu, dok istovremeno nemaju apsolutno nikakvu vrstu empatije prema svakodnevnici običnog čoveka, jer one su opasne koliko i ovi koji drugi upravo zato što i one održavaju tako omiljeni status kvo?
Grujić: Nemam pojma, iskreno. Naravno da je cilj da se nekompetentni ljudi sklone sa vodećih pozicija i da se dovedu kompetentni. To je cilj, valjda, generalno, za sve stvari. Da bismo mi, mladi i najmlađi, sklonili nekompetentne ljude, prvo sami moramo da postanemo kompetentni.
021: Kako vi pišete? Teško, lako, uz muziku, na livadi, bojite li se belog papira, da li je lakše ako vam se zada tema, kako prepoznajete teme? Srbija je nepresušni izbor tema za pisanje, mislite li da je drugde drugačije, samo ako bi se malo bolje zagrebalo?
Grujić: Pišem gde stignem, ali, nepogrešivo pišem uz muziku. To mi je okidač i bez toga, čini mi se, ne mogu da pišem. Pišem teško, ne mogu mnogo da izbacim odjednom, nekad pišem svakodnevno, a sad, valjda je došao takav period, pišem u naletima. Ali nikad nisam bio od onih koji mogu da isporuče dramu za veče ili roman za mesec dana. Iako sam, generalno, nestrpljiv i brzoplet, za pisanje je potrebno vreme.
Što se tiče tema, pišem ono šta me u tom trenutku opseda i onda tražim okvir, koji je dovoljno čvrst, u kojem mogu da lamentiram o svim stvarima koje me u datom trenutku zanimaju. Nekad se dogodi da me kroz tri procesa zanimaju iste stvari, ali tako je valjda sa svim. Forsiraš nešto dok to ne pukne i onda iz početka. Neka druga tema dođe. Neki drugi problem.
021: I na kraju pitanje geografije: jedan sasvim realni klinac stalno je išao u komšiluk, da se igra, jede, gluvari… Pitao ga otac, pa dobro, čoveče, zašto stalno ideš u komšiluk, zar kod kuće nije najbolje, tu sve imaš i sve možeš? Na to je klinac odgovorio: "Jeste, kod kuće je lepo, ali je svugde najlepše!". U kom ste vi raspoloženju? Gde je najlepše? Da li negde drugde ili svugde gde može da se piše?
Grujić: Za mene je najlepše svugde gde postoje male, konstantne radosti. Nekad je to kuća, nekad je to malo dalje od kuće. Zavisi od trenutka, zavisi od raspoloženja, zavisi od okolnosti. Tvrde da je cilj osećati se toliko dobro sa sobom, da ti je svejedno gde se nalaziš. To, izgleda, još treba da naučim.
.jpg "Poslednja dva ministra građevinarstva - Vesić i Toma Mona. To je sve što treba da znate")
Komentari 1
Branka
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar